ПРИМЕНА КАЗНЕ РАДА У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ КАО ВРСТА АЛТЕРНАТИВНИХ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА

Апстракт: Сва савремена кривична законодавства на бази прихваћених међународних стандарда у систему кривичних санкција, поред и уместо казне затвора (као најзначајније кривичне санкције која је прописана у посебном делу за највећи број кривичних дела самостално или алтернативно са другим казнама), познају једну или више алтернативних (интермедијалних) санкција или супститута казне. То су различите мере друштвене реакције које суд примењује према учиниоцима лакших кривичних дела, када зависно од карактеристика њихове личности није неопходно према њима изрећи (или извршити казну затвора). Као алтернативне кривичне санкције сматрају се: новчана казна, условна осуда, судска опомена, а у последње време се посебан значај придаје друштвено корисном раду, раду у јавном интересу или раду за опште добро на слободи. Управо о појму, садржини, карактеристикама и условима примене рада у јавном интересу као алтернативне кривичне санкције у праву Републике Србије, али и у другим упоредноправним системима говори овај рад.

Кључне речи: кривично право, казна затвора, алтернативне мере, рад у јавном интересу, суд, одговорност.

 

1. Уводна разматрања

Основна функција (циљ или сврха) кривичног права јесте остварење заштитне (гарантивне) функције, односно заштита најзначајнијих друштвених добара и вредности од криминалитета^[1]. Та функција треба да осигура постојање друштва, али и да омогући његов даљи развој. Та се заштита остварује на два начина и то: 1) прописивањем која се људска понашања сматрају кривичним делима и 2) прописивањем кривичних санкција и услова за њихову примену према учиниоцима кривичних дела. То је општа и заједничка функција сваког кривичног права, без обзира на конкретно друштво, односно државу којој служи као средство заштите. Истовремено ту лежи и основна разлика између кривичног права разних држава. Кривично право је инструмент за заштиту одређеног друштвеног и економског уређења једне државе на одређеном степену развоја и као такво оно је специфично јер поседује низ карактеристика по којима се управо и разликује од кривичног права других земаља^[2].

Дакле, кривично право има за циљ остварење две функције. То је прво, заштита и осигурање најзначајнијих друштвених добара и вредности од њиховог повређивања или угрожавања вршењем кривичних дела од стране појединаца или група, дакле очување постојећих односа што представља његову статичку функцију. Али кривично право прати динамику и развој друштвених односа и учествује у њиховом мењању и унапређивању. То је динамичка функција кривичног права. При томе треба имати на уму да заштитна функција кривичног права^[3] није свеобухватна, већ је она делимична и парцијална. Наиме, кривично право не штити сва добра и вредности у једном друштву, већ само она која су најважнија за појединца као човека и грађанина и друштво као заједницу људи. Другим речима, штите се добра и вредности без којих не би било могуће постојање и развој ни човека, нити одређеног друштва као посебне људске заједнице.

Иако се кривичноправна заштита друштвених вредности остварује углавном кроз казну као најважнију кривичну санкцију услед чега јој се даје репресивни, ретрибутивни карактер, она се не остварује само кроз ретрибуцију и одмазду, већ исто тако и кроз превенцију криминалитета путем ресоцијализације и поправљања учинилаца кривичних дела.

Шта више, циљ кривичног права је да васпитно утиче на понашање људи како би се они уздржали од кршења прописа и понашања која су друштвено опасна и у закону одређена као кривична дела. То указује да примарни циљ кривичног права није примена кривичних санкција, а посебно казне – дакле репресија. Тако је као функција кривичног права Републике Србије^[4] одређена заштита човека и других основних друштвених вредности (члан 3. КЗ РС)^[5]. То значи да су два основна објекта заштите: 1) човек (његове личне или индивидуалне слободе и права) и 2) друштво, односно држава ( основне друштвене вредности зајемчене и заштићене Уставом Републике Србије и међународним правом, односно индивидуалне и опште вредности које установљава и гарантује правни поредак).

Овако одређена заштитна улога кривичног права према члану 3. КЗ РС остварује се одређивањем која дела представљају кривична дела, прописивањем казни и других кривичних санкција за та дела, те изрицањем санкција учиниоцима кривичних дела у законом утврђеном поступку. А прописивање кривичних дела и санкција за њихове учиниоце се заснива на неопходности примене кривичноправне принуде и њеној сразмерности – мери у којој је то нужно за сузбијање таквих дела. Заштита наведених вредности остварује се на тај начин што се одређују друштвено опасна понашања која представљају кривична дела и што се за таква понашања прописују кривичне санкције према њиховим учиниоцима у циљу сузбијања криминалитета. Дакле, кривичноправна заштита остварује се пост фацтум, онда када је заштићено добро већ оштећено или угрожено. Због те чињенице изгледа да заштитна функција, која се најчешће остварује применом казне, има чисто репресивни карактер. Кроз казну се, поред репресије, остварује и превенција и то како индивидуална, тако и генерална.

2. Појам и врсте кривичних санкција

Кривичне санкције^[6] су законом одређене мере друштвеног реаговања против учиниоца кривичног дела које примењују државни органи у циљу заштите друштва, односно најзначајнијих друштвених добара и вредности од свих облика и видова криминалитета. Од најстаријих времена друштво покушава да се заштити од различитих облика и видова криминалитета појединаца и група различитим мерама. Међу њима се посебно истичу казне које су дуго времена, све до 19. века представљале једине врсте кривичних санкција (монистички систем санкција). Кривичне санкције се јављају као принудне мере које примењује држава као представник друштва према учиниоцу кривичног дела и представљају реакцију против учиниоца управо због извршења кривичног дела којим се наноси штета друштву.

Таква реакција има за циљ да спречи овог учиниоца да убудуће настави са вршењем кривичних дела, као и да утиче на друге потенцијалне учиниоце да се уздржавају од чињења таквих аката^[7]. Тако је према члану 4. став 2. Кривичног законика одређено да је општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством. При томе је законик код сваке поједине врсте кривичних санкција одредио и посебне сврхе управо тих санкција, које се наравно морају кретати у оквирима овако одређене опште сврхе (циља) свих кривичних санкција које познаје наше кривично законодавство.

Иако се вршењем кривичних дела наноси штета и друштву и појединцу, јер се њиме повређују и угрожавају не само добра која припадају друштву, већ и добра која припадају појединцу, примена кривичних санкција не зависи од воље оштећених појединаца. Оне се не примењују у име и у интересу појединаца, већ у име и у интересу друштва као заједнице. Штитећи интересе заједнице применом кривичних санкција према учиниоцима кривичних дела, држава истовремено штити и интересе појединаца као чланова заједнице. Према томе, кривичне санкције представљају репресивну реакцију коју предузима држава као представник одређеног друштва у циљу његове заштите и заштите појединаца од штетних последица које им се наносе вршењем кривичних дела. То су средства за остваривање заштитне (гарантивне) функције кривичног права^[8]. То значи да је кривична санкција принудна мера за заштиту друштва од криминалитета, коју изриче суд учиниоцу кривичног дела, у поступку и под условима и на начин који су одређени законом, а која се састоји у одузимању или ограничавању слободе и права или упозорењу учиниоцу да ће му слобода или права бити одузети или ограничени ако поново учини кривично дело^[9]. Основ и граница за прописивање кривичних санкција и њихову примену се заснива на неопходности примене кривичноправне принуде и њеној сразмерности јачини опасности за личне слободе и права човека, те друге основне вредности.

