Apstrakt: autor u radu, kroz primere iz prakse obrađuje mogućnosti zaštite prava zaposlenih putem ustavne žalbe, analizirajući pozitivno pravna rešenja iz našeg i uporednog prava.
Ključne reči: prava iz radnog odnosa, zaštita prava, ustavna žalba.
Uvod
Za međunarodnu zajednicu sva prava su podjednako važna. Evropska konvencija o ljudskim pravima štiti osnovna, ljudska i politička prava, a Evropska socijalna povelja ekonomsko-socijalna prava. Ipak, međunarodna zaštita ekonomsko-socijalnih prava je mnogo slabija, jer ona prevashodno zavise od ekonomske razvijenosti države, globalnih finansijskih tokova i političke situacije, pa su zato ona često neutuživa.
Približavajući se Evropskoj Uniji i harmonizujući pravni sistem, naša zemlja je polovinom godine ratifikovala revidiranu Evropsku socijalnu povelju[1] čiji je cilj zaštita osnovnih ekonomskih i socijalnih prava zaposlenih (pravo na rad, pravične uslove rada, bezbedne i zdrave uslove, pravičnu naknadu, obrazovanje zaposlenih, socijalno osiguranje, informisanje, dostojanstvo na radu, stanovanje, kolektivno pregovaranje, zaštita dece, omladine, žena, invalida, zaštita potraživanja u slučaju insolventnosti itd. – 31 pravo).
Mitrovdanski ustav, kome su bila poznata rešenja iz tada neratifikovane Evropske socijalne povelje, otišao je i korak dalje. Štiteći zaposlene i normirajući da „svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnih odnosa“, Ustav je za razliku od Povelje izričit: „Niko se tih prava ne može odreći“ (član 60. stav 4. Ustava RS).
Novi Zakon o radu u delu koji se odnosi na prava zaposlenih ne sadrži odredbu o nemogućnosti odricanja od radničko-socijalnih prava. Takvo pravilo nisu sadržavali ni raniji Ustavi ni propisi o radu.
Da citirana odbredba Mitrovdanskog ustava (2006. godina) nije samo rukovodna ideja (načelo), već pravna norma zapovednog karaktera govore nam odluke Ustavnog suda Srbije povodom izjavljenih ustavnih žalbi zaposlenih. Ustavni sud je čak to pravilo primenio i na odnos (izjavu o odricanju) koji je nastao pre stupanja na snagu novog Ustava.
Izložimo primer iz prakse:
Pre stupanja na snagu novog Zakona o radu zaposleni i poslodavac zaključuju sporazum o prestanku radnog odnosa. Predmet sporazuma predstavlja i izjava zaposlenog kojom se odrriče dela neprimljene otpremnine (deo isplaćen pre prestanka). On se prijavljuje Zavodu za tržište rada i odmah ostvaruje pravo na novčanu naknadu za vreme privremene nezaposlenosti. Takve sporazume zaključilo je više stotina zaposlenih. Preduzeće (nekada veoma uspešno) ne uspeva da se konsoliduje niti privatizuje i da započne proizvodnju. Potresaju ga nezadovoljstvo, štrajkovi i nemogućnosti realizacije sudskih odluka (potraživanja). U takvoj situaciji koju karakteriše socijalna beda radnici po prestanku radnog odnosa podnose tužbe tražeći poništaj (neki utvrđenje ništavosti) sporazuma u delu koji se odnosi na odricanje od otpremnine.
Nižestepeni sudovi smatraju da su tužbeni zahtevi neosnoani jer su zaposleni tužioci svesno bez mana volje (zablude ili prevare) oprostili dug poslodavcu. Sudske odluke ne sadrže motive u pogledu opraštanja duga pa se može pretpostaviti da su zaposleni želeli da što pre ostvare pravo na materijalno obezbeđenje od države jer u preduzeću koje ne radi ne ostvaruju zaradu; da su na putu pronalaska novog posla; da žele oporavak i konsolidaciju preduzeća u kome su proveli godine; ili da se radi o drugim dobročinim razlozima. Republički tužilac ne prihvata inicijativu tužilaca za usvajanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a Vrhovni sud stranački zahtev za zaštitu zakonitosti odbacuje kao nedozvoljen. Radnici podnose ustavnu žalbu smatrajući da im je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 60. stav 4. Ustava (koga se nisu mogli odreći). Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava odluke drugostepenog suda i Vrhovnog suda o odbačaju zahteva za zaštitu zakonitosti i nalaže donošenje novih.
U takvoj situaciji sporno je da li Ustavni sud može da poništi odluku u postupku po ustavnoj žalbi ili može samo da poništi odluku drugog državnog organa, a ne i suda; ako to može da učini da li su u konkretnim situacijama (radnim sporovima) donete pravilne odluke.
