Konvencija MOR-a br. 56 – O bolesničkom osiguranju pomoraca

objavljeno od

Opšta konferencija Međunarodne organizacije rada,

Koju je sazvao, u Ženevi, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada, gde se i sastala, 6. oktobra 1936. godine, u svoje dvadeset prvo zasedanje,

Pošto je odlučila da usvoji razne predloge koji se odnose na bolesničko osiguranje pomoraca, pitanje uključeno u drugu tačku dnevnog reda zasedanja,

Pošto je odlučila da ti predlozi dobiju formu jedne međunarodne konvencije,
usvaja danas, 24.10.1936. godine, donju Konvenciju koja će biti nazvana Konvencija o bolesničkom osiguranju pomoraca

Član 1.

  1. Svako lice koje je zaposleno na nekom brodu, koji nije ratni brod, upisanom u upisnik brodova na teritoriji za koju je na snazi ova Konvencija, a koji obavlja pomorsku plovidbu ili pomorski ribolov, podliježe obaveznom bolesničkom osiguranju, bilo da je to lice zaposleno u svojstvu zapovednika broda, bilo u svojstvu člana posade, bilo u kakvom drugom svojstvu u službi na brodu.
  2. Međutim, svaka zemlja članica Međunarodne organizacije rada može predvidjeti u svom nacionalnom zakonodavstvu one izuzetke koje bude smatrala nužnim, u pogledu:
  • a) lica zaposlenih na brodovima koji pripadaju nekoj javnoj vlasti, ako ovi brodovi nemaju trgovačku namjenu;
  • b) lica čija plata ili prihod prelaze odredjenu granicu;
  • c) lica koja ne dobijaju nagradu u novcu;
  • d) lica koja nemaju prebivališta na teritoriji zemlje članica;
  • e) lica koja nijesu dostigla ili koja su prešla odredjene granice starosti;
  • f) članova porodice poslodavca;
  • g) pilota.

Član 2.

  1. Osiguranik koji ne nesposoban za rad i lišen plate usljed bolesti, ima pravo na novčanu naknadu, najmanje za 26 prvih nedjelja ili 180 prvih dana nesposobnosti, računajući od prvog dana za koji je data naknada.
  2. Pravo na naknadu može biti uslovljeno ispunjenjem staža i istekom roka čekanja od nekoliko dana, računajući od početka nesposobnosti.
  3. Naknade odobrene shodno Konvenciji ne treba nikada da budu niže od one koja je utvrdjena opštim režimom obaveznog bolesničkog osiguranja, ako takav režim postoji ali se ne odnosi na pomorce.
  4. Visina naknade može biti obustavljena:
  • a) dok je osiguranik ukrcan ili je u inostranstvu;
  • b) dok je osiguranik izdržavan na trošak osiguranja ili javnih fondova; Medjutim obustavljanje će biti samo djelimično za osiguranika koji izdržava porodicu;
  • c) dok osiguranik prima od drugog izvora na osnovu zakona i za istu bolest neku drugu pomoć, u tom slučaju obustavljanje će biti potpuno ili djelimično, prema tome da li je ova zadnja pomoć jednaka ili manja od naknade koja se plaća na osnovu režima bolesničkog osiguranja.
  1. Naknada može biti smanjena ili ukinuta u slučaju da je bolest nastala iz namjerne greške osiguranika.

Član 3.

  1. Osiguranik ima pravo, od početka bolovanja pa najmanje do isteka perioda predvidjenog za dodjeljivanje naknade zbog bolesti, na besplatnu njegu od strane propisano kvalifikovanog ljekara, kao i na ljekove i terapeutska sredstva u dovoljnoj količini i zadovoljavajućeg kvaliteta.
  2. Medjutim, od osiguranika se može tražiti učešće u troškovima pomoći, pod uslovima koji se imaju odrediti u nacionalnom zakonodavstvu.
  3. Pomoć može biti obustavljena dok god je osiguranik ukrcan ili u inostranstvu.
  4. Svaki put kada to okolnosti iziskuju, ustanova za osiguranje može obezbijediti bolnički smještaj osiguranika dajući mu, pored medicinske pomoći i potrebne njege, i cjelokupno izdržavanje.