Савремено кривично право познаје више врста кривичних санкција које су различите по садржини, природи и карактеру дејства. Свака кривична санкција представља посебну меру друштвене реакције за борбу против криминалитета, док све заједно, оне чине систем кривичних санкција. Према томе, систем кривичних санкција је скуп свих принудних мера предвиђених у кривичном законодавству једне земље које се примјењују према учиниоцима кривичних дела под условима и на начин како је законом одређено. Какав ће бити систем кривичних санкција, тј. које и какве ће све санкције постојати у једном друштву, зависи од бројних фактора, а нарочито од односа који владају у одређеном друштву, од обима, динамике и структуре криминалитета, криминалне политике, степена демократског развоја и демократских традиција итд^[10]. Пошто систем кривичних санкција зависи од структуре и динамике криминалитета, односно друштвених потреба, подложан је честим промјенама, па се он сматра најдинамичнијом области кривичног права. Кривични законик Републике Србије у члану 4. предвиђа следеће врсте кривичних санкција и то: казне, мере упозорења, мере безебдности и васпитне мере^[11].

3. Систем казни у Републици Србији

Основна и најзначајњија врста кривичне санкције, дуго времена једина санкција која је и данас прописана у посебном делу кривичних закона (законика) за највећи број кривичних дела јесте казна. Она даје печат целокупном кривичном праву, а често му даје и назив – казнено право^[12]. Казна као принудна мера представља зло које се наноси учиниоцу због извршења (или покушаја) кривичног дела^[13]. Она се примењује против и мимо воље учиниоца кривичног дела као одговор друштва на његову противправну делатност. Састоји се у одузимању или ограничавању његових слобода или права. Принудни, ретрибутивни карактер казне произилази из следећих њених карактеристика^[14] :

а) темељ казне је учињено кривично дело,

б) кажњава се учинилац који је скривио кривично дело,

ц) казна мора бити сразмерна тежини учињеног кривичног дела,

д) казна мора бити сразмерна кривици учиниоца,

е) учинилац кривичног дела има право да буде кажњен као припадник друштвене заједнице на основу његове дужности учествовања у успостављању кривичним делом нарушеног правног поретка,

ф) казна је негација поремећеног стања које је изазвано кривичном

делом и

г) казна је везана за учињено кривично дело и примењује се управо јер је такво дело учињено, па има опомињуће и застрашујуће деловање, јер зло садржано у казни стиже сваког ко је зло учинио својим кривичним делом.

Кривични законик Републике Србије у члану 43. предвиђа следеће врсте казни које се могу изрећи физичким лицима^[15]. То су: 1) казна затвора, 2) новчана казна, 3) рад у јавном интересу и 4) одузимање возачке дозволе. Казна затвора се може изрећи само као главна казна, док се остале казне могу изрећи и као главне и као споредне казне. Свака од наведених казни има одређену сврху^[16] која је оређена у члану 42. КЗ РС на следећи начин као : а) спречавање учиноца да чини кривична дела и утицање на њега да убудуће не чини кривична дела, б) утицање на друге да не чине кривична дела и ц) изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона^[17].

Казна лишења слободе (казна затвора)^[18] је основна врста казне коју суд у кривичном поступку може изрећи пунолетном учиниоцу кривичног дела. Она се састоји у одузимању слободе кретања учиниоцу кривичног дела за, у судској пресуди, одређено време^[19]и његовом смештају у одређену заводску установу. Највећи број кривичних дела у Кривичном законику је запрећен управо овом врстом казне јер она пружа највише могућности да се оствари сврха кажњавања, која се састоји у преваспитању и ресоцијализацији осуђеног и његовом поновном укључивању у нормалан друштвени живот. Казна затвора може се изрећи као главна казна, и то само онда када је законом прописана за одређено дело. При томе она не може бити краћа од тридесет дана, нити дужа од двадесет година (члан 45. КЗ РС). За најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може се законом прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година (казна дуготрајног затвора). Казна дуготрајног затвора се не може прописати као једина главна казна за поједино кривично дело већ у алтернацији са казном затвора, с тим што је законом искључена могућност њеног изрицања млађем пунолетном лицу (лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21. годину живота)^[20].

Новелом Кривичног законика из септембра 2009. године унета је могућност да осуђеном лицу коме је изречена казна затвора у трајању до једне године, суд може одредити да се ова казна изврши на тај начин што осуђени не сме да напушта просторије у којима станује, осим у случајевима који су прописани законом из области извршног кривичног права^[21]. То значи да се на овај начин уводи могућност примене ”кућног затвора”²², што не представља посебну врсту казне или кривичноправне мере , већ само начин (облик или форму) извршења већ изречене краткотрајне казне затвора. У случају да се казна краткотрајног затвора извршава ”у кућним условима”, прописана је могућност њеног опозивања, када се осуђени упућује да остатак изречене казне затвора извршава у установама заводског карактера у систему Управе за извршење кривичних санкција, под условом да је једном у трајању до 12 часова или два пута у трајању до шест часова самовољно (и без оправданог разлога) напустио просторије у којима станује.

4. Примена алтернативних (парапеналних) санкција

У савременом кривичном праву присутна је тенденција за широком применом различитих алтернативних²³, интермедијалних, некустодијалних или парапеналних мера, мера ретрибутивне правде, кривичних санкција које су алтернатива или супститути казне затвора уопште²⁴, а посебно казне затвора у кратком трајању²⁵. Као алтернативне или парапеналне мере у упоредном кривичном праву сматрају се²⁶: 1) накнада штете, 2) амбулантни третман или упућивање на обуку, 3) друштвено користан рад, 4) рад у корист друштвене заједнице, 5) викенд затварање, 6) кућни затвор, 7) електронски надзор и сл.

Многа савремена кривична законодавства познају једну или више парапеналних мјера²⁷. Њихово увођење у правни систем представља резултат инплементације у национално законодавство низа међународних правних аката који су имали за циљ да ублаже или умање ретрибутивни карактер казни. Ти међународно правни акти јесу: 1)

Републике Србије број 85/2005 и 72/2009; Више : Д.Јовашевић, З. Стевановић, Правни аспекти извршења кривичних санкција, Београд, 2007. године; Д.Јовашевић, З. Стевановић, Коментар Закона о извршењу кривичних санкција, Београд, 2008. године.

• Ова могућност је искључена у случају осуде за кривично дело против брака и породице када осуђени и оштећени живе у истом породичном домаћинству.
• Н.Мићановић,О односу употребе и значења појма алтернативе, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1989. године, стр. 44-48.
• М.Бабић, Алтернативе казне затвора, Југословенска ревија за криминологију и кривично право, Београд, број 3/1974. године, стр. 379-381.
• М. Вешовић, О алтернативним кривичним санкцијама или потицај на размишљање о систему кривичних санкција у југословенском кривичном праву, Годишњак Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 1988. године, стр. 181-196.
• М. Вешовић, Компаративни приказ алтернатива казне затвора у француском и енглеском кривичном праву, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1989. године, стр. 31-42
• Г.Лажетић Бужаровска, Алтернативне мере у македонском казненом праву, Правни живот, Београд, број 9/2006. године, стр. 354-361.

