СОЦИЈАЛНА ЗАШТИТА ОСТАРЕЛИХ ЉУДИ КОД НАС

У раду је издвојено неколико тематских целина. У уводном излагању, истакнута су нека обележја старости као доба живота и указано на пораст броја старих становника у свету, као и на последице које са собом носи процес старења становништва. Затим су представљене правне норме домаћег законодавства, којима се на непосредан или посредан начин обезбеђује социјална заштита остарелих особа код нас и које се налазе у бројним законским и подзаконским актима, одлукама и другим документима. Наша држава донела је и посебне стратешке циљеве популационе политике, где су поред општих стратешких циљева прописани и они који се односе на остарело становништво.

Апстракт: У раду је издвојено неколико тематских целина. У уводном излагању, истакнута су нека обележја старости као доба живота и указано на пораст броја старих становника у свету, као и на последице које са собом носи процес старења становништва. Затим су представљене правне норме домаћег законодавства, којима се на непосредан или посредан начин обезбеђује социјална заштита остарелих особа код нас и које се налазе у бројним законским и подзаконским актима, одлукама и другим документима. Наша држава донела је и посебне стратешке циљеве популационе политике, где су поред општих стратешких циљева прописани и они који се односе на остарело становништво.

Кључне речи: старе особе; социјална заштита, Србија, ageism.

1. Увод

У друштвено-хуманистичким и природним наукама коначно не постоји јединствен научни став о томе када заправо почиње физиолошко старење.[1] Међутим, око једног питања, везаног за старост и старење, постоји сагласност, а то је да настаје значајан раскорак између општих услова живота у старости и специфичних својстава старог организма. Верзар (Fritz Verzar) указује на то да је експериментална геронтологија „утврдила да је смањена способност физичког и психичког прилагођавања карактеристична промена у старењу. Она је даље утврдила сужавање хоризонта старе особе. Ове промене воде у област у којој социјална геронтологија налази своје редовне задатке. За старе особе је основни доживљај промена њиховог рада, на пример, пензионисањем, промена околине услед губитка породице или смештајем у старачки дом, или за оне с хроничним болестима, у болницу. Ако можемо да стекнемо разумевање за ово физиолошко старење, онда можемо да дамо корисну подршку старој особи“.[2] При свему томе, од основног значења је непобитна медицинска чињеница да „човек у току свог живота прелази из фазе потпуне зависности (новорођенче-дете) кроз фазу независности (одрасло-зрело доба) у нову фазу зависности (старост)…“ и да је „у социјално-медицинском смислу прва фаза зависности одређена и у развијеним земљама доведена до високог ступња савршенства“, а да „друга фаза – старачко доба – још увек захтева усавршавање“. 4

Утицај биолошког старења организма утиче на неминовност физиолошких, а често и патолошких промена човековог организма у старости и стварања сасвим нових потреба које је неопходно задовољити да би се достигао одређени квалитет живота. Тако природни, биолошки фактори непосредно утичу на промену одређених друштвених околности (материјална улагања за адекватно лечење, обезбеђење туђе неге, набавку лекова) у смислу промена става околине о потребама старих особа, али и нужности усвајања одређених законских решења која би обезбеђивала сузбијање различитих облика виктимизације остарелих лица.

Због тога долази до повећавања броја захтева усмерених према здравственим службама, пензионим фондовима и социјалним давањима, неопходним за задовољење препознатих потреба старих особа. Извесно је да постоје само два начина обезбеђења социјалне сигурности у старости. Један начин је да се „праве залихе“ садашњих добара, што је, како наводе неки аутори „неодговарајуће, скупо, и не може се примењивати на услуге које потичу од људи (нпр. медицинска заштита)“.[3] Други начин за појединце састоји се у могућности размене садашњих добара за потраживања у будућности.[4] Да би се остварили сви ти циљеви, владе су у обавези да израде низ програма са јасно одређеним правцима деловања. Тако је неопходно организовати: промоцију вишегенерацијске породице, развијање неформалне мреже за негу старих особа, концентрацију здравствене политике на дегенеративне и хроничне болести и реформу пензионог система.[5]

У многим модерним индустријским друштвима досегнути старост као да подразумева припадање субординираној групи људи. Стари људи су често лимитирани у свом учешћу у друштвеном, економском и политичком животу, што онемогућава њихов довољни утицај у различитим сферама друштвеног живота, иако по броју они нису мањинска група. Већина улога у социјалној структури савремених друштава не припада старим особама и за њих обитава само неколицина регуларних, санкцијом заштићених могућности за пуно учешће у друштвеном животу. Развија се један стални сукобљени однос између тежњи старих особа да им припадну одређене улоге у друштву и тежњи млађег дела становништва да им те улоге не додели. Зато неки социолози положај старих људи пореде са положајем адолесцената. Наиме, њихове тешкоће да се прилагоде друштвеним захтевима су сличне. Међу њима често постоји осећање бескорисности као и спознаја да њихове жеље скоро нико не препознаје.  Садашњост је битна за радно способно становништво – стари људи из садашње перспективе немају будућност, а млади тек треба да ступе на њено тло.

У том смислу, живот старих особа често добија маргиналан карактер као битисање људи који се налазе на “рубу” друштвеног живота. Утицај њихових свакодневних активности на токове друштвеног живота не може се ни легалистичким оквиром нити пак неким опште прихваћеним моралним нормама дефинисати као доминантан у процесу доношења одлука које би мењале стварност.[6]

Бројчана заступљеност остарелих особа код нас, у односу на млађу популацију, упућује да ниједно од наведених питања и закључака изнетих у односу на процес старења и статус остарелих особа, као универзалне категорије, није непознато, нити непостојеће, у неком свом облику и код нас. У домаћој општој и стручној јавности све је учесталије јавно исказивање потребе да се процес старења боље разуме, да се докучи значење „биолошких граница човековог живота, детерминаната дуговечности, путева за здравији живот у трећем и четвртом животном добу, третмана болести које отежавају живот у старости, улоге старе особе у модерном старом друштву…“[7]

Међутим, питања старења и живота у старости не остају само у домену социолошких, криминолошких, виктимолошких или медицинских студија, расправа и истраживања. Она су, пре свега, део корпуса основних људских права регулисаних експлицитним домаћим правним нормама, које је наша држава ускладила са свим ратификованим међународним правним документима, који обухватају темељна права човека, као што су: забрана дискриминације, право на живот, здравље, одржање егзистенције, а посебно на заштиту у домену социјалних потреба старих људи.

