КОМПЛЕКСНОСТ СAДРЖИНЕ И РЕЛАТИВИЗАЦИЈА ПРАВА НА РАД

Право на рад је једно од најкомплекснијих социјалноекономских права. Има изузетно богату садржину и функционише у оној мери у којој поједини елемнти његове садржине функционишу. Подразумева право на образовање, запошљавање без дискриминације, достојанствен рад и заштиту физичког и моралног интегритета, остваривање зараде која може да омогући пристојан живот итд. У том смислу ово право уграђује неопходну социјалну димензију у међународне, регионалне и националне правне поредке и тржишне економије.

Рад примљен: 01.08.2012.

Рад прихваћен: 15.08.2012.

Апстракт: Право на рад је једно од најкомплекснијих социјалноекономских права. Има изузетно богату садржину и функционише у оној мери у којој поједини елемнти његове садржине функционишу. Подразумева право на образовање, запошљавање без дискриминације, достојанствен рад и заштиту физичког и моралног интегритета, остваривање зараде која може да омогући пристојан живот итд. У том смислу ово право уграђује неопходну социјалну димензију у међународне, регионалне и националне правне поредке и тржишне економије.

Кључне речи: право на рад, слобода рада, запошљавање, забрана дискриминације, забрана принудног рада, забрана ропства.

1. Развој идеје о праву на рад и њено правно уобличавање

Идеја о праву на рад је врло стара. Заправо, ова идеја је саставни део борбе радничке класе за побошљање услова рада и укупног положаја запослених лица.

Половином XIX века најватренији заговорници идеје о праву на рад били су социјалисти утописти: Сен–Симон, Шарл Фурие, Луј Бланк и Прудон. Прво правно уобличење ова идеја је доживела за време фебруарске револуције у Француској 1848. године. Декретом привремена револуционарна влада француске републике зајемчује живот радника на основу њиховог рада, тј. преузима обавезу да зајемчи рад сваком грађанину. Привремена влада је чак основала и националне радионице, као практични допринос остваривању права на рад. Њихов основни циљ био је друштвено збрињавање незапослених, а не продуктивно запошљавање. Отуда, оне нису могле бити дугог века у условима где економски критеријуми у области рада и запошљавања доминирају над социјалним. Буржоазија је затворила ове радионице после два месеца њиховог постојања.

Од времена фебруарске револуције у Француској па до краја I светског рата идеја права на рад није могла бити озакоњена, иако је било неколико покушаја у том смислу крајем XIX и почетком XX века (увођење права на рад одбацила је Швајцарска 1894. и Енглеска 1908. године).

Класици марксизма (Карл Маркс и Фридрих Енгелс) су сматрали да је законско гарантовање права на рад неспојиво са природом продукционих односа у капитализму (друштвена производња и приватно присвајање). Постоји, заправо, непремостиви интересни сукоб између онога што чини садржај права на рад и онога што чини садржај права својине (приватне својине). Основни економски интерес који штити право својине јесте заштита и очување супстанце те својине, али и њено увећање (оплодња) када се она користи у форми радног односа. Право на рад, као што смо видели, штити интересе радника и захтева њихово задовољење из исте добити која за титулара приватне својине (послодавца) значи оплодњу његових средстава (капитала). Према томе, постоји изразита противучреност између интереса радника (живог рада) и интереса послодаваца (капитала).1

Прва уставна прокламација права на рад извршена је у Немачкој

Вајмарским уставом (чл. 163.) из 1919. год. Након тога, до II светског рата,

право на рад су прокламовале Република Шпанија Уставом из 1931. год. и Република Италија Уставом из 1937. год.

 После II светског рата право на рад се прокламује у већем броју земаља (како капиталистичких тако и социјалистичких). У Совјетском Савезу право на рад је признато Уставом из 1936. год. У Југославији право на рад је први пут зајемчено Уставним законом из 1953. год. (чл. 5.), а затим и свим каснијим уставима (Уставом из 1963. год. – чл. 36, Уставом из 1974. год. – чл. 159 и Уставом СРЈ из 1992. чл. 54.). Такође, Устав Србије 2 јемчи право на рад (чл 60).