Европска конвенција о надзору над условно осуђеним или из затвора условно пуштеним осуђеницима из 1964. године, 2) Резолуција Савета Европе број 1. о условној осуди, пробацији и другим алтернативама затвора из 1965. године, 3) Резолуција Савета Европе број 10. о неким пеналним мерама алтернативним затвору из 1976. године те 4) Препорука Савета Европе број 16. о друштвеним санкцијама и мерама из 1992. године^[22]. У односу на казне, алтернативне или парапеналне мере^[23] имају низ предности које се могу свести на следеће: хумани карактер, мањи степен репресивности, успостављена сарадња са окривљеним и његов активни однос у извршењу мере, постизање репарације (накнаде) штете оштећеном, учешће друштвене заједнице у извршењу ових мера и сл. чиме се лакше и брже постижу ефекти ресоцијализације. И поред наведених предности примена алтернативних мера још увијек наилази на низ противника^[24].

Тако се против ових мера истичу следећи недостаци: оне могу да представљају појачано средство репресије (и то средство ”суптилне” репресије), на овај начин окривљени може да избегне кривични поступак (код поравнања окривљеног и оштећеног), доводе до неједнакости учинилаца кривичних дела зависно од њиховог имовинског стања, примена ових мера поскупљује и продужава поступак изрицања и извршења кривичних санкција, њихова честа примена слаби поверење грађана у правду и правну државу и на крају примена ових мера захтева прибављање низа података о окривљеном и његовом окружењу што продужава и поскупљује кривични поступак.

4.1. Мере упозорења

Као алтернативе или субститути казне, условна осуда и судска опомена су најраније настале и дуго времена су биле најпогодније мере за замену кратких казни затвора које су изречене за лакша кривична дела, ако су учињена под извињавајућим околностима и од њихови учиниоци нису лица која су склона криминалној делатности где би казна имала више штетан, него користан учинак. Сврха упозоравајућих санкција^[25] је према члану 64. КЗ РС да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не примени казна када се може очекивати да ће упозорење уз претњу казном (условна осуда) или само упозорење (судска опомена) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела^[26].

Условна осуда^[27] је одлагање изрицања или извршења казне учиниоцу кривичног дела под условом да за одређено време не учини ново кривично дело^[28]. Ако условно осуђено лице не учини ново кривично дело у одређеном року и испуни друге услове који су му постављени од стране суда, тада до изрицања, односно извршења казне неће ни доћи, а лице ће се сматрати као да није осуђивано. У противном, условна осуда ће се опозвати, а таквом лицу казна изрећи, односно изречена казна извршити. У суштини условна осуда је опраштање казне учиниоцу кривичног дела од стране друштва под одређеним условима, опраштање које је базирано на уверењу да ће се учинилац убудуће владати у складу са правним прописима и да неће чинити кривична дела. То уверење суда се заснива на постојању позитивних особина код учиниоца кривичног дела и постојању таквих околности које указују да се сврха кажњавања може остварити и без примене казне.

То значи да се изрицањем условне осуде учиниоцу кривичног дела утврђује казна, али се она не изриче што указује на карактер васпитнопрекорне и упозоравајуће санкције. У правној теорији се могу наћи и таква схватања према којима код условне осуде држава не одустаје од реакције на учињено кривично дело чиме се остварује праведност, те генерална и специјална превенција, али се према учиниоцу кривичног дела показује обзирност тако да се он поштеђује од извршења казне^[29]. У неким правним системима условну осуду као врсту кривичне санкције поред суда могу да изричу и други вандсудски органи (нпр. председник републике као највиши орган извршне власти)^[30].

У кривичном праву Републике Србије условна осуда је самостална кривична санкција где суд кривично одговорном учиниоцу кривичног дела утврђује казну^[31] и истовремено одређује да се она неће извршити ако осуђени за време које суд одреди, а које не може бити краће од једне ни дуже од пет година (време проверавања или време кушње^[32]) не учини ново кривично дело (члан 65. КЗ РС). При одлучивању да ли ће изрећи условну осуду, суд ће водећи рачуна о сврси условне осуде осуде, посебно узети у обзир следеће околности: личност учиниоца, његов ранији живот, његово понашање после учињеног кривичног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учињено^[33]. Условна осуда се појављује у два облика и то као: 1) обична условна осуда или (условна осуда у класичном смислу) и 2) условна осуда са заштитним надзором.

Условна осуда са заштитним надзором^[34] је други облик или модалитет ове упозоравајуће санкције. Суд може одредити да се учинилац коме је изречена условна осуда стави под заштитни надзор у смислу члана 72. КЗ РС ако се с обзиром на његову личност, ранији живот, држање после учињеног кривичног дела, а нарочито његов однос према жртви кривичног дела и околности извршења дела може очекивати да ће се заштитним надзором потпуније остварити сврха условне осуде. Заштитни надзор обухвата низ законом предвиђених мера помоћи, старања, надзора и заштите^[35]. Садржај заштитног надзора чине следеће обавезе (члан 73. КЗ РС):

1. јављање органу који је надлежан за извршење заштитног надзора у роковима које тај орган одреди,
2. оспособљавање учиниоца за одређено занимање,
3. прихватање запослења које одговара способностима учиниоца,
4. испуњавање обавеза издржавања породице, чувања и васпитања деце и других породичних обавеза,
5. уздржавање од посећивања одређених места, локала или приредби, ако то може бити прилика или подстицај за поновно вршење кривичних дела,
6. благовремено обавештавање о промени места боравка, адресе или радног места,
7. уздржавање од употребе дрога или алкохолних пића,
8. лечење у одговарајућој здравственој установи,
9. посећивање одређених професионалних и других саветовалишта или установа и поступање по њиховим упутствима и

10 отклањање или ублажавање штете која је причињена кривичним делом, а нарочито измирење са жртвом учињеног кривичног дела.

Суд у пресуди одређује једну или више обавеза уз заштитни надзор у зависности од стварне потребе учиниоца у конкретном случају, а посебно имајући у виду: године живота учиниоца, његово здравствено стање, склоности и навике, побуде из којих је дело учињено, држање после учињеног кривичног дела, ранији живот, личне и породичне прилике, услове за испуњење наложених обавеза као и друге околности које се односе на личност учиниоца, а од значаја су за избор обавеза заштитног надзора и њихово трајање.

Судска опомена је друга врста мере упозорења коју предвиђа Кривични законик Републике Србије у члану 77. Она се изриче уместо казне затвора у трајању до једне године или новчане казне пунолетном и кривично одговорном учиниоцу особито лаког кривичног дела. Ова санкција, заправо, представља прекор који суд изриче учиниоцу кривичног дела од стране друштва због учињеног дјела и упозорење да убудуће не чини кривична дела, јер ће за такву дјелатност бити кажњен^[36]. Према томе, судска опомена се појављује као безусловна осуда понашања, али се та осуда не састоји у казни, већ у прекору и опомени да ће учинилац бити кажњен само онда ако учини ново кривично дело, и то само за то дело, али не и за оно за које је претходно изречена судска опомена⁴³.

4.2. Алтернативне мере према малолетним учиниоцима кривичног дела

Систем малолетничког кривичног права треба да буде подређен криминално-политичким циљевима, а то је васпитање малолетног учиниоца кривичног дела и његово преваспитање⁴⁴. На тај начин је истакнут специјално превентивни карактер ове гране права чиме је напуштен његов дотадашњи ”терапеутски” карактер. У теорији се стога истиче да су малолетничке кривичне санкције у првом реду мере помоћи, мере социјализације са што мање елемената принуде, ограничења слобода и права и репресије, а све више мере помоћи, бриге, надзора и отклањања, односно предупређивања сметњи и услова за нормалан и несметан развој и сазревање малолетника. То у крајњој линији и одговара тзв. хаванским правилима које је ОУН усвојила 1990. године која у односу на мололетне учиниоце кривичних дела захтевају искључење или свођење на минимум било каквог облика лишења слободе (члан

11. тачка б.)⁴⁵.