Владавину права чини скуп идеја и практичних поступака у циљу промовисања схватања да закон треба да превлада насиље, да свим поступцима треба да буде управљано на законит начин, а не арбитрарном вољом људи. Поред нужности постојања идеја које инспиришу политичка друштва да прихвате владавину права, такође је неопходно обезбедити добро утврђену праксу уградње принципа владавине права, у циљу њихове примене у стварности.[8]

Правне норме домаћег законодавства, којима се на непосредан или посредан начин штите права и регулише положај остарелих особа код нас, налазе се у бројним законским и подзаконским актима, стратегијама, одлукама и другим документима. Њихово експлицитно навођење је неопходно и оправдано, како би се на најдоследнији начин, по јавност изузетно важно, на једном месту приказали и анализирали сви доступни, важећи документи. Стиче се утисак да изван поступања стручне јавности, у смислу њихове професионалне окупације, не постоји довољно сазнања о разноврсности, али и разуђености правних норми код нас које се односе на остареле особе. То су норме: о забрани дискриминације, из области кривичног и грађанског законодавства, о здравственој заштити, пензијској и инвалидској сигурности, као и о о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана. Наша држава донела је и посебне стратешке циљеве популационе политике, где су поред општих стратешких циљева, прописани и они који се односе на остарело становништво. За све побројане документе није постојала претензија приказа и анализе по принципима хијерархије правних аката, већ по предметном одређењу и истицању положаја остареле категорије становништва код нас.

2. Стратегије и различити стратешки циљеви у домену социјалне заштите старих људи

Сама стратегија представља план акције осмишљен тако да се њиме остварује постављени циљ. Влада Републике Србије је надлежна да донесе стратегију развоја којом утврђује стање у области из надлежности Републике Србије и мере које треба предузети за њен развој (Закон о влади, чл. 45).11 Влада је 2008. године донела Националну стратегију одрживог развоја12 у којој, између осталог, истиче да су „ниске репродуктивне норме већине становништва достигле критичне вредности и изазвале отворену депопулацију и убрзано демографско старење“. Даље се у Стратегији констатује да становништво Републике Србије (без АП КиМ), према свим обележјима, може да се сврста у групу изразито старих популација. Удео младих је низак и опада, док је удео старих висок и стално расте. На попису становништва 2002. године,

и поступку издржавања казне, Правни факултет Универзитета у Нишу, Центар за публикације, Ниш, 2007., стр. 15.

  • Закон о влади, „Сл. гласник РС“, број: 55/2005, 71/2005 – испр., 101/2007 и

65/2008

  • Национална стратегија одрживог развоја, „Сл. гласник РС“, број 57/2008

пописано је 1.177.000 лица млађих од 15 година, док је старих особа (65 и више година) било укупно 1.241.000. То је уједно и први пут у Републици Србији да је забележен већи број старих него младих.[9]

Старење и одлив становништва посебно угрожавају сеоска подручја Републике Србије, у којима се са смањењем радно способног становништва губи способност за одрживо управљање природним добрима и за њихово коришћење на готово 85% државне територије.

Зато стратешки циљеви популационе политике обухватају и: заустављање и/или успоравање неповољних демографских тенденција, тако што ће се подстицати рађање и стварати услови за стабилизовање броја становника; стварање одговарајуће политике рађања и бриге о младима; уважавање старења у свим аспектима политике развоја; повећање очекиваног трајања живота и повећање броја година у добром здрављу.

Истиче се да постојећа мрежа установа социјалне заштите не одговара стварним потребама корисника и не обезбеђује одговарајуће услуге. Упркос бројним изменама регулативе, суштински реформски помаци започети су 2000. године, и то у контексту децентрализације и деинституционализације претходно високоцентрализованог система. Најзначајније мере усмерене су ка побољшању положаја најрањивијих категорија популације, попут појединаца и породица који не остварују основну социјалну сигурност, особе са инвалидитетом, старих, деце без родитељског старања, жртава породичног насиља итд.

Боље приступање социјалним правима и систему социјалне сигурности јесте предуслов социјалне кохезије, заједно са њеним унапређивањем, ради успостављања и доградње механизама и института којима се промовише социјална једнакост. Иако је основни начин обезбеђивања социјалне кохезије адекватно запослење, суштински су значајни и сегменти политика заштите породица с децом, бриге о старима као и подстицања социјалне укључености (посредством програма становања, запошљавања, образовања и обуке, здравствене заштите, материјалне помоћи и социјалних служби). У томе, осим државних органа, велики удео има и цивилно друштво, у првом реду удружења и синдикати.

Натпросечном ризику од сиромаштва изложене су и особе које имају више од 65 година (при чему су у најтежем положају оне без пензијских накнада), као и деца. Старе особе чине скоро четвртину укупног броја сиромашних, а 12,7 % деце је сиромашно. Ризику сиромаштва посебно су изложене старије жене у сеоским подручјима. Неписменост је најизраженија у старијој женској популацији, међу женама које имају 65 година и више и износи 36 %.

Многе од наведених констатација у оквиру Националне стратегије поновљене су из претходно усвојених стратешких докумената или су послужиле као путоказ за даљу разраду и у другим стратегијама које се предметно, посредно или непосредно односе и на остареле особе. Оно што је интересантно јесте да је Национална стратегија о старењу[10] донета пре Националне стратегије одрживог развоја, дакле још 2006. године, уз концептуалну усклађеност са Препорукама и обавезама Мадридског међународног плана акције о старењу (2002) и Регионалном стратегијом његове примене донете од Економске комисије УН за Европу, затим Стратегијом за смањење сиромаштва (2003), као и са Закључцима VI геронтолошког конгреса Југославије (одржаног од 10. до 12. маја 2002. године у Врњачкој Бањи) за период до 2015. године.[11]

Главни циљ Националне стратегије о старењу је „стварање интегралне и координиране политике, засноване на савременим научним сазнањима и обавезама преузетим из наведених докумената – које ће друштво и привреду Републике Србије, пре свега, здравствену и социјалну заштиту, тржиште рада и образовање, ускладити са демографским променама – како би се створило друштво за сва животна доба, које посебно тежи да задовољи потребе и ослободи неискоришћене потенцијале старијих људи“. Стратегија се заснива на следећим основним принципима: доживотног развоја појединца; унапређења и заштите свих људских права и основних слобода;  обезбеђивања економске и социјалне сигурности и квалитета живота у старости; омогућавања пуне интеграције и партиципације старијих особа у заједницу; елиминације свих облика друштвеног занемаривања, услед опадања функционалних способности у старости и инвалидности; ангажовања на остваривању родне равноправности; поштовања различитости и последично другачијих потреба међу популацијом старијих; промовисања интергенерацијског и интрагенерацијског трансфера, солидарности и дијалога; успостављања партнерства на свим нивоима: Владе, невладиног сектора, приватног сектора и између самих старијих људи; остваривања једнаких могућности за све; афирмисања личне одговорности.