Као што се види, право на рад је прошло дуг развојни пут од идеје до правних гаранција, испуњен непрекидном борбом радника. Али правне гаранције права на рад нису довољне да би се омогућила и његова стварна реализација. Стварна реализација права на рад зависи од многих привредних, друштвених, правних, политичких и других околности. У том смислу, борба за право на рад не престаје.

2. Позитивно и негативно правно одређење права на рад

За позитивно и негативно правно одређење права на рад од значаја је, пре свега, нормативни приступ овом праву у актима ОУН и МОР–а. Заправо, овим актима се не дефинише право на рад, већ одређују нека његова основна обележја, која карактеришу садржај тог права. Од међународних аката треба поменути: Повељу ОУН, Општу декларацију о правима човека, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Устав МОР–а и Филаделфијска декларација («рад није роба»; «сва људска бића, било које расе, вере или пола, имају право да траже свој материјални напредак и духовни развој у слободи и достојанству – рад као елеменат људског достојанства, у економској сигурности и са једнаким могућностима»), Конвенција МОР–а о политици запошљавања (бр. 122), Конвенција о развоју људских ресурса (бр. 142), Конвенција о дискриминацији у погледу запошљавања и занимања (бр. 111), Конвенција о утврђивању минималних зарада (бр. 131) и друге. Поред тога, право на рад јесте камен темељац и концепта социјалне Европе, односно концепта да се јединствено европско тржите развија као социјална тржишна привреда (уз поштовање класичних тржишних и еконмомских законитости). Ту димензију «социјалног» обезбеђује право на рад са својом комплексном, вишеслојном садржином. На комплексност садржине права на рад и социјални домашај тог

права указује се и у неким важним документима европског права – Европска социјална повеља (забрана дискриминације при запошљавању; професионална оријентација и образовање за рад; зарада за пристојан живот; забрана принудног рада); Повеља о основним правима ЕУ из ( Повеља из Нице); Лисабонски уговор и др.

 Према Уставу Србије, свако има право на рад, слободан избор занимања и запослења. Свакоме је под једнаким условима доступно свако радно место и функција у друштву. Права стечена на основу рада неотуђива су. Устав забрањује принудни рад и ропство.

 Принудни рад је прва негативна одредница права на рад. То је рад који се врши под физичком принудом, односно под претњом од примене санкције, дакле, то је рад који лице није само и добровољно прихватило, него му је наметнут једним од облика принуде и за који се не добија никаква накнада.[1] У многим међународним документима је забрањен принудни рад (у Међународном пакту о грађанским и политичким правима; у Европској конвенцији о људским правима; у Конвенцији МОР-а о принудном раду бр. 29 итд.). Под принудним радом, у смислу Конвенције бр. 29 и у смислу Устава Србије, не сматра се рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности и уз новчану накнаду, затим рад или служба лица у војној служби, за време ратног или ванредног стања у складу са посебним прописима.

Забрана ропства је друга негативна одредница права на рад. У класичном смислу, ропство је друштвени и правни статус лица коме су одузета основна људска права и које је правно и фактички подчињено другом лицу или заједници (други над њим врши ius vitae as necis – право живота и смрти). У том смислу, робови су лица без правне и пословне способности која се у том положају држе мимо њихове воље, а ради материјалног, финансијског, сексуалног или другог искоришћавања. За ропство је карактеристичан принудни рад. У неким међународним документима, принудни рад се третира као средство које води положају сличном ропству. Први документ који садржи најпотпуније одредбе о забрани ропства јесте Конвенција о ропству Друштва народа из 1926. године.[2] Тим документом, земље чланице Друштва народа се обавезују «да предузму мере како би избегле да принудни и обавезни рад не доведу до погодби сличних ропству ».5 МОР доноси прву конвенцију о принудном или обавезном раду 1930. године. Уједињене нације су усвојиле 1956. године Допунску конвенцију о укидању ропства, трговине робљем и установа и праксе сличних ропству.[3] Такође, у Општој декларацији о правима човека и у Међународном пакту о грађанским и политичким правима говори се о томе «да нико не може бити приморан на вршење принудног или обавезног рада».

