(Сл. весник ФНРЈ бр. 12/52)
Основни текст на снази од 23/06/1952, у примени од 23/06/1952
Општа конференција Међународне организације рада
Сазвана у Женеви од Административног савета Међународног бироа рада, и која се састала 25. маја 1927. у своје десето заседање,
Пошто је одлучила да усвоји разне предлоге који се односе на осигурање за случај болести пољопривредних радника, питање обухваћено првом тачком дневнога реда у овом заседању, и
Пошто је одлучила да ови предлози добију форму међународне конвенције,
Усваја, данас, 15.06.1927. године, доњу конвенцију, која ће бити названа Конвенција о осигурању за случај болести (пољопривреда) 1927, и која треба да буде ратификована од стране Чланова Међународне организације рада саобразно одредбама Устава Међународне организације рада,
Члан 1.
Сваки члан Међународне организације рада који ратификује ову конвенцију обавезује се да заведе обавезно осигурање за случај болести за пољопривредне раднике, под условима најмање једнаким овима које предвиђа ова конвенција.
Члан 2.
(1) Обавезно осигурање за случај болести примењује се на раднике, службенике и ученике у пољопривредним предузећима.
(2) Међутим, сваки Члан има право да предвиди у свом домаћем законодавству изузетке које сматра за потребне у погледу:
а) привремених запослења чије трајање не прелази границу коју може да утврди домаће законодавство, нередовних запослења која су страна професији или предузећу послодавца, пригодних и узгредних запослења,
б) радника чија зарада или приход прелази границу коју може да утврди домаће законодавство,
ц) радника који не добијају награду у готову,
д) кућних радника чији услови рада не могу бити изједначени са условима најмљених радника,
е) радника који нису достигли или који су прешли доба старости, које може да утврди домаће законодавство,
ф) чланови породице послодавца.
(3) Сем тога, могу бити изузета од обавезе осигурања против болести лица која имају права, у случају болести, на основу закона или правилника или нарочитог статута, на користи најмање једнаке, укупно, онима које предвиђа ова Конвенција.
Члан 3.
(1) Осигурано лице неспособно за рад услед анормалног стања свог физичког или душевног здравља има право на новчану отштету најмање за двадесет шест првих недеља неспособности, рачунајући од првог дана за обештећење.
(2) Давање отштете може бити условљено испуњењем од стране лица једнога стажа и истека рока чекања од три дана највише.
(3) Плаћање отштете може бити обустављено:
а) кад осигурано лице већ прима, на другој страни, на основу закона, и за исту болест, неку другу накнаду, обустава плаћања отштете може бити потпуна или делимична, према томе да ли је ова последња једнака накнада или једнака или мања од отштете предвиђене овим чланом,
б) за све време за које осигурано лице услед своје неспособности, не губи нормални приход од рада, или док је на трошку осигурања или јавних фондова, међутим, обустављање отштете биће само делимично кад осигурано лице, које је на тај начин издржавано, издржава и породицу,
ц) за све време, за које осигуано лице одбија да извршава, без оправданог разлога, лекарске прописе и упутства у погледу владања болесника, или избегава, без овлашћења и својевољно, надзор установе за осигурање.
(4) Отштета може бити смањена или обустављена у случају болести која је настала намерном грешком осигураног лица.
Члан 4.
(1) Осигурано лице има право, од почетка болести и најмање до истека периода предвиђеног за додељивање отштете за случај болести, на бесплатну помоћ прописно квалификованог лекара, као и на лекове и терапијска средства, довољна по квалитету и количини.
(2) Међутим, може се захтевати од осигураног лица да учествује у издацима око помоћи под условима које утврђује домаће законодавство.
(3) Лекарска помоћ може бити обустављена за све време, за које осигурано лице, без оправданог разлога, одбија да се покорава лекарским прописима и уптствима у погледу владања болесника, или занемарује да користи помоћ коју му је ставила на расположење установа за осигурање.
Члан 5.