O ustavnoj žalbi
Ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčena Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu[2]. Kada je ustavna žalba osnovana Ustavni sud može poništiti pojedinačni akt, odnosno zabraniti dalje vršenje ili narediti vršenje određene radnje i odrediti da se otklone štetne posledice u određenom roku.[3]
Od više spornih pitanja koncentrišimo se samo na sintagmu „pojedinačna akta ili radnje državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja“; preciznije da li se pod pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa podrazumevaju akti uprave (što nije sporno) ili se pod tim pojmom podrazumevaju i sudski akti.
Ustavni sud smatra da i sudska odluka može biti predmet ustavne žalbe, bez obzira što sudove Ustav u članu 142. ne definiše kao državne organe. Takav zaključak posredno proizili iz člana 20. Ustava, po kome „pri ograničenju ljudskih i manjinskih prava svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava“, kao i iz člana 36. po kome se jemči jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima. Iako Ustavni sud nije sudski organ i nije iznad Vrhovnog kasacionog suda u hijerarhiji sudova, sudska odluka može biti napadnuta ustavnom žalbom jer je „poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda najviše načelo“. Ustavni sud ne preispituje činjenična stanja niti pravilnost primene materijalnog prava u potpunosti već samo u obimu koji je nužan za utvrđenje da li je povređeno neko ljudsko ili manjinsko pravo[4].
Suprotno ovoj argumentaciji sudije Vrhovnog suda jednodušno smatraju da sudska odluka ne može da bude preispitivana od strane Ustavnog suda po ustavnoj žalbi[5] jer je to preispitivanje u direktnoj suprotnosti sa članom 145. stav 3. Ustava po kome su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole; u stavu 4. po kojoj sudsku odluku može preispitati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku; članu 143. stavu 4. po kome je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici i članu 22. Ustava po kome svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Građani imaju pravo i da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajamčenih ustvom. Postupanje Ustavnog suda (poništenje sudskih odluka po ustavnoj žalbi) suprotno je i članu 3. stav 2. i 3. Zakona o sudijama koji ponavlja ustavno pravilo iz člana 145.
Nije sporno da je sud nesumnjivo državni organ iako je odrednica „državni“ izostala iz definicije redovnih sudova u Ustavu, jer Zakon o uređenju sudova sudove tretira kao „organe državne vlasti“ (član 1.). Ali izjednačavanje organa uprave i sudova kao državnih organa nije dovoljno da se kod sadašnjih ustavnih rešenja dozvoli poništenje ili ukidanje sudskih odluka od strane Ustavnog suda. Kao što je izloženo Ustav je zabranio svima, osim redovnim sudovima preispitivanje sudskih odluka. Odredba člana 145. stav 3. i 4. je po svojoj prirodi zapovedna. Ta zapovest je jasna i ona se ne može drukčije tumačiti nego onako kako glasi.
Nije sporna ni tvrdnja Ustavnog suda da poštovanje ljudskih prava predstavlja vrhunsko načelo u uporednom pravu. Ali, pritom se zaboravlja da se zaštita ljudskih i manjinskih prava po našem Ustavu vrši pred redovnim sudovima (citirani član 22.). Osim toga, ljudska i manjinska prava (njihova zaštita) nisu jedino vrhunsko načelo. Primera radi opšti mir, zajedničko dobro, jednakost, sloboda, pravda, predstavljaju vrhunske principe sadržane u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka i međunarodnim standardima, koji su doneti posle usvajanja deklaracije. Princip poštovanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda je univerzalan i važi za sve demokratske zemlje, pa se u svim zemljama ne poništavaju i ne ukidaju sudske odluke od strane Ustavnih sudova ili drugih organa koji obavljaju sudijske funkcije pod drugim nazivom.
U uporednom pravu u pogledu mogućnosti poništanja ili ukidanja odluka od strane Ustavnog suda postoje značajne razlike. Mnoge zemlje smatraju da se poštovanje ljudskih i manjinskih prava može adekvatno, stručno i pravično obezbediti kroz sudsku vlast redovnih sudova i to kroz najmanje dvostepenost u suđenju, a u važnim i složenim stvarima i kroz suđenje u trećem stepenu (žalba ili revizija sudu trećeg stepena). Toj grupi zemalja pripada i naša zemlja. Tamo gde postoji mogućnost ulaganja ustavne žalbe protiv sudskih odluka (Nemačka, Španija, Češka, Makedonija, Albanija) izričito je normirano u Ustavu ili u zakonskim tekstovima koji propisuju nadležnost Ustavnih sudova. Našem ustavotvorcu su bila poznata rešenja iz uporednog prava (u vreme stvaranja Ustava, preveden je i Osnovni zakon Nemačke), ali taj model nije prihvaćen u Ustavu.