Полазећи од изнетих принципа, утврђује се скуп међусобно повезаних обавеза у различитим областима политике, организованих око десет праваца акције и конкретних мера које из њих следе, да би се адекватно одговорило на вишеструке и испреплетене изазове и околности настале старењем становништва, да би Република постала

друштво за све генерације и старење у достојанству.[12]

Стратегија развоја социјалне заштите[13] предвиђа да ће се развој социјалне заштите одвијати кроз реформске процесе који се ослањају на међународне и европске циљеве општег економског и социјалног развоја друштва, смањење сиромаштва, као и обезбеђење квалитетније заштите рањивих група: деце, инвалидних и старијих особа, као и маргинализованих група грађана. Укупне промене политичког, привредног и вредносног система, као и неповољна демографска кретања, довели су до нарушене социјалне равнотеже нашег друштва. Последице су велики пораст незапослености, сиромаштва и социјалног раслојавања и повећана угроженост деце, немоћних и старијих људи, услед смањених могућности породице и друштва да оствари своју заштитну улогу.

У Стратегији се истиче да је недостатак разноврсних облика подршке у природном окружењу, као и малих смештајних капацитета уочљив и код пружања социјалних услуга за остареле особе. Око 7.800 корисника је смештено у домове. Изнета је тврдња да у појединим установама постоје листе чекања за пријем, а у неким локалним заједницама уопште не постоји могућност смештаја, јер нема изграђених капацитета. Квалитет услуга у постојећим установама је неуједначен, не обезбеђује се увек адекватна подршка за очување психофизичких потенцијала корисника и унапређење квалитета њиховог живота. Ове установе смештају знатан број корисника са медицинским индикацијама, психијатријским проблемима и хроничним болестима, све до терминалних стања, често без адекватних материјалних и кадровских услова.

Правовремена и делотворна заштита деце, старих и особа са инвалидитетом  може се обезбедити изградњом политике социјалне заштите која активно превенира настанак социјалних тешкоћа у друштву и усаглашеним деловањем система социјалне и здравствене заштите, система запошљавања, образовања, полиције и правосуђа. У Стретегији се истиче неопходност изградње политике у области социјалне заштите, која би укључила активности Скупштине, Владе, Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, других релевантних министарства, савета Владе и локалних самоуправа, у преиспитивању и реструктурирању система социјалне заштите. Један од начина састоји се у томе да се израде усаглашени стратешки и акциони планови у ужим областима, које припадају социјалној заштити са особама са инвалидитетом, старијим особама, жртвама насиља у породици.

У Стратегији се модел стручног рада у постојећем систему социјалне заштите описује као класичан медицинске приступ, који је усмерен на утврђивање недостатака и патолошких стања и понашања појединца. Централни стручни поступак је дијагностички, усмерен првенствено на одређивање „категорије“, односно карактеристичне групе корисника, која ужива одређену заштиту, па се истиче да су тиме потребе неких, посебно рањивих група – деце и одраслих, на овај начин остале недовољно препознате. Истовремено, извесне доминантне појаве или оне које се као такве означе, не сагледавају се у сложеном контексту социјалне, физичке, емоционалне и финансијске ситуације појединца, породице и уже социјалне средине. То је посебно уочљиво код мултипроблемских породица, деце са сметњама у развоју, особа са инвалидитетом и старијих особа. Овакав модел је у суштини патерналистички, јер пасивизира и стигматизује корисника, а не уважава снаге и потенцијале појединца и породице и социјалне средине.

Као једно од решења, Стретегија означава неопходност подстицања на развој приватног сектора у пружању социјалних услуга. Те се услуге могу комерцијализовати и њихов мањак је карактеристичан на целој територији Републике Србије. Отуда се у Стратегији наводи да су „као помоћ свакодневном животу породице радно активних грађана које се ангажују у дневном збрињавању деце са ризицима у развоју, инвалидних и старијих и немоћних особа, неопходне разноврсне и прихватљиве услуге“.

Значајан је и број инвалидних и старијих грађана који живе у самачким домаћинствима. Циљ је да потенцијални корисници, према својим потребама и материјалним могућностима, имају одговарајући избор за коришћење подршке, која ће им омогућити продуктиван и самосталан живот у заједници. Држава мора обезбедити, уз контролу квалитета услуга, равноправан статус овим установама у коришћењу буџетских средстава за пружену услугу кориснику, као и подстицање инвестиционих улагања ради пружања услуга.

 Национална стратегија за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности,[14] између осталог истиче да су oсновне тешкоће у запошљавању жена  неадекватна квалификациона структура, дискриминација по старости већа него за мушкарце, притисци ради одлагања закључења брака и родитељства, сексуалне уцене и друго. Стога је један од начина промовисање политике запошљавања и рада, која доприноси усклађивању радних услова и породичног живота (европски модел „равнотеже између каријере и породице“), путем побољшања организовања неге старијих као и хроничних болесника, на пример, као и спровођење јавне кампање за подстицање мушкараца да подједнако учествују у испуњавању породичних обавеза, заједнички брину о деци и о старим и болесним члановима породице.

У овој Националној стратегији одређује се да је насиље према женама „сваки акт родно заснованог насиља, који резултира или може да има за последицу физичку, психичку или сексуалну повреду или патњу жене, укључујући претње таквим радњама, ограничење или произвољно лишење слободе, без обзира да ли се дешава у сфери јавног или приватног живота“. Насиљу су посебно изложене жене из маргинализованих и вишеструко дискриминисаних група (Ромкиње, жене са инвалидитетом, избегле и расељене жене, жртве рата, жене које живе у истополним заједницама, жене са психички измењеним понашањем, жене зависне од алкохола, дроге и медикамената, жене са ХИВ/АИДС вирусом, хроничне болеснице, мигранткиње, сиромашне жене, женска деца, старице, жене из сеоских средина и друге вишеструко дискриминисане групе).

Брига за здравље становништва Србије представљена је у неколико посебних стратегија, чије се поједине садржајне целине односе и на старе особе. Стратегија јавног здравља Републике Србије[15] представља подршку испуњавању друштвене бриге за здравље, обезбеђивању услова у којима становништво може да буде здраво и чини основу за доношење одлука о акцијама за унапређење здравља и квалитета живота становништва Републике Србије. Стратегија, између осталог, предвиђа и израду нових, ревизију постојећих, имплементацију и евалуацију програма намењених одређеним популационим групама, посебно женама, деци, радно активном становништву и старим особама.

Затим, у Стратегији развоја заштите менталног здравља[16] истиче се да је у општем недостатку ресурса у земљи неопходно да се идентификују посебно угрожене групе чије ментално здравље је под ризиком. Те групе укључују: школску популацију, старије особе, избеглице или припаднике мањинских група. Износи се тврдња да према подацима СЗО, али и подацима из спроведених домаћих истраживања, велики број старих особа има менталне поремећаје. Па ипак, службе за заштиту менталног здравља старих су неразвијене у нашој средини, као и у већем делу света, односно оне су неспремне да се суоче са изазовом популације која стари. Постоји недостатак образованог кадра, недостатак мотивације за бављење овом облашћу и недостатак мреже служби у којима би се збрињавале старе особе са менталним поремећајима.