Међу кривичним санкцијама према малолетним учиниоцима кривичних дела примат имају васпитне мере над казном која представља изузетак изражен у примени малолетничког затвора⁴⁶. Дакле, васпитне мере су основни облик реаговања друштва према малолетним учиниоцима кривичних дела. Но, примат у реаговању друштва према малолетним учиниоцима кривичних дела, данас све више не само у

Македоније у члану 59., Кривични закон Федерације Босне и Херцеговине у члану 61., Кривични закон Републике Српске у члану 54., Немачки кривични законик у члану 59. (опомена уз претњу казном), Кривични законик Републике Хрватске у члану 66., Кривични законик Републике Украјине у члану 33. (грађански укор) или Кривични законик Републике Словеније у члану 61.

• З. Томић, Х. Сијерчић Чолић, Условна осуда и судска опомена у пракси сарајев-ских судова, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1989. године, стр. 48-60.
• Singer, Kaznenopravna odgovornost mladeži, Zagreb, 1998. godine, стр. 67-74.
• Д.Јовашевић, Положај малолетника у кривичном праву према новим законским решењима, Зборник Правног факултета у Нишу, Ниш, број 46/2005. године, стр. 159176.
• Х. Сијерчић Чолић, Асоцијално понашање дјеце и малољетника – узроци и облици реакције у систему кривичног правосуђа Босне и Херцеговине на такво понашање, Правна мисао, Сарајево, 2001. године, стр. 9-10/2001. године, стр. 30-36.

Републици Србији, већ и у другим државама (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Македонија, Немачка, Словенија и др.) имају не кривичне санкције, већ њихове алтернативе или супститути који имају карактер неформалне санкције при чему је и таква примена сведена на најмању могућу меру.

Тако се поред и уместо кривичних санкција под одређеним условима се малољетним учиниоцима кривичних дела могу изрећи и посебне врсте мера – васпитни налози (упутства или препоруке)^[37]. Многа савремена кривична законодавства познају различите мере алтернативног карактера (супститути кривичних санкција) чија се примена препоручује према теорији неинтервенисања кад год је могуће избегавање кривичног правосуђа преко скретања кривичног поступка (ла диверсион), посебно када се ради о багателном, епизодном, примарном, ситуационом или случајном криминалитету малолетника (Босна и Херцеговина, Немачка, Француска, Словенија, Хрватска, Србија). То су различите мере суи генерис у виду васпитних налога, упутстава, препорука или забрана чији је циљ да се избегне или одложи вођење кривичног поступка према малолетном учиниоцу кривичног дела. Заправо је циљ примене ових мера скретање поступка према малолетним лицима са кривичног права на друге гране права (породично право, право социјалног старања)^[38].

У кривичном поступку према малолетницима^[39] органи кривичног правосуђа (јавни тужилац за малолетнике и судија за малолетнике) иначе имају широка дискрециона овлаштења у погледу покретања, тока или окончања. Та се овлашћења састоје у дискреционом праву да одустану од гоњења без обзира на тежину дјела, ако сматрају да би то било корисно са становишта васпитања и преваспитања малолетног делинквента. Принцип корисности је примарнији од принципа правичности. Овлашћења суда састоје се не само у широкој скали избора средстава и мера, него и у могућности да већ изречене мере замени другом погоднијом мјером, ако то захтева конкретна ситуација^[40].

Тако Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица Републике Србије из 2005. године^[41], поред кривичних санкција за малолетне учиниоце кривичних дела, предвиђају и посебне врсте мјера – васпитне налоге (препоруке, забране или упутства)^[42]. Основ за примену ових мера произилази из чл. 40. ст.3. тач.б. Конвенције ОУН о правима детета према коме је потребно и пожељно да се уведу мере поступања са децом која су прекршила закон, али без прибегавања судском поступку. Тако схваћено скретање поступка означава различите начине, мере и поступке како би се млади сачували од штетног дејства судства за малолетнике, односно кривичних санкција. Васпитни налози^[43] нису кривичне санкције, већ су посебне мере суи генерис које се изричу малолетним учиниоцима кривичних дела за која је прописана казна затвора до пет година или новчана казна, дакле за лакша кривична дјела. Услови за изрицање васпитних налога јесу следећи: 1) да је малолетник признао извршење кривичног дела и 2) да постоји одређени однос малолетника према учињеном кривичном делу, али и према оштећеном лицу. Дакле, овде се ради о мераам искључиво специјално превентивног карактера које воде извансудским облицима интервенције.

Васпитни налози имају двојако одређену сврху: 1) да се не покреће кривични поступак према малолетном учиниоцу лакшег кривичног дела (код кога није испољен већи степен, обим и квантитет друштвене опасности) и 2) да се применом васпитног налога – једног или више њих – утиче на малолетника да убудуће не чини кривична дела (специјална превенција)^[44]. При избору васпитног налога надлежни орган нарочито узима у обзир у целини интерес малолетника и оштећеног лица водећи при томе рачуна да се применом неког од налога не омета процес школовања или запослења малолетника. Овако одређени васпитни налог може да траје најдуже шест месеци при чему се избор, замена, примена или надзор у примени васпитног налога врши у сарадњи са родитељима, усвојиоцем или стараоцем малолетника и надлежним органом старатељства. Васпитне налоге могу да изричу надлежни тужилац за малолетнике или судија за малољетнике.

Постоји више врста васпитних препорука у смислу члана 7. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. То су : 1) поравнање са оштећеним како би се накнадом штете, извињењем, радом или на други начин отклониле у целини или делимично штетне последице извршеног кривичног дела, 2) редовно похађање школе или редовни одлазак на посао, 3) укључивање без накнаде у рад хуманитарних организација или послове социјалног, локалног или еколошког садржаја, 4) подвргавање орговарајућем испитивању и одвикавању од зависности изазване употребом алкохолних пића или опојних дрога и 5) укључивање у појединачни или групни третман у одговарајућој здавственој установи или саветовалишту.

5. Рад у јавном интересу

И коначно, као посебно значајна алтернативна кривична санкција коју, на основу Препоруке Р (99) 16. Савета Европе о европским правилима о санкцијама и мерама у заједници, уводи ново кривично законодавство у Републици Србији почев од 1. јануара 2006. године јесте казна под називом : рад у јавном интересу^[45]. Ова је казна иначе позната у упоредном законодавству као алтернативна мера и то под разним називима као што су : рад за опште добро на слободи, рад у корист друштвене заједнице, друштвено користан рад и сл. Иако се ради о мери која представља врсту казне, она служи као супститут изречене казне затвора у кратком трајању^[46].