Inspiracija za postojeću praksu očigledno je nađena u nemačkom pravu, ali se pritom zanemaruju nenamerno najmanje dve bitne činjenice. Prva je, da je nemački Savezni ustavni sud po članu 92. Osnovnog zakona Nemačke (Ustava) najviši sud u sistemu sudske vlasti i da sudska vlast pripada sudijama (član 92.) za razliku od našeg Ustavnog suda koji nije sudski organ; i drugo, po nemačkom Ustavu ustavna žalba je dopuštena protiv akata i radnji javnih vlasti, koja je definisana kao zakonodavca, upravna i sudska. Kako je dakle Ustavni sud Nemačke sudski najviši organ to on može da preispituje odluke zemaljskih (redovnih i specijalizovanih) sudova. Smetnja za takvo preispitivanje u našem pravnom sistemu je naredba iz člana 145. Ustava (odredbe Ustava se moraju posmatrati po svojoj logičnoj povezanosti).
Očigledno je da je ustavotvorac imao u vidu suštinsku razliku između suda i organa uprave. Uprava izvršava Zakon o državnom interesu sa dužnošću da ih ne vređa imajući slobodu inicijative[6]. Sud primenjuje zakon tumačeći pravo, rešavajući spor između stranaka i kažnjavajući krivce, vrednujući i procenjujući ljudska ponašanja; upravni postupci su uglavnom jednostranački i karakteriše ih nejednakost stranaka i hijerarhija. Ne rešavaju sporove, pa zbog nejednakog položaja učesnika, mogućnosti greška samovolje i povrede prava je izraženija.
Osim toga, da je ustavotvorac hteo preispitivanje sudskih odluka u postupku po ustavnoj žalbi, izričito bi to normirao kao što je to učinio raniji Zakon o Saveznom ustavnom sudu (član 129.)[7]. Očigledno to nije svesno učinio smatrajući da kroz dvostepenost u redovnom suđenju i trostepenost u najsloženijim stvarima obezbeđuje dovoljnu zaštitu ljudskih i manjinskih prava u redovnoj sudskoj proceduri.
Dakle, Ustav je vodio računa o pravnoj prirodi ustavne žalbe i suštini ustavnog sudovanja: da je primarni cilj Ustavnog suda zaštita Ustava od postupaka zakonodavne i izvršne vlasti i da je ustavno sudstvo brana od samovolje, arbitrevnosti, proizvoljnosti, nezakonitog postupanja, prvenstveno zakonodavnog organa i organa uprave[8]. Ustavna je žalba individualno i supsidijarno pravno sredstva građana naspram i protiv države[9], a ne pravno sredstvo na osnovu koga se rešava spor između stranaka.
Zoran Ivošević, smatra da sudska odluka ne može uopšte biti predmet ustavne žalbe iz razloga koji su napred izneti. On posebno podvlači da se Ustavni sud ne bavi samo analizom ustavnih odredbi već tumači propise iz oblasti materijalnog građanskog i krivičnog prava, po kojima u suverenom vršenju sudske vlasti sudi redovan ili specijalizovan sud. Zbog nepostojanja propisane procedure u potpunosti ignoriše stranku iz osporenih sudskih odluka koja nije podnela ustavnu žalbu; ne obaveštava je o pokrenutom postupku; ne omogućuje joj izjašnjenje u ustavnoj žalbi, ne poziva na raspravu i nedostavlja joj odluku[10].
Iz odluka Ustavnog suda proizilazi da se on ponaša kao instancioni sud četvrtog stepena, i da poništava sudske odluke, pa i najvišeg (Vrhovnog suda). Ako je Vrhovni sud najviši sud u Republici po samom Ustavu, kako bilo ko (pa i Ustavni sud) može njegovu odluku poništiti. Izmena njegove odluke dozvoljena je jedino šefu države i parlamentu u krivičnim stvarima (član 145. stav 4. – pomilovanje i amnestija).
Na savetovanju u Vrnjačkoj Banji iznet je podatak da je do sada izjavljeno 3.700 ustavnih žalbi, pa imajući u vidu olakšan pristup Ustavnom sudu (svako može da podnese ustavnu žalbu) u uslovima sadašnjih društveno-ekonomskih prilika očigledno je da će Ustavni sud biti zatrpan „ovom vrstom predmeta“. Većinu ljudskih i manjinskih prava iz Ustava (čl. 23-81) konkretizuju posebni zakoni i u slučaju povrede subjektivnih prava štite ih redovni sudovi u imovinskim, radnim, porodičnim, naslednim i drugim sporovima, pa bi po ustanovljenoj ustavnosudskoj praksi gotovo svaka odluka redovnog suda mogla biti predmet preispitivanja.