Član 4.

  1. Kad se osiguranik nalazi u inostranstvu i izgubi makar djelimično pravo na platu, zbog bolesti, naknada na koju bi imao pravo kada ne bi bio u inostranstvu treba da bude isplaćena njegovoj porodici u cjelini ili djelimično do njegovog povratka na teritoriju zemlje članice.
  2. Nacionalno zakonodavstvo može propisati ili odobriti dodjeljivanje sljedećih davanja:
  • a) dopune naknade predvidjene u članu 2, ako osiguranik izdržava porodicu;
  • b) pomoć u naturi ili novcu u slučaju bolesti članova porodice osiguranika koji žive u njegovom domaćinstvu i koje on izdržava.

Član 5.

  1. Nacionalno zakonodavstvo treba da postavi uslove pod kojima osiguranik koji se nadje na teritoriji zemlje članica ima pravo na davanje u slučaju porodjaja. 2.Nacionalno zakonodavstvo može postaviti uslove pod kojima žena osiguranika, dok se nalazi na teritoriji zemlje članice koristi davanje u slučaju porodjaja.

Član 6.

  1. U slučaju smrti osiguranika članovima porodice umrloga treba da bude data naknada čiji iznos odredjuje nacionalno zakonodavstvo ili bar naknada za pogrebne troškove.
  2. Kada je na snazi sistem penzije u korist članova porodice umrlih pomoraca, davanje naknade predvidjene u predhodnom paragrafu nije obavezno.

Član 7.

Pravo na osiguranje treba da se da, čak i za bolesti nastale u toku jednog odredjenog perioda, po završetku posledjeg zaposlenja. Ovaj period treba da bude odredjen u nacionalnom zakonodavstvu na takav način da obuhvata vrijeme koje normalno protiče izmedju dva uzastopna zaposlenja.

Član 8.

  1. Osiguranici i njihovi poslodavci treba da učestvuju u stvaranju sredstava osiguranja.
  2. Nacionalno zakonodavstvo može predvidjeti novčani doprinos od strane javnih vlasti.

Član 9.

  1. Bolesničkim osiguranicima treba da rukovode autonomne ustanove, koje se nalaze pod administrativnom i finansijskom kontrolom javnih vlasti i koje nemaju nikakav lukrativni cilj.
  2. Osiguranici i, kada se radi o ustanovama za osiguranje stvorenim na osnovu zakona specijalno u korist pomoraca, poslodavci treba da učestvuju u upravljanju ustanovama predvidjenim nacionalnim zakonodavstvom, koje može takodje predvidjeti učešće drugih zainteresovanih strana.
  3. Medjutim, upravljanje bolesničkim osiguranjem može direktno preuzeti na sebe država, kada je, odnosno sve dok je upravljanje preko autonomnih ustanova teško ili nemoguće zbog nacionalnih uslova.

Član 10.

  1. Osiguranik treba da ima pravo žalbe u slučaju spora u pogledu njegovog prava na davanja.
  2. Sporovi treba da budu podvrgnuti brzoj i jeftinoj proceduri za osiguranika, bilo putem prava na specijalnu jurisdikciju, bilo na koji drugi način, koji nacionalno zakonodavstvo smatra odgovarajućim.

Član 11.

Ništa u ovoj Konvenciji ne dira bilo koji zakon, presudu, običaj ili sporazum izmedju brodovlasnika i mornara koji obezbjedjuje povoljnije uslove od onih koji su predvidjeni ovom Konvencijom.

Član 12.