У Стратегији је истакнута неопходност да се заустави дискриминација по годинама старости, да се промовише аутономија живота појединца, као и могућност независног живљења старих особа и да се омогући њихово учешће у свим значајнима сегментима друштва. Због тога је неопходно да се заштита менталног здравља популације старих особа одвија у заједници, базирана на идентификованим потребама корисника и њихове околине, од стране стручњака и друштва. Та заштита укључује превентивне интервенције, као алтернативу, односно допуну традиционалним клиничким службама. Треба створити мрежу установа у којима се на различите начине збрињавају старе особе, уз неопходну континуирану едукацију стручњака и друштва у целини. Антистигма кампање су важне за ову популацију (старе особе са менталним поремећајима су двоструко стигматизоване – због старости и самих менталних поремећаја).

Иначе, у Стратегији је наглашено да се системи заштите менталног здравља у региону морају штитити као било која друга људска права и да ефикасно реаговање на индивидуалне и друштвене последице трагичних историјских догађаја и разарања друштва треба да спречи утицај посебно код вулнерабилних група, као што су деца и млади људи, жене и старије особе.

У Стратегији за превенцију и контролу хроничних незаразних болести[17] истиче се податак из 2006. године да у Републици Србији 16,8% одраслих становника има реуматске поремећаје, преко 40% има или је имало болове у зглобовима, а више од 50% болове у леђима. Ови поремећаји здравља се јављају у сваком животном добу и представљају најчешћи узрок инвалидности, али је битно да њихова учесталост расте са старењем. Следећи податак који се односи на старе особе и већу изложеност појави хроничних незаразних болести је да другу групу са натпросечним ризиком сиромаштва у Србији представљају лица старија од 65 година, чији је релативни ризик сиромаштва био за 13,4% већи у односу на ризик сиромаштва укупне популације.

Још један важан документ је Стратегија за палијативно збрињавање,[18] која се оцењује као документ од националног значаја за утврђивање целовите и усклађене политике државе, у циљу развоја здравственог система Републике Србије. Палијативно збрињавање је приступ који побољшава квалитет живота пацијента и породице, суочавајући се са тешкоћама које прате болести које угрожавају живот, кроз превенцију и отклањање патње, путем раног откривања и непогрешиве процене и лечења бола и других тешкоћа: физичких, психосоцијалних и духовних (Светска здравствена организација 2002. године). Разлози за доношење Стратегије су растуће потребе за овим видом здравствене заштите, настале као последица старења становништва Републике Србије и све већег броја оболелих од болести које имају прогресивни ток (кардиоваскуларних болести, малигних болести, шећерне болести, неуромускуларних, цереброваскуларних болести), ХИВ/АИДС-а, саобраћајног трауматизма и др. Разматрање здравствених и социјалних потреба становништва, односи се и на податак да у Републици Србији има 947.000  домаћинстава са особама старијим од 65 година (37,5% од укупног броја домаћинстава). Такође, већину самачких домаћинстава у Републици Србији чине старачка домаћинства. У 52,8% случајева старачка домаћинства чине особе старије од 65 година, а у 23,9% случајева то су домаћинства са особама старости између 50 и 64 године. Највећи проценат становништва, који без помоћи друге особе не може да обавља активности везане за личну негу, јесу особе старости од 65 до 74 године.

Стратегија унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији[19] намењена је реализацији активности које воде већој укључености особа са инвалидитетом у друштвене токове, чиме се директно доприноси унапређењу положаја не само особа са инвалидитетом, већ и других осетљивих група (на пример старе особе, деца, националне мањине, рурално становништво, талентовани ученици итд.).

Стратегија за управљање миграцијама[20] одређује управљање миграцијама као уређеним системом који сачињавају јасна миграциона политика и планско и организовано управљање миграционим токовима, уз одговарајући допринос регулисању миграција на регионалном и глобалном нивоу. Објашњавајући унутрашња миграциона кретања, у Стратегији је наведено да је током деведесетих година прошлог века дошло до бројних друштвено-економских и политичких промена, које су утицале на динамику становништва и појачале утицај деценијама непрекидне миграције из села ка граду. Иако су села демографски старија, процес демографског старења је бржи у градским срединама, због повратног ефекта управо тих кретања. Захваљујући приливу младих, способних за рад, који су долазили са села, градови су имали бољу демографску структуру. Протеком времена, највећи део тих генерација ушао је у групу старог становништва, а број деце у њиховим породицама је био мањи него на селу, далеко испод потреба простог обнављања становништва. У документу се даље констатује да наставак овог тренда треба очекивати и у наредном периоду. Раније изражена неповољна демографска ситуација са старењем у АП Војводина и источном делу Републике Србије се током последњих двадесет година проширила на целу Републику Србију. На то су утицале економске миграције, са једне стране и присилне миграције интезивиране током деведесетих година прошлога века, са друге стране.

Старе особе посредно су предмет интересовања и у Стратегији за развој пољопривреде Србије,[21] у којој се истиче да су тешкоће руралних области различите. Становништво које остаје често је релативно старо и прилично се тешко прилагођава новим околностима и више зависи од јавних услуга, а посебно од здравствене службе.

Стратегија развоја образовања одраслих у Републици Србији[22] је позив на стварање културе учења, друштвене организације и економије засноване на знању и унапређењу способности и постигнућа одраслих људи. И у овом документу се истиче податак да се стопа природног прираштаја драстично смањује, док се просечно трајање живота продужава, што има за последицу константно увећање броја особа старијих од 60 година у укупној популацији. Стога, систем образовања одраслих треба да буде доступан свим категоријама одраслих. Он је отворен према различитим друштвеним групама и категоријама становништва, као што су: сиромашни, избеглице, одрасли са посебним потребама, припадници мањинских група, дугорочно незапослени, одрасли млади људи без квалификације, жене, старији радници који се суочавају са ризиком губитка посла, високо образовани који остају без посла, као и друге категорије високообразованих одраслих који имају потребу за стручним усавршавањем.