Teško je razdvojiti činjenična i materijalno-pravna pitanja od pitanja da li postoji ili ne postoji povreda ljudskog ili manjinskog prava, jer osnovna prava konkretizuju posebni zakoni. U pogledu zakonitosti, odluka je ili saglasna ili nesaglasna pravu. Pošto su ta pitanja neraskidivo povezana neosnovano je stanovište Ustavnog suda da se u postupku po ustavnoj žalbi ne ispituje pravilnost cele sudske odluke. Kada se poništi sudska odluka, ona se potpuno, a ne delimično uklanja iz pravnog života.
O povredi prava na otpremninu-pravnu zaštitu
I pod uslovom da je stanovište Ustavnog suda osnovano (da se mogu preispitivati sudske odluke u postupku po ustavnoj žalbi), analizirajmo da li je Ustavni sud u slučajevima koji slede pravilno odlučio, i da li je u konkretnim predmetima povređeno pravo na pravnu zaštitu u radnom sporu.
Naime, usvajajući ustavnu žalbu[11], a imajući u vidu vreme nastanka spornog odnosa, Ustavni sud citira Zakon o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96) koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa i prava radnika u slučaju prestanka zbog uvođenja tehnoloških i ekonomsko-organizacionih promena i odredbe ZOO o dopuštenosti ugovorne obaveze (predmetu). Zaključuje da je u parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na „pravnu zaštitu“ iz člana 60. stav 4. sada važećeg Ustava, jer je prilikom prestanka radnog odnosa isplaćen manji iznos otpremnine od onoga što je zaposlenom pripadalo; i „da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenog u slučaju prestanka radnog odnosa, koga se zaposleni ne može odreći“. Primenu novog Ustava na ranije odnose Ustavni sud obrazlaže na sledeći način: „Iako je osporena presuda okružnog suda doneta nakon stupanja na snagu Ustava, to je drugostepeni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, jer je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je osporenom izjavom podnosilac ustavne žalbe izvršila otpust duga prema poslodavcu“. Po oceni Ustavnog suda „okružni sud je bio dužan da u postupku po žalbi donese odluku kojom će otkloniti povredu prava podnosioca ustavne žalbe“.
Čini se da Ustavni sud pogrešno pravno rezonuje iz najmanje tri razloga:
Prvo, pravni odnos je nastavo (izjava o odricanju) 2001. godine kada raniji Republički ustav[12] nije uopšte sadržavao normu o nemogućnosti odricanja od vršenja ekonomsko-socijalnih (radničkih) prava (čl. 35-39). Takvo pravilno ne sadrži ni revidirana socijalna povelja. Primenjujući novi Ustav na ranije zasnovane odnose povređen je princip zabrane retroaktivnosti sadržan u članu 197. novog Ustava. Ulazeći „u prošlost“ Ustavni sud je postupao kao što Evropski sud postupa u sporovima radi naknade štete zbog povreda člana 6. Konvencija i suđenja u razumnom roku. Naime, po vladajućoj praksi Evropskog suda zbog činjenice da parnica nije okončana ni posle ratifikacije Povelje o ljudskim i manjinskim pravima Evropski sud analizira trajanje postupka, ponašanje stranaka i rad suda kao državnog organa, ne samo u periodu posle 2004. godine (momenat ratifikacije) nego i ponašanje svih učesnika u postupku pre tog datuma (od tužbe do okončanja sudskog izvršnog postupka). Ali za Evropski sud je dominantno, osim složenosti predmeta, prevashodno ponašanje učesnika i postupanje sudova posle ratifikacije Povelje (od toga zavisi visina naknade štete ako je predstavka osnovana).
Ova poređenja nisu umesna jer se kod suđenja koje dugo traje (povreda razumnog roka) analizira pravna situacija koja je u toku i zato je mogućna primena novih pravila. Ali, u slučaju odricanja od vršenja nekih ekonomsko-socijalnih prava situacija je svršena momentom davanja izjave. To nije situacija u toku i zato se na jednu svršenu situaciju ne mogu primeniti drukčija pravna pravila sadržana u Ustavu (ili drugim propisima) koji nisu bili na snazi u momentu kada je određena pravna situacija svršena. Osim toga, opšte je poznato da se punovažnost ugovora (i uopšte izjave volje) ceni prema momentu zaključenja ugovora – saglasnosti volja.