Домаће законодавство може одобрити или прописати пружање лекарске помоћи члановима породице осигураног лица, који живе заједно са њим и на његов терет, оно прописује и услове под којима ова помоћ може бити пружена.
Члан 6.
(1) Осигурањем за случај болести треба да управљају аутономне установе које су стављене под административну и финансиску контролу државних власти и да немају за циљ стицање користи. Установе које су створене приватном иницијативном морају имати нарочито одобрење државних власти.
(2) Осигурана лица треба да буду позвана да учествују у вођењу аутономних установа за осигурање под условима које одређује домаће законодавство.
(3) Међутим, управљање осигурањем за случај болести може вршити непосредно и сама Држава, када и за све време док је вођење од стране аутономних установа отежано или онемогућено или учињено непогодним услед домаћих прилика, а нарочито услед недовољно развијених професионалних организација послодаваца и радника.
Члан 7.
(1) Осигурана лица и њихови послодавци треба да учествују у стварању средстава за осигурање за случај болести.
(2) Домаће законодавство одређује о финансиском доприносу државаних власти.
Члан 8.
Право жалбе мора бити признато осигураном лицу у случају оспоравања његовог права на давање.
Члан 9.
(1) Државе које обухватају простране, слабо насељене територије, могу да не примењују одредбе ове Конвенције на оне делове своје територије, где је, услед слабе насељености и растурености становништва и недовољних саобраћајних средстава организација осигурања за случај болести, сходно овој Конвенцији, немогућа.
(2) Државе које желе да се користе овим отступањем на које су овлашћене овим чланом, биће дужне да нотификују своју намеру Генералном директору Међународног бироа рада приликом саопштавања своје формалне ратификације Конвенције. Оне ће известити Међународни биро рада о деловима своје територије на које примењују отступање, наводећи побуде своје одлуке.
(3) У Европи предвиђено отступање по овом члану, може да искористи само Финска.
Члан 10.
Службене ратификације ове Конвенције под условима предвиђеним у Уставу Међународне организације рада биће саопштене Генералном директору Међународног бироа рада и од њега регистроване.
Члан 11.
(1) Ова ће Конвенција ступити на снагу деведесетог дана пошто ратификације два Члана Међународне организације рада буду регистроване од стране Генералног директора.
(2) Она ће обавезивати само оне Чланове чија ратификација буде регистрована у Међународном биро-у рада.
(3) После тога, ова ће Конвенција ступити на снагу за сваког Члана деведесетог дана после датума када његова ратификација буде регистрована у Међународном Биро-у рада.
Члан 12.
Чим ратификације два Члана Међународне организације рада буду регистроване у Међународном биро-у рада, Генерални директор Међународног биро-а рада о томе ће известити све чланове Међународне организације рада. Он ће их исто тако известити о регистровању ратификација које му буду накнадно саопштаване од осталих Чланова Организације.
Члан 13.
Под резервом одредаба члана 11. сваки се Члан који ратификује ову Конвенцију обавезује да примени одередбе чланова 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8. и 9. најкасније 1. јануара 1929. и да предузме све потребне мере за стварну примену ових одредаба.
Члан 14.
Сваки члан Међународне организације рада који ратификује ову Конвенцију обавезује се да је примени у својим колонијама, поседима или протекторатима, сходно одредбама члана 35. Устава Међународне организације рада.
Члан 15.
Сваки члан који ратификује ову Конвенцију може је отказати, по истеку периода од 10 година после датума првобитног ступања на снагу Конвенције актом саопштеним Генералном директору Међународног бироа рада, који ће он регистровати. Отказ ће почети да важи тек после годину дана од дана његовог регистровања у Међународном бироу рада.
Члан 16.
Административни савет Међународног бироа рада биће дужан да, најмање једанпут сваких десет година, поднесе Општој конференцији извештај о примени ове Конвенције, и да одлучи да ли има места да се стави на дневни ред питање ревизије или измене наведене Конвенције.
Члан 17.
Француски и енглески текст ове Конвенције су пуноважни.