Извесна питања остарелих особа, посебно оних које припадају другим националностима, односно националним мањинама, попут Рома, описана су у Стратегији за унапређивање положаја Рома у Републици Србији.[23] Стратегија поставља основе за унапређивање положаја Рома у Републици Србији и смањење разлике између ромске популације и осталог становништва и за идентификовање и примену мера афирмативне акције у областима образовања, здравља, запошљавања и становања. Старосна структура и просечна старост Рома се значајно разликују у односу на општу популацију. Највећи број Рома чине деца млађа од шест година (нешто више од 11% укупног ромског становништва), а заступљеност по старосним групама затим прогресивно опада. Индекс старења ромске популације износи 0,15, што је потпуно супротно од индекса старења укупне популације у Републици Србији, који износи 1,01. Просечна старост ромских жена и мушкараца је приближно иста (27,6 година за жене и 26,7 година за мушкарце), што је за 14 односно за 12 година ниже од просечне старости жена и мушкараца у Републици Србији. Процењује се да је животни век Рома за око 10 до 12 година краћи у односу на општу популацију. Посебно су угрожени најмлађа деца, жене у генеративном периоду и стари Роми, затим старе жене (које су у 80% случајева неписмене), младе мајке, самохране мајке и деца. Женске ромске организације и локални здравствени центри треба да организују едукацију младих мајки и младих, средовечних и старијих Ромкиња у вези са здравственим питањима, уз адекватан приступ и на ромском језику.

Стратегија развоја званичне статистике у Републици Србији у периоду од 2009. до 2012. године[24][25] донета је у процесу интензивних активности на плану хармонизације са стандардима и праксом Европске уније. Званична статистика треба да спроведе попис становништва, домаћинстава и станова 2011. године, у складу са међународним препорукама, с тим да се претходно планира пробни попис 2009. године. Пописом ће се обезбедити многобројни статистички индикатори, а међу њима и број и територијална дистрибуција укупног становништва и становништва по групацијама у оквиру одређених старосних граница. Такође, треба развити статистику, у којој ће се један од индикатора одрживог развоја односити на старење друштва.

3. Норме о забрани дискриминације

Устав Републике Србије[26] у чл. 21 под називом „Забрана дискриминације“ прописује да су пред Уставом и законом сви једнаки. Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.

Општа забрана дискриминације, облици и случајеви дискриминације, као и поступци заштите од дискриминације уређени су Законом о забрани дискриминације.[27] У овом закону: изрази „дискриминација“ и „дискриминаторско поступање“ означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (члан 2. ст. 1. тач. 1).

У глави III Закона под називом „Посебни случајеви дискриминације“ прописано је да је забрањено дискриминисати лица на основу старосног доба. Стари имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других јавних услуга (члан 23.).

Законом су предвиђене и казнене одредбе за непоштовање забране дискриминације. Тако, у глави VIII прописане су „Казнене одредбе“ којима је предвиђено кажњавање новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара за прекршај правно лице или предузетник ако занемарује или узнемирава лице на основу старосног доба у пружању здравствених или других јавних услуга (члан 23. став 1.), док ће се новчаном казном од 5.000 до 50.000 динара казнити за прекршај одговорно лице у правном лицу, односно у органу јавне власти, као и физичко лице (члан 58.).

Законом о раду[28] такође су прописана извесна права запослених[29] и општа заштита запослених[30] која се непосредно односе на питања старости, као и забрана дискриминације оних који траже запослење или су већ запослени, између осталог и по питању старости.

Одредбе Закона о раду јасно прописују забрану дискриминације. Наиме, забрањена је непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство (члан 18.). При томе, непосредна дискриминација, у смислу Закона, јесте свако поступање узроковано неким од основа из члана 18. којим се особа која тражи запослење, као и запослени, ставља у неповољнији положај у односу на другу особу у истој или сличној ситуацији. Посредна дискриминација постоји када одређена наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса ставља или би ставила у неповољнији положај у односу на друге особе – особу која тражи запослење, као и запосленог, због одређеног својства, статуса, опредељења или уверења из члана 18. Закона (члан 19.). Такође, Законом је прописано да је дискриминација из члана 18. забрањена у односу на: 1) услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла; 2) услове рада и сва права из радног односа; 3) образовање, оспособљавање и усавршавање; 4) напредовање на послу; и 5) отказ уговора о раду. Одредбе уговора о раду којима се утврђује дискриминација по неком од основа из члана 18. овог Закона ништаве су (члан 20.).

Забрана дискриминације прописана је и одредбама Закона о здравственој заштити,34 у коме се у члану 20. прописује начело правичности здравствене заштите. Ово начело се остварује забраном дискриминације приликом пружања здравствене заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета.

професионалних или других обољења може да ради само запослени који, поред посебних услова утврђених правилником, испуњава и услове за рад у погледу здравственог стања, психофизичких способности и доба живота, у складу са законом (чл. 82).

34  Закон о здравственој заштити, „Сл. гласник РС“, број: 107/2005 и 72/2009 – др.

закон

4. Норме о социјалној и здравственој заштити, пензијској и инвалидској сигурности

Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана[31] прописује право на смештај у установу социјалне заштите пензионеру и другој старој особи[32] која због неповољних: здравствених, социјалних, стамбених и породичних прилика није у могућности да живи у породици, односно у домаћинству. Смештај у установу социјалне заштите врши се по решењу центра за социјални рад, донетом на основу налаза и мишљења одговарајућег стручног тима центра о неопходности смештаја. Налаз и мишљење треба да садржи оцену да су испуњени прописани услови (чл. 37 ст. 1), као и констатацију да је центар благовремено испитао могућност и предузео мере да се обезбеди ванинституционални облик заштите и да је, у конкретном случају, смештај у установу социјалне заштите најцелисходнији облик заштите (чл. 37).

Смештај у установу социјалне заштите остварује се упућивањем корисника у одговарајућу установу, у којој се обезбеђује:[33] збрињавање (становање, исхрана, одевање, нега, помоћ и старање), васпитање и образовање, оспособљавање за одређене радне активности и здравствена заштита у складу са посебним прописима,[34] радно-окупационе, културно-

забавне и рекреативно-рехабилитационе активности и услуге социјалног рада. Изузетно, смештај се може вршити и у стационарној здравственој установи, која испуњава услове за пружање услуга смештаја, као и у домовима ученика, односно студената када се корисник упућује на оспособљавање за рад, на основу уговора о пружању услуга који закључује центар за социјални рад са одговарајућом установом, по прибављеном мишљењу министарства надлежног за социјална питања (члан 36).

Улога центра за социјални рад, као упутне установе, за остварење права на смештај у установу социјалне заштите, непосредно је нормирана Правилником о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад.[35] Центар је дужан да свој рад организује на начин којим омогућава доступност услуга свима онима којима су оне потребне, са посебном пажњом усмереном на рањиве групе (деца,  стари, инвалиди, припадници мањинских група и др.) (члан 8). Запослени на овим пословима  обављају и послове информисања, правног саветовања, те учешћа у процени, планирању и реализацији услуга и мера социјалне и старатељске заштите, у сарадњи са запосленим стручним радницима на пословима заштите деце и омладине, односно одраслих и старих особа (члан 20). Као једна од унутрашњих организационих јединица  при центрима за социјални рад образују се и служба за заштиту одраслих и старих, уколико је на стручним пословима у центру ангажовано најмање десет запослених са одговарајућом стручном спремом (чл. 24).