Друштвено користан рад као парапенална мера први пут је уведен 1972. године у Великој Британији одакле се проширио по европским законодавствима. Овом се мером замењује казна затвора до шест месеци при чему се осуђени обавезује да одређени број сати одређени број дана проведе у друштвено корисном раду, раду у корист јавне (друштвене) заједнице. Радна обавеза обично износи између 40 и 240 часова и може да траје најдуже годину дана (Велика Британија) или до 18 месеци (Француска). Мера се изриче уз сагласност осуђеног који пресудом одређено време проводи у обављању одређеног рада у корист целе заједнице и то у слободном времену за који не добија накнаду. Примену ове мере оправдавају следећи разлози : а) осуђени не прекида друштвени живот и друштвене контакте, б) осуђени за време трајања ове мере наставља да обавља своје занимање (професију), ц) не прекида се брачни и породични живот суђеног, д) мањи су трошкови извршења ове мере, е) нема могућности за ширење ”криминалне заразе” и сл.

5.1. Појам и садржина рада у јавном интересу

Рад у јавном интересу је у кривичном праву Републике Србије предвиђен као врста казне. Заправо, ради се о алтернативи казни затвора^[47] која се може изрећи у кратком трајању, у ситуацијама када се ради о учиниоцу кривичног дела који није испољио већи степен тежине и опасности, нити су проузроковане теже последице дела^[48].

Рад у јавном интересу као врсту казне одређују следећи елементи:

1. друштвено користан рад^[49]. У пракси се као фактичко питање јавља утврђивање који се рад сматра ”друштвено корисним радом”. Наиме, сваки људски рад би требао да буде друштвено користан, дакле, продуктиван, те да се њиме стварају нова друштвена добра (материјалне или духовне садржине) или нове вредности. То даље значи да овако одређени рад не сме бити сврха сам себи, тако да се његовом применом само ”бесциљно троши човекова енергија и време” без стварања нових добара. Такав рад не сме да буде бесмислен и бесциљан, безсврсисходан и понижавајући. Наиме, овако одређен рад има карактер компензације друштву за штету која му је проузрокована извршењем кривичног дела^[50]. Ради се, заправо, о осуди уз симболичку репарацију за учињено кривично дело уз очекивање да је то од користи и за појединца и за друштво.^[51]
2. рад којим се не вређа људско достојанство. То значи да се сваки друштвено користан рад јавља као рад који је достојан човека и његове личности. Но, та ”достојност” се ипак у сваком конкретном случају утврђује зависно од врсте конкретног рада и радног места, те услова рада као и од одређених карактеристика личности осуђеног и сл,
3. рад који је бесплатан, дакле, који се не врши у циљу стицања добити. То је рад којим осуђени стиче осећај да својим радом и позитивним односом према друштву у целини може да компензује зло које је учињено вршењем кривичног дела и
4. рад који се врши по пристанку учиниоца дела.То је добровољан и бесплатан рад осуђеног у корист државе или одређених јавних установа или организација (друштвених, добротворних или верских) са циљем пружања услуга и помоћи старим, болесним, незбринутим или хендикепианим лицима.

5.2. Услови за примену рада у јавном интересу

Два су услова за примену казне рада у јавном интересу у кривичном праву Републике Србије. То су^[52] :

1. формални услов – да је суд у кривичном поступку утврдио да је пунолетно лице извршило кривично дело за које је у закону прописана казна затвора до три године или новчана казна^[53] (било алтернативно или кумулативно)^[54]. Овај услов упућује на примену алтернативне санкције само у погледу извршења лакшег кривичног дела, и то премалицу које има одређене психолошке карактеристике (када се ради о неделиквентној, некриминогеној, ненасилној личности). Дакле, тежина извршеног кривичног дела је детерминирајући фактор за изрицање казне рада у јавном интересу, али његова садржина и дужина трајања у првом реду зависе од личности учиниоца дела. То заправо представља и гаранцију да се сврха кажњавања може постићи управо применом ове мере тј. боравком осуђеног лица на слободи и испуњавањем радних обавеза у слободно време^[55] и
2. материјални услов – да је осуђено лице дало пристанак (сагласност) да се у закону прописана казна затвора замени казном рада у јавном интересу. Пристанак осуђеног представља посебан облик добровољности што овој кривичној санкцији даје специфичан карактер. То је једина санкција (казна) која се осуђеном лицу може изрећи само уз његову сагласност (пристанак) за разлику од свих других санкција. Овај услов произилази из чињенице да је принудни рад данас забрањен. Свој пристанак осуђени треба да да на главном претресу, најкасније у завршној речи, пре него што је судско веће одмерило на основу свих отежавајућих и олакшавајућих околности и изрекло казну. Наиме, тада суд упознаје оптуженог са могућношћу да му се у конкретном случају изрекне уместо прописане казне, казна рада у јавном интересу, објашњава му природу и садржину ове казне, као и начин њеног извршења^[56].

Приликом изрицања ове казне, суд ће имајући у виду сврху кажњавања, узети у обзир следеће околности : а) врсту учињеног кривичног дела, б) личност учиниоца и ц) његову спремност да обавља рад у јавном интересу. Дакле, при доношењу ове одлуке суд је дужан да имајући у виду све околности које одређују врсту и распон казне, оцени да извршење у закону прописане казне затвора није неопходно за остварење сврхе кажњавања, а да истовремено не би било оправдано ни изрећи условну осуду^[57]. У образложењу пресуде суд не одређује установу у којој ће се ова мера извршити, али је дужан да наведе разлоге којима се руководио да прописану казну затвора замени казном рада у јавном интересу, зашто ју је изрекао у одређеном трајању и на одређени број часова, те да ли је, када и на који начин прибављен пристанак осуђеног лица^[58].

Одређивање трајања рада у јавном интересу је заправо извршено на три начина и то : а) кроз општи временски распон ове казне – ова казна може укупно да траје од 60 до 360 часова, б) кроз максимално време трајања ове казне у току једног календарског месеца – до 60 часова и

ц) кроз минимално и максимално трајање рада у месецима – од једног до шест месеци^[59].

При одмеравању трајања рада у јавном интересу као и рока за извршење овог рада, суд узима у обзир прописану казну затвора која се замјењује на овај начин, као и могућности учиниоца у погледу његове личне ситуације и запослења. Распоређивање на рад у јавном интересу у смислу врсте и радног места врши повереник водећи рачуна о способностима и знањима осуђеног^[60]. То значи да извршење ове казне спроводи служба повереника у оквиру Одељења за третман и алтернативне санкције Управе за извршење заводских санкција Министарства правде^[61]

Ако осуђени не обави део или све часове изречене казне рада у јавном интересу, суд обавезно ову казну заменује казном затвора (суплеторни затвор), тако што ће за сваких започетих осам часова рада у јавном интересу одредити један дан затвора. На тај начин, ова казна рада која треба да бдуе супститут (или алтернативна( казни затвора се опет претвара у краткотрајни затвор чију примену је требало да отклони у конкретном случају. Стога се са разлогом у теорији поставља и питање да ли је у оваквом случају уопште и требало изрицати казну рада у јавном интересу, када њен апримена није била ефикасна.

Но, ако осуђени у потпуности испуњава све постављене обавезе које су везане за извршење казне рада у јавном интересу, тада је суд овлашћен да у сваком конкретном случају дужину изречене казне рада умањи за једну четвртину. Ово представља посебан, специјални облик ”условног отпуста” од извршења казне рада у јавном интересу^[62].

5.3. Правна природа рада у јавном интересу

Иако је мера рада у јавном интересу или друштвено корисног рада уведена у савремено кривично законодавство још седамдесетих година прошлог века, у погледу њене правне природе у теорији и пракси још увек нема јединственог схватања^[63].

