Године 2009. изашла је из штампе књига “Социјално право”, др Боривоја Шундерића, редовног професора Правног факултета, Универзитета у Београду. Значај теме, која је недовољно обрађивана у нашој правној литератури, као и начин на који је проблематика обрађена, подстакли су нас да ово дело представимо стручној јавности.
Проф. Шундерић, поред тога што је врстан познавалац радног и социјалног права, веома је заинтересован за општу теорију права и уставно право. Такво, дубоко познавање права, донело је посебан квалитет овом делу. Излагања нису ограничена само на оквире уже дисциплине, већ су све теме шире анализиране, у контексту опште теорије права. Захваљујући томе, избегнут је уски – позитивистички приступ, који је данас веома заступљен, а који не омогућава да се довољно дубоко залази у суштину предмета изучавања.
„Социјално право“, проф. Шундерића представља дело од изузетног значаја не само за српску правну теорију, већ и за правну науку на целокупним бившим југословенским просторима, будући да се овом књигом коначно установљава и добија своје заслужено место, грана права чија је обрада до сада била неоправдано запостављена. Иако су од најранијих времена у људском друштву постојали разни видови социјалног збрињавања, те се из таквих активности још у 19. веку изродило социјално право, још увек се јављају недоумице у вези са називом, природом, па и постојањем ове дисциплине као самосталне. Наиме, теорија у овој области доста касни за праксом. Мада се крајем деветнаестог века (1883), када се у Немачкој формира први обавезни систем социјално осигурања, дефинитивно отворило једној ново поглавље када се ради о улози државе, која свој смисао деловања више не проналази само у правној, већ и социјалној области, још и данас се у правној теорији поставља питање – да ли се код социјалне делатности државе ради о посебној грани права.
Са друге стране, нарастајући социјални проблеми у свету (као што су незапосленост, сиромаштво, социјално раслојавање, криза пензијског и здравственог осигурања, старење становништва, превелики број становника), истакли су последњих година социјалну проблематику у први план. Данас је социјална делатност једно од најинтензивнијих поља државног деловања, али такво стање у пракси не прати и степен изучавања социјалног права. Ту неравнотежу проф. Шундерић исправља својим делом, постављајући социјално право на место које му припада у нашој теорији права. Он недвосмислено разрешава дилеме о самосталном постојању социјалног права у корист његове пуне афирмације. Анализирајући детаљно и аргументовано сва важнија питања и правне институте, аутор установљава чврсту унутрашњу структуру социјалног права, као посебне гране права.
Дело «Социјално право» има 194 стране и по својој садржини и структури представља уџбеник, а по исцрпности обраде тема – истовремено и монографију. Уз увод, у једанаест основних делова, обрађују се најзначајнија питања социјалног права: Право и потреба за социјалном сигурношћу; Различита значења израза социјално право; Настанак социјалног права; Приступ елементима социјалног ризика; Појам социјалне сигурности; Предмет и метод социјалног права; Субјекти социјалног права; Објекат социјалог права; Економска и социјална права; Социјална заштита; Социјално обезбеђење.
У уводу књиге, аутор помиње дилему о постојању социјалног права као посебне гране права, истичући да је она постојала највише код присталица традиционалног (јавног и приватног права), будући да ова нова грана права почива на нешто другачијим основама. Код социјалног права, како аутор наводи, ради се о заштити лица која нису у могућности, без своје кривице, да својим радом и/или имовином обезбеде себи и издржаваним члановима породице средства за живот. Ту је, дакле, реч о обезбеђењу једне врсте односа чијим се успостављањем обезбеђују различити облици и нивои заштите, односно социјалне сигурности и извесности у погледу задовољавања одређених потреба. За разлику од традиционалних грана права, код социјалног права се често не води рачуна о принципу материјалног доприноса, већ примарно о солидарности и хуманости. Аутор цитира Рипера, који функцију социјалног права види у обезбеђивању равнотеже у друштву и ублажавања социјалних разлика, са циљем да осигура једнакост ситуација упркос различитим срећама.[1] Први део књиге – Право и потреба за социјалном сигурношћу, односи се на везу права човека, људских потреба и социјалне сигурности. Писац анализира и објашњава људске потребе, повезујући их са људским правима. Право на живот доводи у директну везу са правом на живот достојан човека, односно квалитетан живот и срећу, што своје исходиште има у потреби за социјалном сигурношћу. Наглашава да су потребе које се задовољавају социјалним правом – „социјалне потребе“, универзалног карактера, те су због тога и од посебног друштвеног интереса, па су као такве и преточене у право. Уз то, овде се обрађују још неки значајни појмови који се јављају у прописима социјалног права, као што су социјални минимум (основне потребе), стање угрожености.
У делу другом књиге говори се о различитим значењима израза социјално право. Наиме, нешто пре формирања социјалног права – као права које се бави егзистенцијом појединаца и друштвених група, јавила се идеја о социјалном праву као „друштвеном праву“, које није створено од државе већ настаје аутономним путем, од стране друштвених група и удружења. Шундерић нас упознаје са најважнијим заступницима ове концепције и њиховим гледиштима о улози права (Гурвич, Јелинек, Зинцхајмер), те нпр. помиње и да је социјално право израз социјализације права, односно продирања социјалне идеје у право (Тасић).