Drugo, i pod uslovom da je pravni odnos nastao u vreme važenja novog Ustava, izjava o odricanju od otpremnine ne ulazi u pojam „odricanja od pravne zaštite“. Pravna zaštita je kao što ćemo videti jedan od dva elementa subjektivnog prava i predstavlja pravo subjekta na tužbu, prigovore i druge alternativne vidove zaštite koju objektivno pravo priznaje. U radnom pravu subjektivna prava zaposlenih štite osim sudova, inspekcijski organi (inspektor rada i upravna inspekcija), Agencija za mirno rešavanj sporova, arbitraža, sindikat, a u određenim slučajevima predviđeni su i vodovi interne zaštite (postupci pred državnim organima).
Treće, i pod uslovom da je odricanje od prava nedozvoljeno, izjava o odricanju prijema dela dospelog potraživanja suštinski ne predstavlja odricanje od prava već oprost duga.
Naime, subjektivno pravo po definiciji (ima ih više), predstavlja objektivnim pravom priznatu vlast (ovlašćenje) nosica da može zahtevati ispunjenje (davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje) radi zadovoljenja materijalnih ili nematerijalnih interesa. Iz ovakvog definisanja subjektivnog prava proizilazi da njegova fenomenološka struktura sadrži najmanje dva elementa: ovlašćenje (u obligacionom pravu to je potraživanje) i zahtev (traženje) koje može biti vansudsko (najčešće) ili sudsko (tužba). Smisao ustavnih pravila o zabrani odricanja od prava je da se nosilac subjektivnog prava ne može odreći prava kao skupa ovlašćenja i zahteva za ostvarivanje prava pre nastanka konkretnih prava i obaveza. Da bi odricanje proizvodilo pravni učinak potrebno je da pravo ovlašćenje (zahtevati potraživanje) nije dospelo. Zato odricanje od naplate dospelog novčanog potraživanja (delimično ili u celini) ne predstavlja odricanje od prava, već oprost duga iz člana 344. ZOO, koja pretpostavlja izjavu volje poverioca da se neće koristiti svojim pravom na naplatu i saglasnosti dužnika sa tom izjavom. Dakle, nedozvoljena bi bila izjava u kojoj bi se zaposleni odrekao nekog subjektivnog socijalno-ekonomskog prava unapred shvaćenog kao pravna nada (opravdano očekivanje), a ne i kada se odrekne prijema dospelog potraživanja (potpuno ili delimično) u situaciji kada zna njegovu visinu. To u skladu sa tradicionalnim pravilom da se niko ne može naterati da vrši svoje pravo. Koliko samo ima zaposlenih koji ne primaju platu dok obavljaju političke ili izvršno-upravne funkcije (na koju bi inače imali pravo).
U konkretnom predmetu prvostepeni sud je utvrdio da je prava volja ugovornih strana bila, ne odricanje od prava, nego oprost duga. Pogrešno obeležavanje u pravu ne škodi i sud prilikom raspravljanja o pravima i obavezama ugovornih strana, može da tumači ugovor u smislu člana 99. ZOO utvrđujući zajedničku nameru ugovornih strana i primenjujući pravila tumačenja. Ako je sud utvrdio pravu volju ugovarača (u našem pravu nije prihvaćena kao odlučujuća teorija izjave) onda ni revizijski sud, a ni Ustavni sud ne može da utvrđuje drukčije činjenično stanje. Očigledno je da se Ustavni sud u ovom (kao i u prethodnom) predmetu oslanja isključivo na teoriju izjave, ispitujući (menjajući) činjenično stanje.
Povreda prava na pravno sredstvo
U drugom radnom sporu Ustavni sud je svojom odlukom[13], poništio rešenje Vrhovnog suda … i odredio da se donese nova odluka po zahtevu za zaštitu zakonitosti koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv drugostepene sudske odluke. Odbacivanjem, a ne odlučivanjem u meritumu Vrhovni sud je po stanovištu Ustavnog suda povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajamčeno članom 36. stav 2. Ustava RS. Ako je stranka izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti iz formalno dozvoljenog razloga (apsolutno bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 5.), bez obzira šta u razlozima (obrazloženju) navodi, Vrhovni sud mora doneti meritornu odluku (odbiti ili usvojiti zahtev), a ne može ga odbaciti zato što se odbačaju suprotstavlja odredba člana 401. ZPP koja se supsidijarno primenjuje (o odbačaju revizije kao nedozvoljene).
Ovo stanovište Ustavnog suda čini se ne može se prihvatiti.
Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti iz novog ZPP-a je u pravom smislu reduciran u pogledu razloga i stvarno je „vanredni“ pravni lek jer ga javni tužilac, a i stranka mogu uložiti samo iz dva zakonska razloga i to: protiv pravnosnažne presude donesene u sporu koja se odnosi na ugovor o prometu nepokretnosti zbog toga što je ugovor po svojoj sadržini i cilju protivan javnim propisima, javnom poretku i pravilima morala (član 414.); i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. (ako je protivno odredbama zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka – član 3. stav 3. ZPP).
Dakle, zahtev za zaštitu zakonitosti ne može se kao ranije podneti zbog više bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava. U dosadašnjoj sudskoj praksi (više hiljada odluka) Vrhovni sud je odbacivao zahteve stranke za zaštitu zakonitosti u sledećim slučajevima: ako se zahtev izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava; zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; ako se izjavljuje zbog 11 ostalih apsolutno bitnih povreda; ili ako se izjavljuje sa pozivom na zakonsku bitnu povredu (član 361. stav 2. tačka 5.), ali: ili se ne daje nikakvo obrazloženje, ili se pod tom bitnom povredom navodi u suštini postojanje neke druge bitne povrede ili pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud smatra da „nedozvoljeno raspolaganje stranaka“ predstavlja isključivo procesni institut, da se vezuje za ponašanje stranaka u vreme trajanja parnice, i na odluku koja je zasnovana na njihovoj dispoziciji (odricanje od zahteva, priznanje i poravnanje), a ne ako je odluka zasnovana na pismenim ili usmenim kontradiktornim dokaznim sredstvaima. Ta bitna povreda ne može se upodobiti materijalnom pravu. Ponašanje stranaka koje prethodi parnici raspravlja se kroz činjenično stanje ili materijalno pravo što nije razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.
Stiče se utisak da stranka, a i Ustavni sud ovu razliku ne čini, što je u direktnoj suprotnosti sa vladajućim mišljenjem u procesnoj teoriji. „Radnje stranaka kojima se spor rešava nazivaju se u Zakonu o radnjam raspolaganja… Predmet procesnog raspolganja je tužbeni zahtev, a ne potraživanje ili drugo subjektivno pravo povodom koga je došlo do spora… Raspolaganje spornim pravom je pravni posao materijalnog prava koji ne utiče na tok parnice. Disponiranjem predmetom spora je radnja u postupku koja je od tog pravnog posla nezavisna. Treba primetiti da taj termin za pomenute radnje nije srećan, jer se u stvari ne radi o raspolaganju[14].
Sa druge strane u procesnom pravu važi pravilo da pravnu kvalifikaciju vrši sud, a stranke sudu prezentiraju činjenični građu. Istina, to je izričito propisano u članu 187. stav 4. ZPP, koja reguliše institut „tužbe“, ali se snagom zakonske analogije može proširiti i na druge slučajeve. To dalje znači da stranka ne može sa uspehom i bez posledica, protivno načelu savesnosti i poštenja u korišćenju procesnim pravima svesno „maskirati“ pravi razlog i pod vidom pravne (dozvoljene) zaštite zahtevati donošenje odluke u meritumu (pokušaj proširivanja zakonskih razloga za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka).
Dakle, „raspolaganje stranaka“ predstavlja procesni institut i odnosi se na dispoziciju stranaka od momenta kada je parnica počela da teče. Sve što se dešavalo ranije pre pokretanja spora (u našem primeru prilikom davanja izjave o odricanju od otpremnine), raspravlja se kroz institut materijalnog prava ili činjeničnog pitanja.
Postavlja se pitanje zašto Vrhovni sud nije u više hiljada slučajeva istaknute zahteve za zaštitu zakonitosti odbijao kao neosnovane, već ih je odbacivao. Razloge treba tražiti u činjenici da ova procesna situacija jednostavno predstavlja pravnu prazninu jer član 401. ZPP nije normirao slučajeve koji su prisutni u procesnom pravu: da kada se uloži revizija (zahtev) van zakonom predviđenih razloga – odbacuje se kao nedozvoljena. Razlozi su i praktične prirode i težnja za vođenjem računa o troškovima postupka, i u krajnjem slučaju zaštiti interesa samih stranaka.