Тако је у Републици Србији рад у јавном интересу посебна врста казне (члан 52.КЗ РС), иако је очигледно да се ради о алтернативној мери по својој садржини, природи и карактеру дејства. Слично томе и законодавство Републике Аустрије ову меру предвиђа као посебну врсту кривичне санкције без ближег одређења у које врсте санкција спада. Слично решење је прихваћено и у Републици Француској која предвиђа рад у корист заједнице као врсту казне и то у два облика : а) као главну казну којом се замењује казна затвора или условна осуда са заштитним надзором и б) као споредну казну, али само за саобраћајна кривична дела (члан 131-6. КЗ РФ)^[64].И у Руској федерацији, поправни рад је врста казне (члан 44. КЗ РФ)^[65].

У неким другим законодавствима, ова се мера друштвено корисног рада (или рада за опште добро на слободи) јавља као замена за изречену казну затвора у трајању до 6 месеци^[66]. Такав је случај у Републици Хрватској (члан 54. КЗ РХ)^[67]. Но, у Краљевини Данској или Републици Финској друштвено користан рад је замена за казну затвора, али само у случају извршења одређених врста кривичних дела (имовинских кривичних дела, при чему је искључена његова примена за насилничка кривична дела)^[68]. Овакво решење познаје ново кривично право Републике Словеније (члан 86. КЗ РС)^[69] које рад за општу корист одређује као алтернативну меру која служи за замену изречене казне затвора^[70]. Слично решење познаје и ново кривично право Босне и Херцеговине где се рад у јавном интересу јавља као замена за изречену казну затвора у трајању до шест месеци (члан 43. КЗ БИХ, члан 44. КЗ ФБИХ, члан 44. КЗ БД БИХ и члан 34. КЗ РС)^[71].

У другим пак законодавствима (Република Македонија) друштвено користан рад се јавља као замена за новчану казну (члан 58 б. и 59 б.КЗ РМ). Но, у правној теорији се могу наћи и таква схватања да је друштвено користан рад заправо само прикривена новчана казна^[72] која се исплаћује у оброцима (ратама) својим доприносом, радом, ангажовањем и знањем, а не плаћањем ефективних новчаних износа.

И коначно, у законодавству Савезне Републике Немачке друштвено користан рад се јавља допунски услов за изрицање неке друге кривичне санкције нпр. условне осуде.

Но, у правној теорији се може наћи и схватање да се овде ипак ради о посебној мери суи генерис^[73] којом се осуђеном лицу намећу одређене обавезе за одређено време^[74]. У сваком случају ради се о мери која се по природи и садржини налази између условне осуде и казне затвора^[75].

6. Закључак

Сва савремена кривична законодавства у систему кривичних санкција, поред и уместо казне затвора (као најзначајније кривичне санкције која је прописана у посебном делу за највећи број кривичних дела самостално или алтернативно са другим казнама), познају једну или више алтернативних (интермедијалних, парапеналних или некустодијалних) санкција или супститута казне. То су различите мере друштвене реакције које суд примењује према учиниоцима лакших кривичних дела када зависно од карактеристика њихове личности није неопходно према њима изрећи (или извршити казну затвора). Као алтернативне кривичне санкције сматрају се : новчана казна, условна осуда, судска опомена, а у последње време се посебан значај придаје друштвено корисном раду, раду у јавном интересу или раду за опште добро на слободи. Поред њих поједина кривична законодавства познају и следеће алтернативне мере : 1) накнада штете, 2) амбулантни третман или упућивање на обуку, 3) викенд затварање, 4) кућни затвор, 5) електронски надзор и сл.

Увођење алтернативних мера, а посебно рада у јавном интересу у кривичноправни систем великог броја савремених држава јесте последица доношења низа међународно правних аката који су имали за циљ да ублаже или умање ретрибутивни карактер казни. Ти међународно правни акти јесу: 1) Европска конвенција о надзору над условно осуђеним или из затвора условно пуштеним осуђеницима из 1964. године, 2) Резолуција Савета Европе број 1. о условној осуди, пробацији и другим алтернативама затвора из 1965. године, 3) Резолуција Савета Европе број 10. о неким пеналним мерама алтернативним затвору из 1976. године, те 4) Препорука Савета Европе број 16. о друштвеним санкцијама и мерама из 1992. године.

У савременом кривичном праву присутна је тенденција за широком применом различитих алтернативних или парапеналних мјера, кривичних санкција које су алтернатива или супститути казне затвора, посебно у кратком трајању. У односу на казне, парапеналне мјере имају низ предности које се могу свести на следеће: хумани карактер, мањи степен репресивности, успостављена сарадња са окривљеним и његов активни однос у извршењу мере, постизање репарације (накнаде) оштећеном, учешће друштвене заједнице у извршењу ових мера чиме се лакше постижу ефекти ресоцијализације. И поред наведених предности примена парапеналних мјера још увек наилази на низ противника.

По свом значају, садржини и природи се међу алтернативним мерама посебно издваја казна рада у јавном интересу (ова је мера позната под разним називима, али су њихова садржина, природа, карактер и дејство идентични). Иако се ради о мери чија је правна природа још увек спорна у правној теорији, ова мера у кривичном праву Републике Србије представља супститут за у закону прописану казну затвора до три године која се изриче уз пристанак осуђеног. То је казна која се састоји у друштвено корисном раду којим се не вређа људско достојанство и који се не врши у циљу стицања добити, већ да би на тај начин осуђени својим активним односом, радом, преданошћу показао да се искупио пред друштвом због учињеног кривичног дела при чему су негативне, штетне последице његовог ”кажњавања” сведене на минимум.

Prof. Dragan Jovašević, LL.D.

Full Professor

Faculty of Law, University of Niš

Prof. Borislav Petrović, LL.D.

Full Professor

Faculty of Law, University of Sarajevo

The appliCaTion oF The CommuniTy seRViCe as a Type oF alTeRnaTiVe CRiminal sanCTions

summary

On the basis of the accepted international standards in the system of criminal law sanctions, all contemporary criminal law systems envisage a number of criminal law sanctions. In addition to the punishment of imprisonment (as the most significant criminal sanction which is separately prescribed for a large number of criminal offences either independently or alternatively in conjunction with some other penalty), the contemporary criminal legislations also recognize one or more alternative (intermediary) sanctions or non-custodial substitutes for imprisonment. The alternative criminal sanctions are different measures of social reaction which are awarded by the court to the perpetrators of minor criminal offences in cases when, given the characteristics of the perpetrator’s personality, it is not considered necessary to deliver (or implement) the punishment of imprisonment. The range of alterative criminal sanctions includes: a fine, probation, a court warning and, lately, the community service which implies some public work for the benefit to the community or in the public interests while the offender remains unconfined. In this paper, the authors deal with the concept, the legal content, the characteristics and the conditions for the application of the community service as an alternative sanction prescribed in the criminal legislation of the Republic of Serbia, concurrently providing a comparative analysis of this legal institute in other legislations.

 

Key words: criminal law, imprisonment, alternative measures, community service, court, criminal liability

[1] Д.Јовашевић, Кривично право, Општи део, Београд, 2006. године, стр. 22-24.

[2] F.Bačić, Krivično pravo, Opći dio, Zagreb, 1978. godine, стр. 11-13.

[3] В. Хорват, О гарантној функцији кривичног поступка у односу на осумњичену особу, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1981. године, стр. 82-93.