  Пре тога ОУН је донела 1949. године Конвенцију о сузбијању и укидању трговине лицима и експлоатације проституисања других. Положај сличан ропству јесте презадуженост – «дужничко ропство», трговина «белим робљем» итд. Трговина белим робљем јесте посебни облик кривичног дела посредовања у вршењу проституције (ради се о одвођењу женског лица из пребивалишта или боравишта у друго место у земљи или иностранству ради вршења проституције – квалификовани облик постоји када је објект навођења на вршење проституције малолетно женско лице или када је дело извршено употребом силе, претње или обмане). Положај сличан ропству разликује се од класичног ропства у погледу степена ограничења људских права и слобода.

Према Уставу Србије (чл. 26), нико не може бити држан у ропству или положају сличном ропству.

У смислу нашег права, позитивно одређење права на рад карактерише више битних обележја.

  • Најпре, право на рад је једнако право на запослење под једнаким условима за све грађане. Ово право, као и друга права, уживају сви грађани без обзира на националност, расу, пол, језик, вероисповест, политичко опредељење, образовање. Законом о раду и другим законима ти услови су прецизније одређени, те само они грађани који испуњавају предвиђене услове могу да остваре право на рад. Према томе, „право на рад може бити само једнако право под једнаким условима, а то значи неједнако право под неједнаким условима“.[4]

Ако говоримо о институту заснивања радног односа, као начину реализације права на рад, мада право на рад се може остварити и личним радом сопственим средствима, онда можемо рећи да је тај институт инструмент прилагођавања права на рад датим друштвено–економским условима и потребама.[5] Од утврђених услова и начина заснивања радног односа зависи непосредно ко и којим путем може да оствари своје зајемчено право на рад.

Међутим, право на рад не значи право запослења на конкретном радном месту. Ово због тога, јер право на рад није субјективно право на запослење, већ представља начело по коме се уређују поједини радноправни институти (заснивање радног односа и забрана дискриминације са тим у вези; заштита физичког и моралног интегритета; распоређивање радника; зарада за пристојан живот; престанак радног односа и други). Тек посредством тих радноправних института врши се релативизација права на рад и оно се претаче у одређена субјективна (утужива) права.[6]

У крајњој линији, право на рад не може да значи право на конкретно запослење, јер степен развијености материјалне основе друштва не допушта и не обезбеђује услове да нађе запослење свако ко је способан за рад и ко жели да ради. Право на рад ће, у форми заснивања радног односа, остварити само они радници који испуњавају законом и општим актима предвиђене услове. Тиме се право на рад релативизира и прилагођава потребама и могућностима не само радника као његовог титулара већ и послодавца, у датим друштвено–економским и другим околностима. Зато, кад није могуће запослити све за рад способне људе који траже запослење, онда су потребни извесни објективни, унапред одређени, критеријуми (приоритети) при запошљавању. У питању је приоритет оних радника који испуњавају услове за конкретно запослење (за рад на одређеном радном месту), у односу на раднике који не испуњавају те услове (иако и једни и други имају право на рад).

  • Право на рад карактерише и слобода рада. У теорији радног права понекад се слобода рада издваја као посебно начело.[7] Слобода рада се одражава у слободи грађанина да ради било са сопственим средствима или са средствима у својини другог. У сваком случају, грађанин слободно бира занимање и запослење и слободно одлучује о престанку рада.