Naime, Vrhovni sud je mogao u ovim situacijama odbiti zahtev za zaštitu zakonitosti jer ga je izjavilo lice koje je ovlašćeno na podnošenje, sa postojanjem pravnog interesa, do momenta odlučivanja nije odustalo od tog pravnog leka i zahtev je izjavljen protiv presude protiv koje se po zakonu zahtev može podneti (slučajevi kad je revizija nedozvoljena po članu 401. ZPP). Ali, vodeći računa o troškovima stranaka (podnosioca zahteva) i načelu da se stranke moraju savesno koristiti pravima koja im pripadaju Vrhovni sud je suštinski kroz obrazloženje o odbačaju praktično dao razloge koji bi se mogli upotrebiti i da sudska odluka glasi: „Zahtev za zaštitu zakonitosti se odbija…“. Da bi se odlučivalo u meritumu kod očigledno (unapred jasno) neosnovanih zahteva, Vrhovni sud mora u smislu člana 420. ZPP da pozove stranku (održi raspravu) koja je izjavila zahtev odnosno njenog punomoćnika, što može izazvati velike troškove (troškovi prevoza, zastupanje po advokatskoj tarifi, troškovi odsustva iz kancelarije). Sa druge strane, ako ne pozove stranku onemogućuje je da raspravlja, što predstavlja osnov za ponavljanje postupka. Vrhovni sud zbog sadašnjih smeštajnih kapaciteta (kada građanski deo uopšte nema sudnice) i zbog brojnosti ove vrste predmeta, a i opšte opterećenosti, nije u mogućnosti da organizuje raspravu u velikom broju predmeta (preko 1.000 godišnje), ali se zato kroz obrazloženja odluka o odbačaju zahteva daju razlozi o nepostojanju zakonske bitne povrede koja predstavlja razlog za ulaganje ovog vanrednog pravnog sredstva pri čemu se ima u vidu odredba člana 421. ZPP po kojoj Vrhovni sud ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva.
Dakle, donošenje obrazloženog rešenja iz kojih se vide razlike ne vređa se pravo stranke na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
Ako ostavimo po strani neslaganja koja mogu nastati u pogledu analiziranih slučajeva, čini se da izloženi primeri nisu oni „pravi“. Naime, ustavna žalba je individualno pravno sredstvo, koje u svom biću ipak nosi „dozu opštosti“. Ona je i pravno sredstvo koje treba da reši probleme najčešće neodređenog broja slučajeva (problem grupe) sa ciljem da se u budućnosti ne krše ljudska prava i slobode. Zato se pažnja usmerava na stvarno, suštinsko kršenje prava, a ne na ona koja su manjeg značaja. Zahtev za zaštitu zakonitosti je u sadašnjem pravnom sistemu zaista ekskluzivno i retko pravno sredstvo zbog ograničenosti razloga zbog kojih se može izjaviti. Najverovatnije je da će u budućnosti biti „istorijska pravna kategorija“ jer predloženi nacrt izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku ga briše. Osim toga, kao što je istaknuto, izjave volje o navodnom odricanju od prijema dela otpremnine u stvarnosti su bile motivisane željom samih zaposlenih, a ne šikanoznim ponašanjem poslodavca.
Sa druge strane praktična primena instituta ustavne žalbe svela se na preispitivanje sudskih odluka (sporno), a ne i odluka drugih državnih organa gde je primena instituta nesporna. Tako je do sada poništena samo jedna odluka organa uprave zbog davanja pogrešnog pravnog uputstva radi korišćenja pravnog sredstva. Sve ostale odluke povodom ustavne žalbe odnose se na krivičnu ili građansku sudsku materiju (povreda pretpostavke nevinosti, povreda prava slobode, povreda prava na otpremninu i povreda prava na pravno sredstvo).
Nepravilna retroaktivna primena Ustava na odnose iz prošlosti otvara veoma krupno pitanje važenja nepravičnih propisa, koji su suprotni rešenjima iz sadašnjeg stava, naročito u oblasti svojinske i privredno-finansijske sfere, što u pravnom životu može stvoriti velike probleme kako sudovima tako i državi kao glavnom dužniku iz tih odnosa.
Predlog
Iz rečenog proizilazi da kada se pravila o ustavnoj žalbi analiziraju u povezanosti sa članovima 22. i 145. Ustava nesumnjivo se može zaključiti da Ustavni sud ne može poništiti ili ukinuti sudsku odluku.
Ali, pod uslovom da je ekstenzivno tumačenje pravilno, da je život dinamičniji od Ustava i zakona i da je Ustav predvideo preispitivanje sudskih odluka, i ako zbog imperativnog karaktera pravila iz člana 145. Ustava, Ustavni sud ne može da poništi ili ukine sudsku odluku, šta bi mogao: samo da konstatuje (utvrdi) povredu ljudskog ili manjinskog prava (kao što to čini Sud u Strazburu). Saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu takva odluka može predstavljati osnov za naknadu štete. Posle budućih izmena ZPP-a i drugih procesnih zakona takva odluka Ustavnog suda mogla bi biti razlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog sudskog postupka, što je i predloženo Nacrtom Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji se nalazi u skupštinskoj proceduri. Osnov za ovako postupanje mogao bi biti u članu 18. stav 4. Ustava po kome se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i u praksi međunarodnih institucija koji nadziru njihovo sprovođenje. Međunarodna institucija je Evropski sud za ljudska prava i dalje od te prakse Ustavni sud ne može ići.