[4] Б.Петровић, Д.Јовашевић, Кривично (казнено) право Босне и Херцеговине, Опћи дио, Сарајево, 2005. године, стр. 16-19

[5] Кривични законик Републике Србије број 85/2005, 88/2005, 107/2005 и 72/2009; Више : Д. Јовашевић, Кривични законик Републике Србије са уводним коментаром, Београд, 2007. године, стр.13.

[6] Б.Петровић, Д.Јовашевић, Кривични (казнено) право Босне и Херцеговине, оп.цит. стр. 275-276.

[7] L.Bavcon, Družbena funkcija kazenskih sankcij, Pravbik, Ljubljana, broj 9/1961. godine, стр. 253-262.

[8] Д.Јовашевић, Кривични законик Републике Србије са уводним коментаром, op.cit. стр. 26-31.

[9] Д.Јовашевић, Лексикон кривичног права, Београд, 2006. године, стр. 544.

[10] Е.Муратбеговић, Савремена политика сузбијања криминалитета -основне смјернице, Криминалистичке теме, Сарајево, број 1-2/2004. године, стр. 163-183.

[11] Х. Балић, Дуалитет санкције у нашем кривичном праву, Правна мисао, Сарајево, број 9-10/1974. године, стр. 29-36.

[12] Ј.Zlobec, Svrha kazne, Ljubljana, 1989. godine, str. 54-63; L. Cvitanović, Svrha kanjavanja u suvremenom kaznenom pravu, Zagreb, 1999. godine, стр. 78-84.

[13] Казну одређује легалитет, али и легитимитет њене примене. Али примена казне не значи потпуну арбитрерност органа који је изричу. Легитимност казне управно захтева да се примена ових мера сведе на оне случајеве и на ону меру која је нужна за остварење опште сврхе примене кривичних санкција. Ако се пак тај циљ може остварити применом неке друге кривичне санкције код које је принудни (ретрибутивни) карактер заступљен у мањој мери, тада кажњавање губи свој легитимитет и претвара се у одмазду према учиниоцу због извршеног кривичног дела (Љ. Казаревић, Коментар Кривичног законика Републике Србије, Београд, 2005. године, стр. 159).

[14] Ž.Horvatić, Kazneno pravo, Opći dio, Zagreb, 2003. godine, стр. 156.

[15] М.Бабић, И.Марковић, Кривично право, Општи дио, Бања Лука, 2008. године, стр.374-377.

[16] В. Видовић, Еволуција концепције о сврси кажњавања с посебним освртом на казну лишења слободе, Годишњак Правног факултета у Бања Луци, Бања Лука, број 4/1980. године, стр.149-167.

[17] М. Вешовић, Сврха кажњавања и систем кривичних санкција у југословенском кривичном праву, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1987. године, стр. 11-32 године, стр.99-107.

[18] У правној теорији има схватања према којима постоје заправо три модалитета одузимања слободе приликом кривичноправне принуде : казна затвора, казна дуготрајног затвора и казна малолетничког затвора. Прва два модалитета нису различите врсте казни затвора већ се разликују само по дужини трајања. Први модалитет има редовну примену, а други је изузетак. Трећи модалитет је посебног карактера због лица према коме се може изрећи (Ж. Хорватић, Казнено право, Опћи дио, оп.цит. стр. 174)

[19] Д. Јовашевић, Појам и карактеристике казне затвора у југословенском праву, Зборник радова Правног факултета у Нишу, Ниш, 2002. године, стр. 177-198.

[20] Д. Јовашевић, Извршење казне затвора према новим законским решењиам, Право, теорија и пракса, Нови Сад, број 9/1999. године, стр.26-35.

[21] Закон о извршењу кривичних санкција је објављен у Службеном гласнику

[22] Ова Препорука у правилу број 3. изричито одређује да ће се алтернативне мере примењивати само у случају када суд стекне уверење да код учиниоца кривичног дела постоји спремност на: а) сарадњу и б) испуњавање обавеза које из такве ‘’алтернативне’’ мере произилазе.

[23] У теорији се примена алтернативних мера сврстава у ‘’секундарни механизам’’ друштвене реакције према учиниоцима кривичних дела који замењује примену ‘’примарних мера’’- кривичних санкција, другим врстама мера.

[24] Н. Шурбановски, Супституција кратких казни затвора, Правна мисао, Сарајево, број 5.6/1989. године, стр. 61-63.

[25] З. Томић, Х. Сијерчић Чолић, Условна осуда и судска опомена у пракси сарајевских судова, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1989. године, стр. 48-60.

[26] М.Бабић, И.Марковић, Кривично право, Општи дио, оп.цит. стр. 422-442.

[27] А. Маљевић, Условна осуда у пракси опћинских судова I и II Сарајево и Опћинског суда у Тузли, Криминалистичке теме, Сарајево, број 1-2/2004. године, стр. 105-127.

[28] У савременом кривичном праву позната је и парцијана условна осуда. Тако чл. 132-31 Француског кривичног закона (Droit penal du 1992., Paris, 1994. godine, стр. 69-71) и чл. 43. аустријског кривичног законика (E. Foregger, E. Serini, Strafgesetzbuch, Wien, 1988. godine, стр. 55-56) предвиђају могућност условног одлагања извршења само дела утврђене казне затвора. У том случају се условна осуда претвара у антиципирани условни отпуст. Иако је било предлога да се овакво решење уведе и у ново хрватско кривично право, он ипак није прихваћен (A. Kurtović, Zakonska rješenja u svjetlu primjene mjera upozorenja, sigurnosnih mjera i oduzimanja imovinske koristi, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, Zagreb, broj 2/2000. godine, стр. 354.

[29] П. Новоселац, Опћи дио казненог права, Загреб, 2004. године, стр. 379.

[30] Такав је случај у Републици Хрватској где условну осуду као замену за казну затвора може да изрекне и председник републике у поступку за помиловање осуђеног лица сходно чл. 3. ст.1. Закона о помиловању.

[31] Нека инострана кривична законодавства, нпр. Закон о судовима за младеж Републике Хрватске из 1998. године у чл. 27., познају институт задржавања изрицања казне малолетничког затвора који је сличан условној осуди. Овде се такође ради о одлагању изрицања казне малолетничког затвора малолетнику који је крив за извршено кривично дело с тим што је време проверавања од једне до три године. По истеку рока од једне године од почетка времена проверавања суд може на основу нових чињеница саопштених од стране центра за социални рад да дефинитивно одустане од изрицања казне малолетничког затвора ако се увери да малолетник убудуће неће вршити кривична дела (Ж. Хорватић, Кривично право, Опћи дио, оп.цит.стр. 231-232).

[32] Време проверавања, време кушње или време пробације се одређује на основу уверења суда (оцене) о дужини времена које је потребно у конкретном случају за остварење специјалне превенције као сврхе остварења ове кривичне санкције. У том случају суд треба да процени колико је времена потребно за специјално превентивно дејство (П. Новоселац, Опћи дио казненог права, оп.цит.стр. 387) .

[33] Р. Купчевић Млађеновић, Мјесто и значај условне осуде у савременом кривичном праву, Годишњак Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 1959. године, стр. 109-131.

[34] Ф. Бачић, Увјетна осуда у југословенском кривичном законодавству, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1989. године, стр. 20-30.