Део трећи – Настанак социјалног права, бави се уобличавањем социјалног права као права заштите слабијих, почев од појаве индустријских односа па и ранијих периода, све до времена када долази до успостављања социјалних права, појаве «државе благостања» и економске демократије. Између осталог, повезује настанак социјалног права са социјалном правдом, без које се не може остварити социјално сигурно друштво. Врши се и разграничење са блиским гранама права, као што је радно или административно право, говори о месту у систему права, помињући да је у ствари социјално право довело до нове – трихотомне поделе права. У једном поднаслову овог дела анализира се и однос између основних личних права и социјалних права, будући да се она често сматрају различитим, мада се, како аутор касније наводи, она међусобно допуњавају. Говори се и гледиштима о социјалним правима у ширем и ужем смислу.
У четвртом делу – Приступ елементима социјалног ризика, објашњавају се основни појмови који намећу потребу деловања социјалног права (социјални случај, социјални ризик, социјални терет итд). Између осталог, помиње се да се социјални случај не може ставити у кривицу одређеном лицу, док је социјални ризик обично везан за неизвесност његовог наступања, штетност и независност од воље субјекта осигурања. Посебна пажња посвећена је класификацији осигураних ризика (према узроцима, природи, давањима, теретима итд) и правном појму социјалног ризика.
Део пети посвећен је појму социјалне сигурности – једном од централних института и основних циљева социјалног права. Полазећи од првог помињања тог појма 1819. године,[2] преко његовог каснијег повезивања са успостављањем државе благостања или социјалне државе, приказује се детаљно развој концепције социјалне сигурности. Наводе се многе домаће и стране дефиниције које из различитих углова расветљавају овај појам. Писац закључује, да су у систем социјалне сигурности уграђене три компоненте: 1. елемент економске сигурности; 2. елемент социјалне сигурности за случај ризика и 3. елемент личне сигурности, те да је социјална сигурност интегрална јер подразумева политичку, економску и социјалну сигурност. Наводи и да се ради о вишедимензионалном и вишезначном појму који је синоним за стабилност (Милосављевић), ублажава разлике међу људима (Јелчић), односи се не само на садашњу, него и егзистенцију у будућности (Шефер).
Тема шестог дела су предмет и метод социјалног права, а у оквиру тога одређује се и сам појам социјалног права, говори о субјектима социјалноправног односа, објекту тог односа и основним особинама социјалног права. Занимљиво је што аутор на самом почетку овог дела интегрише разне дефиниције социјалног права, тако што укратко – у само једном пасусу, наводи двадесет и једно виђење ове гране права. И сам писац даје неколико различитих дефиниција, на више места у делу. Тако нпр. на стр. 117. каже да би се социјално право могло одредити као „скуп норми којима се регулишу одређени друштвени односи који се успостављају поводом пружања социјалних престација одређеним лицима у случајевима кад за то постоји (индивидуална, групна и друштвена) потреба. Разликује и социјално право у објективном и субјективном смислу и детаљно објашњава његову структуру.[3]
У овом делу књиге говори се и о предмету социјалог права (социјалноправни однос), субјектима, објекту социјалноправног односа – социјалној престацији. Социјална престација је према Шундерићу, обично мешовитог карактера, почива на тежњи да се задовоље одређене социјалне потребе, а представљају је давања или чињења. Анализирају се и специфичности метода социјалног права, који се према писцу заснива на три принципа: 1. принципу иницијативе титулара социјалног права; 2. принципу обавезности и 3. принципу санкције.[4]
Део седми посвећен је субјектима социјалног права. Акценат је на основима који доводе до потребе да неко лице стекне својство субјекта социјалног права и овлашћење на “социјално добро”. Основни разлог који доводи до тога је немогућност задовољења потреба, које се стручно назива “стање социјалне потребе”. Анализирају се потребе као део структуре личности, а посебна пажња се поклања социјалним потребама. Код социјалне потребе писам сматра да се ради о нарушеној равнотежи, односно о потреби људског организма да се отклони недостатак за одређеним добрима и услугама, којима се доводи у питање животни опстанак. Као основни потенцијални субјекти социјалног права помињу се: 1) лица која немају материјалне услове за задовољавање основних животних потреба, 2) лица која врше одређену врсту рада и 3) лица која су изгубила радну способност, чија је радна способност умањена или не могу да је употребе услед незапослености. У категорију корисника социјалног права сврставају се и лица о којима друштво посебно брине, као што су: породица, мајка и дете или жртве рата. Не ограничавајући своје истраживање само на савремени период, што и јесте један од посебних квалитета овог дела, аутор цитира Платона, помињући да се он још сто година пре Христа залагао за социјалну интервенцију државе у корист деце.[5]
Објекат социјалног права – тема је осмог дела књиге. Објект социјалног права је „социјална престација”, која представља специфично давање или чињење услуга у социјалном осигурању, социјалној заштити или заштити бораца. Њихов циљ није само отклањање стања социјалне потребе, него и спречавање њеног настанка. Као и код других битних института социјалног права, аутор залази у све значајније детаље, као што су: структура социјалних престација (престације у готовом, натури, са специјалном наменом, једнократне, вишекратне, периодичне, трајне, једнака давања, пропорционална давања), услови додељивања, начин утврђивања износа, усклађивање, правна природа новчаних давања (теорија одштете и теорија потребе).