Министарство за рад и социјална питања донело је и Одлуку о мрежи установа социјалне заштите за смештај корисника.[36] Установе социјалне заштите за смештај корисника оснивају се ради остваривања права смештаја у установу социјалне заштите и смештаја у другу породицу, која су законом утврђена као права од општег интереса. Установе социјалне заштите за смештај старих особа дужне су да, у року од шест месеци од дана ступања на снагу ове одлуке, ускладе број и структуру запослених и број и структуру корисника са капацитетима утврђеним овом одлуком.

Ради успостављања критеријума и мерила за утврђивање цена услуга у установама социјалне заштите за смештај корисника које оснива Република и у центрима за социјални рад када обезбеђују смештај корисника, као и цена услуга смештаја у другу породицу и цена програма рада центра за социјални рад у делу послова који се односи на вршење јавних овлашћења, Влада је донела Правилник о критеријумима и мерилима за утврђивање цена услуга у области социјалне заштите које финансира Република.[37] Месечна накнада за издржавање одрасле и старе особе у хранитељској породици утврђује се једном годишње у износу од 40% од износа просечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици остварене у јуну месецу текуће године и усклађује се сваког месеца са индексом трошкова живота. Месечна накнада за рад хранитеља који обезбеђује смештај одрасле и старе особе износи 20% од просечне зараде без пореза и доприноса остварене по запосленом у Републици у претходном месецу (члан 10б. став 1. и став 4).

У циљу старања о социјалном положају остарелих особа, Министарство за рад и социјална питања донело је 2007. године Одлуку о образовању Савета за питања старости и старења,[38] чији су задаци да: разматра питања старења, друштвеног и економског положаја старих особа, могућности коришћења њихових радних и стваралачких потенцијала и учешћа у развоју друштва, привредном и јавном животу; покреће одговарајуће иницијативе за унапређење сарадње са државним органима, стручним, хуманитарним и струковним организацијама и удружењима ради побољшања квалитета живота у старости, разматра питања унапређења научних и стручних дисциплина у области геронтологије, покреће иницијативе за измене и допуне прописа који регулишу питања од значаја за социјалну сигурност и квалитет живота у старости и предлаже унапређивање и усмеравање међународне сарадње у овој области. Савет је образован за период од четири године. У одлуци су и таксативно наведене особе које се именују у Савет. Савет је обавезан да доставља извештаје о раду надлежним одборима, односно министарству.

Према одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању[39] у чл. 3 предвиђено је да се обавезним пензијским и инвалидским осигурањем обезбеђују  права за случај старости, инвалидности, смрти и телесног оштећења. Закон прописује и добровољно пензијско и инвалидско осигурање, које одређује као осигурање којим се, на основу уговора, могу обезбедити права за случај старости, инвалидности, смрти и телесног оштећења или већи обим тих права од обима утврђеног овим законом, као и друга права из овог осигурања (члан 4). За случај старости, Закон прописује право на старосну пензију (члан 18. став 1. тач. 1).[40]

У области здравствене заштите, у члану 68. Уставом се прописује да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља. Деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом.

Закон о здравственој заштити у члану 11. прописује да се у Србији остварује друштвена брига за здравље, под једнаким условима и то обезбеђивањем здравствене заштите групација становништва које су изложене повећаном ризику обољевања, затим здравственом заштитом особа у вези са спречавањем, сузбијањем, раним откривањем и лечењем болести од већег социјално-медицинског значаја, као и здравственом заштитом социјално угроженог становништва. Здравствена заштита обухвата посебно особе старије од 65 година живота. Законом је предвиђено и оснивање посебних завода за геронтологију, као здравствених установа у којима се обавља здравствена заштита старих особа и спроводе мере за очување и унапређење здравља и превенцију болести ове популационе групе, као и обављање делатности кућног лечења и неге, палијативног збрињавања и рехабилитације старих особа (члан 106).

Такође, Закон прописује да су број и старосна структура становништва, као и здравствено стање становништва, између осталог, важни приликом оснивања здравствених установа  средствима у државној својини (члан 47). Осим тога, здравствени радник, корисник старосне пензије, уз сагласност коморе здравствених радника може основати рад приватне праксе (члан 55).

Закључна разматрања

Продужење трајања људског века значило је стално повећавање броја старих особа у односу на укупну популацију једне земље.[41] Зато у феномену старења мора да се разликује старење индивидуе од старења популације. Чином рођења свака особа почиње да стари са даљим протеком времена, при чему се код ње испољава низ промена у физичким и менталним особинама, као и у друштвеним функцијама које обавља. С друге стране, “старење становништва је такав демографски процес који се одвија у склопу мењања старосне структуре, под дејством смањења наталитета и продужавања трајања живота”.[42]

Положај старих особа у друштву је пре свега условљен њиховом радном неактивношћу и теретом који представљају за активне.[43] Процес старења радне снаге непосредно утиче на настајање бројних економских последица. Наиме, економски развој је условљен постојањем мобилне и флексибилне радне снаге, која подразумева брзо мењање посла, прихватање иновиција у знању или једноставно прелажење на неко ново занимање. Даље, старење радне снаге утиче на обим незапослености у условима негативног раста становништва, као и на промену нивоа и структуре индивидуалне и породичне потрошње, с једне и преко промена у потребама за услугама у појединим секторима (образовање, на пример), с друге стране.[44]

Уопште посматрано, међу 25 демографски најстаријих земаља у свету, са изузетком Јапана, све су из Европе, коју Американци већ дуго називају „Старим светом“. Србија је међу државама са најстаријим становништвом јер шестину њених становника чине особе од 65 година и старије, односно наша земља се са 15,7 одсто старијих од 65 година налази на четвртом месту на листи најстаријих популација у свету.

