ОПШТА СКУПШТИНА Међународне организације рада,
Сазвана у Вашингтону од стране Владе Сједињених Америчких Држава, 29. августа 1919. године,
одлучивши усвојити одређене предлоге «који се односе на средства којима би се избегла незапосленост и да се поправе њене последице», питање обухваћено у другој тачки дневног реда Скупштине одржане у Вашингтону, и пошто је одлучила да ови предлози буду редигирани у облику једног пројекта међународне конвенције, усваја пројект следеће конвенције, коју ће ратификовати чланови Међународне организације рада, према одредбама овог дела Версајског уговора од 28. јуна 1919. и Сент-Жерменског уговора од 10. новембра 1919. године, који се односи на рад:
Чланак 1.
Свака чланица, који ратификује ову Конвенцију, достављаће Међународној организацији рада, у што краћим размацима, који не могу бити дужи од три месеца, свако обавештење којим располаже, статистику или друго, што се односи на незапосленост, подразумевајући ту сва обавештења о мерама предузетим, или које ће се предузети, у циљу борбе против незапослености. Кад год је могуће, обавештења се морају прикупљати тако да се њихова саопштења могу извршити три мјесеца по истеку времена, на које се ова односе.
Чланак 2.
1. Свака чланица, која ратификује ову Конвенцију, биће дужна да установи један систем бесплатних јавних канцеларија за намештенике, који ће бити стављени под контролу једне централне власти. Комитети, у којима могу бити заступљени представници послодаваца и радника, биће именовани и конзултирани за све оно што се односи на пословање ових канцеларија.
2. Ако би заједно постојали бесплатни јавни и приватни бирои, морају се предузети мере за уједначавање деловања ових уреда на територији целе државе.
3. Медђународна канцеларија рада мора бринути о уједначавању разних народних система у споразуму са заинтересованим земљама.
Чланак 3.
Чланови Међународне организације рада, који ратификују ову конвенцију, и који имају један систем осигурања за случај незапослености, биће дужни, под условима утврђеним споразумом заинтересованих чланица, постићи договор, који ће омогућити радницима, поданицима једног од тих чланова, који раде на територију једног другог, да примају одштете осигурања, равне онима које примају радници-поданици овог другог члана.
Чланак 4.
Службене ратификације ове Конвенције, под условима предвиђеним у XИИИ. делу Версајског уговора од 28. јуна 1919. и Саинт-Гермаинског уговора од 10. новембра 1919. године, биће достављене генералном секретару Лиге народа, који ће их регистрировати.
Чланак 5.
1. Сваки члан Међународне организације рада, који ратификује ову Конвенцију, обвезује се је примени на оне своје колоније или поседе, или на оне своје протекторате, који који немају неyависну власт под овим резервама:
а) да одредбе ове Конвенције не постану непримењивив след локалних прилика;
б) да модификације, које би биле потребне за прилагођавање Конвенције локалним приликама, могу бити унесене у саму Конвенцију.
2. Свака чланица је дужна нотификовати Међународној канцеларији рада своју одлуку, уколико се тиче сваке од њених колонија, поседа или за сваки од њених протектората, који немају независну власт.
Чланак 6.
Одмах, пошто ратификације три чланице Међународне организације рада буду регистрованеу Секретаријату, генерални секретар Лиге народа ће нотификовати ту чињеницу свим чланицама Међународне организације рада.
Чланак 7.
Ова Конвенција ће ступити на снагу оног дана, када генерални секретар Лиге народа изврши ову нотификацију; она ће обавезивати само чланице, које су регистровале своју ратификацију у Секретаријату. Према томе, ова Конвенција ће ступити на снагу, у погледу сваке друге чланице, оног дана, када ратификација те чланице буде регистрована у Секртаријату.
Чланак 8.
Свака чланица, која је ратификовалаа ову Конвенцију, обвезује се да примени њене одредбе од 1. јула 1921. године и предузме све потребне мере за примену њених одредби.
Чланак 9.
Свака чланица, која је ратификовала ову Конвенцију, може је отказати, по истеку времена од десет година после првобитног ступања на снагу Конвенције, једним актом, упућеним генералном секретару Лиге народа, који ће га регистровати. Отказ ступа на снагу само на годину дана по његовој регистрацији у Секретаријату.
Чланак 10.
Управни савет Међународне организације рада биће дужан, најмање једанпут у сваких десет година, подносити Општој скупштини извештај о примени ове Конвенције, и одлучи ће има ли места ставити на дневни ред Скупштине питање ревизије или модификације ове конвенције.
Чланак 11.
Веродостојни су француски и енглески текст ове Конвенције.