Незаобилазни сегмент модерног социјалног права су и социјалноекономска права. Њима је посвећен девети део овог дела. Говори се, између осталог, о споровима о правној природи ових права, због чега су она још увек запостављена у законодавству и од стране стручњака за људска права. Аутор аргументовано разрешава неосновану дилему о постојању социјално-економских права. Објашњавајући нијансирано њихове основне особености у односу на друга (грађанска и политичка) права, писац између осталог наводи да социјално-економска права представљају израз тенденције да се превазиђе индивидуалистичко поимање права, пошто омогућавају да сви појединци у друштву уживају тековине цивилизацијског развоја друштва.[6] Истиче међусобну повезаност и комплементарност свих људских права, да једна без других често ништа не значе, те да гарантовање социјално-економских права не води слабљењу основне идеје права човека, већ напротив, њеном јачању. Напомиње и да је одвајање грађанских и политичких права од социјално-економских данас неоправдано и да је та подела вештачка, пошто је људски персоналитет недељив.
У овом делу књиге проф. Шундерић посебно објашњава економска и социјална права, о којима се иначе ретко одвојено говори. Закључује да, иако су њихови предмети различити (економска права регулишу употребу фактора рада, а социјална су усмерена на обезбеђивање одређених гаранција појединцима и друштвеним групама када се нађу у стању социјалне угрожености), та се права доводе у међусобну везу јер имају заједнички циљ – постизање одређеног ступња социјалне сигурности најмање на нивоу достојанства човека.
Десети део говори о социјалној заштити, о којој постоје многе недоумице. У ширем смислу се социјална заштита неретко поистовећује са социјалним обезбеђењем или социјалном сигурношћу (који се, исто тако, сматрају синонимима), а у ужем – са социјалним старањем и социјалном помоћи. Наводећи о томе ставове низа аутора (Ступар, Лакићевић, Тинтић, Милосављевић), Шундерић расветљава суштину тог појма – а то је да се ради о државној делатности која је усмерена на појединце или групе који се налазе у стању које намеће потребу заштите од стране друштва. У оквиру социјалне заштите помаже се онима који сами не могу отклонити егзистанцијалне проблеме, односно када појединци или групе немају одговарајући животни стандард.[7]
Последњи део књиге има за предмет – социјално обезбеђење. У питању је важан појам за социјално право, око којег такође постоје многе неусаглашености. Илуструју се разна становишта о социјалном обезбеђењу, о његовим везама са социјалном заштитом, социјалном сигурношћу, социјалним осигурањем, социјалним старањем. Шундерић сумира та схватања у три групе и интегришући их, даје своје објашњење социјалног обезбеђења. То објашњење је у складу са упоредном праксом и стандардима МОР, а нарочито Конвенцијом МОР бр 102 о минималним нормама социјалног обезбеђења (социјалне сигурности) из 1952. године. Укратко, ради се о систему који је свуда у свету диференциран и састоји се из више подсистема, односно организованих служби, којима је основни циљ остваривање социјалног обезбеђења (социјалне сигурности). Указујући на конфузију коју су поједини аутори унели бавећи се питањем социјалног обезбеђења и социјалне сигурности, често притивречним ставовима унутар сопствених текстова, проф. Шундерић исказује једну корисну поуку свим теоретичарима права: „Теорија се може стварати проучавањем друштвене реалности коју један термин
обухвата. Теорија није игра терминима.”[8]
Закључили бисмо да ће књига «Социјално право» бити корисно штиво за многе: студенте права, постдипломце, теоретичаре и све стручњаке који се баве социјалном проблематиком, па и оне који нису правници. Мада је дело комплексно, ради се о занимљивом штиву које читаоца води у нека још недовољно истражена поља правне теорије. Зато верујемо да ће бити доста изучавано и цитирано. Аутор је, иначе, оставио довољно простора да подстакне све који се баве овом проблематиком да наставе да размишљају о проблемима којима се бави социјално право, будући да измењени услови намећу и стално прилагођавање улоге државе у овој области.
[1] Видети на стр. 10.
[2] Симон Боливар у једном говору одржаном 1819. године социјалну сигурност наводи као један од елемената савршеног система владања Видети више на стр. 83.
[3] О шест елемената социјалног права у субјективном смислу видети више на стр. 104.
[4] Стр. 111.
[5] „Дечије питање није искључиво породично питање и брига родитеља, него питање друштва, целине, државе јер су деца на крају крајева будућа држава“. Видети више на стр. 128.
[6] Видети на стр. 148
[7] Прецизирају се и елементи животног стандарда, на стр. 178.
[8] Видети на стр. 191.