Упркос чињеници да је средином прошлог века Србија спадала у млађе популације Европе, у другој половини прошлог века константно је растао и апсолутни број и удео старог становништва, посебно у централној Србији и Аутономној покрајини Војводини. Иако је процес глобалног старења карактеристичан за све европске земље, код нас се овај процес развија знатно брже. Као илустрација може се изнети податак да је 1950. године у Србији живело 235.000 људи старијих од 65 година, а у другој половини прошлог века 924.000. Према резултатима пописа из 2002. године, више од 900.000 особа у централној Србији и око 300.000 у Војводини старо је 65 и више година. Процењује се да ће се процес популационог старења континуирано наставити у првој половини 21. века и да ће се број особа старих 65 и више година повећати за трећину у 2052. години. У 2000. години је у Србији било скоро четири пута више старих него пре пет деценија, док је у истом периоду у Европи тај број повећан за „само“ 137 одсто (1,37 пута). Уколико се таква тенденција настави, 2050. године у Србији (без Косова и Метохије) живеће чак 41% старог становништва. Процене Центра за демографска истраживања су да ће се смртност у првој половини 21. века, ипак, смањивати, односно да ће се продужити живот старијег средовечног и старог становништва. Тако ће се број старијих од 65 година повећати за трећину, а њихов удео у укупном становништву кретаће се од 18,7 до 27,5 одсто. Број особа старијих од 80 година за пола века ће се утростручити и представљаће четвртину укупног броја старих, односно њихов удео у укупној популацији повећаће се са 1,9 на 6,2 одсто. То значи да ће Србија почетак друге половине овог века дочекати као држава старих људи, пошто ће, судећи по проценама, старији од 65 година надмашити бројчано популацију млађу од 15 година.49

Представљање само дела података о последицама старења становништва и даље  пренебрегава временски објективно условљену

Такође видети чланак: Стевановић, Р., „Старење и демографска старост становништва Црне Горе“, Социјална мисао, Београд, бр. 7-8/1995., стр. 159-169.

49  Наведено према чланку: „Број старих људи у Србији расте“, http://www.bgdcafe. com/modules.php?name=News&file=print&sid=5654, приступ: 17.10.2007.

чињеницу да су сви активни будући неактивни. Старе особе су свој допринос друштвеном напретку већ дале и зато у току трајања трећег и четвртог доба имају пуно право да од друштва очекују заштиту и помоћ. Отуда потичу основна обележја социјалног положаја старих људи која у себи носе ризик дискриминације/виктимизације по њих.

Miomira Kostić, Ph.D.

Associate Professor, University of Niš, Law School

soCial pRoTeCTion oF eldeRly peRsons in seRBia

summary

The status position of the elder persons, in some specific conditions of the social environment, is limited by their unemployed position and economical, emotional and social load for the younger. But there is an objective gradualy limited fact that all active persons are future unactive part of the population. The elder persons have already given their contribution to the social progress, so during the „third“ and the „fourth“ period of their lifes, they have all rights to expect help and protection from the society. If young persons have power of making decisions and running the social courses, than influencing to the social position of elder, they also influence to the quality of their own future. In this article, there are several different parts. At the introduction, as in the first part of the article, there are some characteristics of the old age. Also, it is pointed out that the number of old persons is greater every day, as the world’s phenomenon, as well as the consequences of that fact. Than, after that it is pointed out on the Serbian legislative which directly or indirectly makes the position of social security of elderly persons, in great numbers of legislative acts and state strategies.

Key words: elder, social security, discrimination, ageism, victimity, prevention, Serbia

[1] Према Когоју, физиолошко старење започиње након 50 године живота, али наводи мишљење Шелдона који сматра да старост почиње код мушкараца са 65 година живота, а код жена са навршених 60 година. Баумгартнер „познаје пресенесценцију у периоду од 45 до 50 година живота, сенесценцију или период мировања од навршене 68-80 године живота и сенијум од 80 година живота. Когој, Ф., ibid. цит. у: Манојловић, П., Старење и живот у старости (Стање и карактеристике протеклог периода и пројекције до 2000. године), Институт  за социјалну политику, Београд, 1981., стр. 5.

[2]  Fritz Verzar, „Стари и нови путеви истраживања о старењу“, Das Mediziniche Prisma 2/68, Југословенско издање „Истраживање о старењу“, цит. у: Манојловић, П., op. cit., стр. 7-8. 4  ibid.

[3] Видети опширније: Обрадовић, Г., Димитријевић, М., „Старење становништва и криза система текућег финансирања пензија“, Правни живот, Београд, бр. 7/8, 2008., стр. 163-164.

[4] У оквиру овог другог начина обезбеђивања социјалне сигурности у старости постоје два могућа пoступања: одвајање дела зараде и гомилање новца који се може разменити за добра произведена од млађих људи или може да се прихвати обећање – од пoтомства или од државе – да ће бити обезбеђена добра произведена од других. Цит. у: ibid.

[5] Наведено према: Рашевић, М., „Решавање проблема старења становништва“, Социјална мисао, Београд, 7-8/1995., стр. 139-141.

[6] Видети: Костић, М., Ђорђевић, Р., „Виктимизација старих особа као припадника посебне маргиналне групе“, Темида, Београд, бр. год. 7, јун 2004., стр. 3.

[7] „Окружење за старе по њиховој мери“, Социјална мисао, Београд, априлсептембар, 2-3/2003., стр. 146.

[8] Видети: Константиновић-Вилић, С., Костић, М., Миладиновић, Д., Право на правну помоћ и квалитет правне помоћи пружене грађанима у кривичном поступку

[9] Ситуација је другачија у неким етничким групама (Роми, Албанци на југу) и међу насилним мигрантима (избеглице, расељена лица) који имају знатно млађе становништво. Ако се као индикатор демографске старости посматра вредност медијалне старости, становништво Републике Србије (без АП КиМ) спадало је, са старошћу од 40,7 година у време пописа 2002., у групу најстаријих популација на свету. Према подацима за 2000. годину, у свету су само четири земље (Јапан, Италија, Швајцарска и Немачка) имале медијалну старост становништва која је била већа од 40 година. Видети: Национална стратегија одрживог развоја, loc.cit.

[10] Национална стратегија о старењу, „Сл. гласник РС“, бој 76/2006

[11] Априла 2007. године Србија је поднела „Извештај о активностима у Републици Србији на спровођењу Регионалне стратегије за имплементацију (РИС) Мадридског међународног акционог плана за старење (МИПАА)“ ОУН-а, Економској комисији за Европу, Одељењу за активности у вези са становништвом. Коришћени су извештаји и интервјуи чланова Савета за старење и старост Владе Србије (17 чланова-представника организација које се баве питањима старења у Србији), официјелни извештаји Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику, Министарства здравља и Канцеларије потпредседника Владе за праћење и имплементацију Стратегије за смањење сиромаштва. Партиципативни приступ – 1. Резултати евалуативног истраживања (квантитативни и квалитативни) НВО “Амитy” у сарадњи са УНДП- Србија, “Ванинституционална заштита старијих људи у Србији”, Фебруар, 2007; 2. Резултати са фокус групе старијих грађана Србије изложени на националној радионици “Живот и права старијих људи у Србији”, у оквиру пројекта “Подршка реформи политике старења у Србији” – НВО “Progetto Sviluppo” у сарадњи са МРЗСП, март 2007.

Видети: Извештај о активностима у Републици Србији на спровођењу Регионалне стратегије за имплементацију (РИС) Мадридског међународног акционог плана за старење (МИПАА), www.zavodsz.gov.rs/…starenja/UNECE%20Nacionalni%20izvestaj%20o%20 starenju%20u%20Srbiji.doc,приступ: 14.1.2010.