  1. Što se tiče terirtorija pomenutih članom 35 Ustava Međunarodne organizacije rada, svaka zemlja članica Organizacije koja ratifikuje ovu Konvenciju treba da proprati svoju ratifikaciju izjavom kojom stavlja na znanje:

a) teritorije na koje se obavezuje da primenjuje bez izmena odredbe Konvencije;

b) teritorije na koje se obavezuje da primenjuje odredbe Konvencije sa izmenama i u čemu se sastoje te izmene;

c) teritorije za koje je Konvencija neprimenjiva i u tim slučajevima razloge iz kojih je neprimenjiva;

d) teritorije za koje sebi rezerviše odluki

  1. Obaveze pomenute u stavovima a) i b) prvog paragrafa ovog člana biće smatrane sastavnim delovima ratifikacije i proizvodiće istovetno dejstvo.
  1. Svaka zemlja članica može se novom izjavom odreći u potpunosti ili delimično rezervi sadržanih u svojoj ranijoj izjavi na osnovu stavova b), c) ili d) prvog paragrafa ovoga člana.

Član 13.

Službene ratifikacije ove Konvencije biće saopštene Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada koji će ih registrovati.

Član 14.

  1. Ova Konvencija obavezivaće samo one zemlje članice Međunarodne organizacije rada čija ratifikacija bude registrovana od strane Generalnog direktora.
  2. Ona će stupiti na snagu dvanaest meseci pošto ratifikacije dve zemlje članice budu registrovnanj od strane Generalnog direktora.
  3. Posle toga ova će Konvencija stupiti na snagu za svaku zemlju članicu dvanaest meseci od datuma kada njena ratifikacija bude registrovana.

Član 15.

Čim ratifikacije dve zemlje članice Međunarodne organizacije rada budu registrovane, Generalni direktor Međunarodnog biroa rada saopštiće to svima zemljama članicama Međunarodne organizacije rada. On će im isto tako saopštiti registrovanje ratifikacija koje mu budu docnije dostavljene od strane drugih zemalja članica Organizacije.

Član 16.

  1. Svaka zemlja članica koja je ratifikovala ovu Konvenciju može je otkazati po isteku perioda od deset godina od njenog prvobitnog stupanja na snagu, aktom dostavljenim Generalnom direktoru Međunarodnog biroa rada koji on bude registrovao. Otkaz stupa na snagu tek godinu dana posle registrovanja.
  2. Svaka zemlja članica koja je ratifikovala ovu Konvenciju a koja, u roku od godinu dana po isteku perioda od deset godina pomenutog u prethodnom paragrafu, ne bude koristila mogućnost otkaza predviđenog ovim članom, biće vezana za novi period od deset godina, a posle toga, moći će da otkaže Konvenciju po isteku svakog perioda od deset godina pod uslovima predviđenim u ovom članu.

Član 17.

Po isteku svakog perioda od deset godina računajući od stupanja na snagu ove Konvencije, Administrativni savet Međunarodnog biroa rada podneće Opštoj konferenciji rada izveštaj o primeni ove Konvencije i odlučiće da li ima mesta stavljanju na dnevni red Konferencije pitanja potpune ili delimične revizije Konvencije.

Član 18.

  1. U slučaju da Konferencija usvoji novu Konvenciju koja u potpunosti ili delimično revidira ovu Konvenciju, osim ako nova Konvencija predviđa drukčije:

a) ratifikacija nove Konvencije od strane neke zemlje članice proizvešće punopravno, bez obzira na napred navedeni član 16, neposredni otkaz ove konvencije, pod rezervom da je nova Konvencija koja revidira staru stupila na snagu;

b) od dana stupanja na snagu nove Konvencije o reviziji, ova Konvencija prestaće da bude otvorena za ratifikaciju zemljama članicama.

  1. Ova Konvencija ostaće na snazi u svakom slučaju, po formi i sadržini, za zemlje članice koje je budu ratifikovale, a koje ne ratifikuju Konvenciju o reviziji.

Član 19.

Francuski i engleski tekst ove Konvencije jednako su verodostojni.