Za ukidanje ili poništenje sudskih odluka od strane Ustavnog suda nužna je, ako ne promena Ustava, onda svakako izmena i usaglašavanje pravosudnih zakona i Zakona o Ustavnom sudu.
U pravnoj javnosti se sada raspravlja o izmenama Zakona o Ustavnom sudu. Treba podržati napore i inicijativu sudija Ustavnog suda da se Ustavni sud kroz reformisan zakon rastereti ogromnog broja predmeta koji se tiču suđenja po ustavnoj žalbi zbog povrede tzv. „razumnog roka“. Po ugledu na zemlje iz okruženja i negativno iskustvo Hrvatske, prirodno je da u toj materiji postupa Vrhovni kasacioni sud. Ali, ako se menja i dopunjuje zakon, prilika je da se jasnije i preciznije uredi postupak po ustavnoj žalbi i otkloni dilema u pogledu spornog; da li sudska odluka može predstavljati predmet ustavne žalbe.
Zaključna razmatranja
Opšti i specijalizovani sudovi jesu državni organi i sudska odluka jeste pojedinačni akt. Ali, prava volja ustavotvorca (suverena) nije bila da se u postupku po ustavnoj žalbi poništava ili ukida sudska odluka. Da jeste, to bi bilo jasno propisano kako je to činio raniji Zakon o postupku pred Ustavnim sudom ili kako je to normirano u nekim zemljama uporednog prava. Zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda zakonodavac je poverio redovnim sudovima. Poništenju ili ukidanju sudskih odluka suprotstavlja se imperativno pravilo iz člana 145. Ustava i pravilo po kome Ustavni sud nije sudski organ niti najviša sudska instanca u državi. Po ugledu na Sud u Strazburu Ustavni sud bi u skladu sa članom 18. Ustava mogao da utvrdi postojanje povrede ljudskog ili manjinskog prava i sloboda utvrđenih Ustavom. Takva odluka bi mogla biti osnov za ponavljanje krivičnog ili građanskog postupka. Za dublje zadiranje u sudske odluke nužna je intervencija zakonodavca.
Predrag Trifunović,
Judge of the Supreme Court of Serbia
The employees’ RighTs and The ConsTiTuTional appeal
summary
The courts of general and special jurisdiction are state bodies of authority and the judicial decision is an individual act. Yet, it has not been the intent of the framers of the Constitution to cancel or repeal the judicial decision in the proceeding on the constitutional appeal. It if had been the case, it would have been explicitly prescribed in the law, in such a way as it was legally regulated by the former Constitutional Court Proceedings Act or normed in some comparative legislations. The legislator has put the protection of human and minority rights and freedoms within the competences of regular courts. The cancellation or repeal of judicial decisions opposed to the imperative rule contained in Article 145 of the Constitution as well as the rule under which the Constitutional Court is not a judicial body nor is it the highest judicial instance in the state. Upon the model of the European Court of Human Rights in Strasbourg, the Constitutional Court of Serbia is entitle (pursuant to Article 18 of the Constitution) to establish the violation of a human or minority right or freedoms as envisaged in the Constitution. Such a decision may constitute a legal ground for reinstituting a criminal or a civil proceeding. The legislator’s intervention is necessary for a more substantial interference with the judicial decision.
Key words: employment rights, protection, consitutional appeal
[1] „Službeni glasnik – Međunarodni ugovori“, br. 42/09 od 29.5.2009. godine
[2] Član 170. Ustava RS
[3] Član 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu – „Službeni glasnik RS“, br. 109/2007
[4] Studija izrađena po nalogu Evropske agencije za rekonstrukciju str. 37, neobjavljeno
[5] Zaključak Opšte sednice Vrhovnog suda Srbije od 28.10.2009. godine, usvojen jednoglasno
[6] Dr Slobodan Jovanović – „O državi“, str. 225
[7] „Službeni list SRJ“, br. 30/92
[8] dr Ratko Marković – „Ustavno pravo“, 2009, str. 660
[9] mr Vladimir Đurić – „Ustavna žalba“, 2001, str. 25
[10] dr Zoran Ivošević – List „Danas“ od 24.7.2009. godine
[11] Už. 33/07
[12] „Službeni glasnik RS“, br. 1/90
[13] Už. 18/2007 od 9.6.2009. godine
[14] dr Borivoje Poznić i dr Vesna Rakić – Vodinelić – Građansko procesno pravo, 1999., str. 263