[35] Ž. Horvatić, Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom u novom jugoslovenskom krivičnom pravu, Naša zakonitost, Zagreb, broj 16/1978. godine, стр. 29-39.

[36] Судску опомену познају многа савремена законодавства: Кривични законик

[37] Д.Јовашевић, Алтернативне мере за малолетне учиниоце кривичних дела у домаћем и упоредном праву, Билтен Окружног суда у Београду, Београд, број 77/2008. године, стр. 54-81.

[38] Х. Сијерчић, О улози кривичног поступка у ресоцијализацији малољетног учиниоца кривичног дјела, Годишњак Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 1981. године, стр. 233-241.

[39] Б. Чејовић, Неке карактеристике кривичног поступка према малолетницима, Правна мисао, Сарајево, број 1-2/1970. године, стр. 51-57.

[40] Х. Сијерчић Чолић, Малољетничко кривично правосуђе и малољетничка деликвенција у Босни и Херцеговини, Годишњак Правог факултета у Сарајеву, Сарајево, 2002. године, стр. 351-367.

[41] Службени гласник Републике Србије број 85/2005. Више : Д. Јовашевић, Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица са уводним коментаром, Београд, 2006. године.

[42] Д.Јовашевић, Систем васпитних мера у домаћем и упоредном праву, Страни правни живот, Београд, број 1-2/2007. године, стр. 174-202.

[43] Д.Јовашевић, Малолетничко кривично право, Београд, 2008. године, стр. 70-76.

[44] Д.Димитријевић, Малољетник пред кривичним судом, Годишњак Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 1958. године, стр. 51-59.

[45] Д.Јовашевић, Кривично право, Општи део, оп.цит. стр. 215-217.

[46] И.Марковић, Алтернативе казне затвора у кривичном законодавству Босне и Херцеговине,Ревија за криминологију и кривично право, Београд, број 3/2004. године, стр. 122-127.

[47] Као папенална мера рад за опште добро на слободи (рад у јавном интересу и сл) уведен је у Великој Бритајнији 1972. године под називом ‘’ цоммунитy сервице ордер’’ као начин да се осуђеном пружи прилика да да користан допринос друштвеном животу и тако испуни морални дуг према друштву. Осуђени не напушта своје радно место нити мења животну средину, а казна се своди на губитак слободног времена осуђеног будући да он за то време она обавља друштевно користан рад (П. Новоселац, Опћи дио казненог права, оп.цит. стр. 350).

[48] З. Шепаровић, Алтернатива казни затвора, Правна мисао, Сарајево, број 5-6/1989. године, стр. 5-19.

[49] V.Žakman Ban, Z.Šućur, Zaštitni nadzor uz uvjetnu osudu i rad za opće dobro na slobodi – zakonske i provedbene implikacije, Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, Zagreb, broj 2/1999. godine, стр. 636-641.

[50] И.Симовић Хибер, Нова схватања о положају жртве у кривичноправној теорији и процесном праву и алтернативне кривичне санкције (или мере), Зборник радова, Поједносављене форме поступања у кривичним стварима и алтернативне кривичне санкције, Златибор, 2009. године, стр. 249.

[51] И.Марковић, Рад за опште добро на слободи у законодавствима на југословенским просторима, Правна ријеч, Бања Лука, број 19/2009. године, стр. 126-129.

[52] Љ. Митровић, Алтернативне кривичне санкције у кривичном законодавству БИХ и искуства у њиховој примјени, Зборник радова, Поједносављене форме поступања у кривичним стварима и алтернативне кривичне санкције, Златибор, 2009. године, стр. 298-302.

[53] Из оваквог законског решења неки аутори извлаче закључак да се овде ипак не ради о самосталној, посебној кривичној санкцији. (М.Шкулић, Алтернативне кривичне санкције – појам, могућности и перспективе, Зборник радова, Поједносављене форме поступања у кривичним стварима и алтернативне кривичне санкције, Златибор, 2009. године, стр.41).

[54] Љ.Лазаревић, Б.Вучковић,В.Вучковић, Коментар Кривичног законика Црне Горе, Цетиње, 2004. године, стр. 123-125; Б.Петровић, Д.Јовашевић, Кривично (казнено) право Босне и Херцеговине, оп.цит. стр. 294.

[55] Ђ.Марјановик, Општекорисна работа, Безбедност, Београд, Скопје, број 3/1997. године, стр. 303-309.

[56] М.Бабић, И.Марковић, Кривично право, Општи дио, оп.цит.стр.390-394.

[57] Б.Петровић, Д.Јовашевић, Кривично (казнено) право Босне и Херцеговине, оп.цит. стр.294.

[58] Д.Радуловић, Рад у јавном интересу као алтернатива краткотрајној казни затвора, Правна ријеч, Бања Лука, број 17/2008. године, стр. 105-117.

[59] В. Вруљ, Рад за опће добро на слободи у Федерацији Босне и Херцеговине, стање у кривичном законодавству де леге лата и његово извршење де леге ференда, Годишњак Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 2005. године, стр. 531-563.

[60] М.Дамашка, Напомене о споазумима у кривичном поступку, Хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, број 1/2004. године, стр. 3-20.

[61] Ј.Лазаревић, Рад у јавном интересу, Зборник радова, Поједносављене форме поступања у кривичним стварима и алтернативне кривичне санкције, Златибор, 2009. године, стр.213-216.

[62] Г.Лажетић Бужаровска, Алтернативните мерки во македонското казнено законодавство, Македонска ревија за казнено право и криминологију, Скопје, број 2/2006. године, стр. 222-226.

[63] Д.Радуловић, Алтернативе краткотрајној казни затвора, Подгорица, 2009. године, стр. 69-85.

[64] М.Шкулић, Алтернативне кривичне санкције – појам, могућности и перспективе, Зборник радова, Поједносављене форме поступања у кривичним стварима и алтернативне кривичне санкције, Златибор, 2009. године, стр.46-47.

[65] И.Федосова, Т.Скуратова, Уголовниј кодекс Россијској федерации, Москва, стр. 16. Ф.Бачић, Ш. Павловић, Коментар Казненог закона, Загреб, 2004. године, стр. 303304.

[66] Ф.Бачић, Ш. Павловић, Коментар Казненог закона, Загреб,2004. године, стр. 303-304

[67] Б.Павишић, В.Грозданић, П.Веић, Коментар Казненог закона, Загреб,2007. године, стр. 220

[68] М.Шкулић, Алтернативне кривичне санкције – појам, могућности и перспективе, Зборник радова, Поједносављене форме поступања у кривичним стварима и алтернативне кривичне санкције, Златибор, 2009. године, стр. 44-46.

[69] Урадни лист Републике Словеније број 55/2008

[70] Љ.Селиншек, Казенско право, Љубљана, 2007. године, стр. 314.

[71] Б.Петровић, Д.Јовашевић, Кривично (казнено) право Босне и Херцеговине, Опћи дио, op.cit. стр. 291-293.

[72] Д.Радуловић, Алтернативе краткотрајној казни затвора, op.cit. стр. 171.

[73] М.Бабић и др. Коментар кривичних (казнених) закона у БИХ, Сарајево, 2005. године, стр. 254.

[74] Н.Мрвић Петровић, Ђ. Ђорђевић, Алтернативе казни затвора, Правни живот, Београд, број 7-8/1992. године, стр. 1133-1138.

[75] Б.Павишић, В.Грозданић, П.Веић, Коментар Казненог закона, op.cit. стр. 220.

About Author