[12] Детаљније погледати цео текст: ibid.

[13] Стратегија развоја социјалне заштите, „Сл. гласник РС“, број 108/2005

[14] Национална стратегија за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности, „Сл. гласник РС“, број 15/2009

[15] Стратегија јавног здравља Републике Србије, „Сл. гласник РС“, број 22/2009

[16] Стратегија развоја заштите менталног здравља, „Сл. гласник РС“, број 8/2007

[17] Стратегија за превенцију и контролу хроничних незаразних болести, „Сл. гласник РС“, број 22/2009

[18] Стратегија за палијативно збрињавање, „Сл. гласник РС“, број 17/2009

[19] Стратегија унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици

Србији, „Сл. гласник РС“, број 1/2007

[20] Стратегија за управљање миграцијама, „Сл. гласник РС“, број 59/2009

[21] Стратегија за развој пољопривреде Србије, „Сл. гласник РС“, број 78/2005

[22] Стратегија развоја образовања одраслих у Републици Србији, „Сл. гласник

РС“, број 1/2007

[23] Стратегији за унапређивање положаја Рома у Републици Србији, „Сл. гласник РС“, број 27/2009

[24] Стратегија развоја званичне статистике у Републици Србији у периоду од

[25] . до 2012. године, „Сл. гласник РС“, број 7/2009

[26] Устав Републике Србије, „Сл. гласник РС“, број: 83/2006 и 98/2006

[27] Закон о забрани дискриминације, „Сл. гласник РС“, број 22/2009

[28] Закон о раду, „Сл. гласник РС“, број: 24/2005, 61/2005 и 54/2009

[29] Приликом регулисања права запослених, Закон прописује да запослени има право на одговарајућу зараду, безбедност и заштиту живота и здравља на раду, здравствену заштиту, заштиту личног интегритета и друга права у случају болести, смањења или губитка радне способности и старости, материјално обезбеђење за време привремене незапослености, као и право на друге облике заштите, у складу са законом и општим актом (чл. 12).

[30] На пословима на којима постоји повећана опасност од повређивања,

[31] Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана, „Сл. гласник РС“, број: 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/2001, 84/2004, 101/2005 – др. закон и 115/2005

[32] Влада Републике Србије донела је документ под називом „Смештај старих у дом“, у коме се истиче да је основна делатност домова за старе институционална брига о старима. Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана домове за старе сврстава у јавне службе намењене задовољавању посебних потреба старих особа које због болести, старости или из других разлога не могу живети у свом дому, односно у породичном окружењу. Тренутно у Србији има места у 38 домова за старе. У документу се даље објашњава читав поступак смештаја остарелих особа, као и дневна организација њиховог живота у домским условима. Видети: „Смештај старих у дом“, www.minrzs.gov.rs/cir/index.php?option…id… – приступ: 17.11.2009. године

[33] Значајно је доношење Правилника о учешћу сродника у издржавању корисника права у социјалној заштити („Сл. гласник РС“ број: 36/93 , 88/93 , 20/94 , 35/97 , 61/01 , 99/04 , 100/04 , 10/06), где је у чл. 1 прописано да  се утврђују критеријуми и мерила за одређивање учешћа лица која су као сродници, према прописима о браку и породичним односима, обвезници издржавања у издржавању лица неспособног за рад, у трошковима смештаја корисника у установи социјалне заштите или у другој породици, као и за одређивање средстава за личне потребе лица која користе смештај.

[34] Закон о здравственој заштити Републике Србије у чл. 88 прописује да се здравствена нега и рехабилитација за лица смештена у установе социјалног старања обезбеђује као здравствена делатност на примарном нивоу.

[35] Правилник о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад, „Сл. гласник РС“, број 59/2008

[36] Одлука о мрежи установа социјалне заштите за смештај корисника, „Сл.

гласник РС“, број 51/2008

[37] Правилник о критеријумима и мерилима за утврђивање цена услуга у области социјалне заштите које финансира Република, „Сл. гласник РС“, број: 15/92 , 100/93 , 12/94 , 51/97 , 70/03 , 97/03 , 99/04 , 100/04 , 25/05 , 77/05 , 60/06

[38] Одлука о образовању Савета за питања старости и старења, „Сл. гласник РС“, број: 93/2007

[39] Закон о пензијском и инвалидском осигурању, „Сл. гласник РС“, број: 34/2003, 64/2004 – одлука УСРС, 84/2004 – др. закон, 85/2005, 101/2005 – др. закон и 63/2006 – одлука УСРС

[40] Као алтернативне могућности, у модерном свету све су озбиљнији предлози да мајке на изборима треба да имају додатни глас за свако малолетно дете, а да радно способни треба да уплаћују део свог пензијског осигурања директно својим родитељима. Тако би и радно способни родитељи били стимулисани да имају више деце која би им, у старости, сопственим уплатама повећала пензије. Последњим решењем поново бисмо дошли у ситуацију да нас наша деца „лебом“ ране. Видети: Одлука о доношењу програма демографског развоја Аутономне покрајине Војводине са мерама за његово спровођење, „Сл. лист АП Војводине“, број 3/2005

[41] Према Смиту, 1961. године у Енглеској и Велсу било је 5.750.000 мушкараца и жена старијих од 65 година, што је по броју одговарало броју становника Шкотске. Током 1981. године њихов број износио је 7.500.000, што је било 13% укупног становништва. Од 6.400.000 старих особа у Британији изнад 65 година, бар половина је зависила потпуно или у великој мери од новчане помоћи и других олакшица које даје држава. Неколико стотина хиљада старих особа живело је по домовима, а приближно исти број других је било озбиљно онеспособљено, тако што су се тешко кретали, морала им се достављати храна, патили су од слабог вида, били неспособни за самостални живот или потпуно везани за постељу. Смит, А. Људско тело, Нови Сад: Матица српска, 1973., стр. 310-311.

[42] Мацура, М., „Старење становништва и популациона политика“, Геронтологија, бр. 1/1993, стр. 16-17.

[43] Тако, на пример, у Србији, у 2002. години подаци из пописа становништва јасно су показали да је први пут у историји Србије број старијих од 65 година премашио број млађих од 18 година. У Пиротском, Нишком, Средњебанатском, Зајечарском, Моравичком и Београдском округу просечна старост износи 54 године. Од почетка 20. века број Срба се смањио за 10%, тако да се предвиђа да ће 2050. године Србија имати око 4.000.000 становника. В. Таловић, „Срби народ најстарији“, Вечерње новости 31.12.2005. године; 1. и 2.01.2006. године; цит. у: Гудовић, З., „Старе особе у светлу друштвених промена“, Социјална мисао, Београд, април-јун, 2/2006., стр. 89.

[44] Детаљније о последицама старења радно активног становништва видети у: ibid.

About Author