Радног односа нема без слободе рада. Историјски посматрано, слобода рад је претходила појави радног односа. Наиме, слобода рада и егзистенцијална нужност рада су две основне правне и друштвено– економске претпоставке које су омогућиле појаву радних односа (са појавом капиталистичких продукционих односа). Пре појаве капитализма (у феудализму, робовласништву), радних односа није могло бити, јер на страни оних који су вршили рад (кметови, робови) није постојала слобода рада. Ту слободу доносе прве буржоаске револуције.

 (2)(1) Кратки историјат појаве слободе рада

Време средњег века и феудализма карактерише рад на земљи и на селу. Однос према земљи, тј. обрадивим површинама, одређивао је социјални, правни и политички статус сваког појединца. Ко је поседовао земљу и на њој запошљавао људе, тај је био господар (поседник и владар).[8]

Кметови, као „радници“, били су везани за земљу коју су обрађивали. За разлику од роба у робовласништву, кмет је лично слободан и није у власништву феудалца. Међутим, кмет је „правном силом“ био везан за земљу и делио је „правну судбину“ земље (поседа). За случај када земља у правном промету мења свог поседника и кмет као „привезак“ те земље мењао је свог господара. Економска подређеност кмета земљопоседнику огледала се у „закупнини“ тј. једном делу производа који су они били дужни да дају земљопоседнику. За разлику од радника у радном односу, који су се касније појавили, кмет не добија никакву награду од власника земље, већ, напротив, власник земље добија од кмета извесну накнаду (данак). Правни положај људи у феудализму био је одређен сталешком припадношћу. Сталеж је представљао затворени круг људи са одређеним правима. У сталеж се улазило рођењем. Према томе, кмет је према земљопоседнику био у својеврсном односу сталешке потчињености а не у радном односу.

Са појавом заната у феудализму мењају се односи у раду, али још увек нема радних односа. Запослени ученици и калфе (помоћници) код мајстора нису професионално обављали рад, нити су за свој рад добијали зараду (што је карактеристично за радни однос). Положај ученика и калфе био је регулисан еснафским статутом, те је њихов однос према мајстору био сталешко-статусне природе, а не радно-правне. На пример, ученик или калфа могао је и да станује код свог мајстора, да се ту храни, облачи итд. Дакле, односи на раду између ученика и мајстора у занатству средњег века били су дубоко патријархални, те је читав комплекс вршења рада изразито неимовинске и нетражбене природе.12

Најамни рад (рад за најамнину, плату) је својствен радном односу. Појмове најамни рад, најамни радник, срећемо већ почетком XIV века.

Тада почиње суштински да се мења положај ученика и калфе, те се тај положај постепено претвара у најамни радни однос. Калфе почињу да се осамостаљују од својих мајстора, да рад врше у одређеном радном времену, да за свој рад добијају наднице. У касном средњем веку, пресудан продор најамног рада уследио је у три производна подручја: (а) у грађевинском занату; (б) у рударству и (в) у производњи тканине.[9]

Појава мануфактура у XVI веку значајно доприноси разбијању еснафског рада и патримонијалних односа на раду између ученика и калфи и занатлија. У мануфактури запослени радници за свој рад примају зараду, а њихова веза са фабриком и власником фабрике је и временски ограничена (радно време). Са друге стране, мануфактурни начин рада је претеча индустријског начина рада са већим бројем радника и појавом радничке класе. Мануфактуре су потиснуле ситну, еснафским статутима дириговану занатску производњу.

Ипак, све до дефинитивне пропасти еснафског система рада (крај XVIII века) не може се говорити о радним односима и најамном раду као доминантним облицима вршења рада, јер су односи између ученика и калфе, са једне стране, и мајстора са друге стране, и даље сталешкостатусни односи са више или мање најамних елемената. Еснафски систем рада и феудални друштвени поредак коначно бивају срушени крајем XVIII века првим буржоаским револуцијама. Један од основних захтева Француске буржоаске револуције из 1789. године био је реформа еснафског система. Почетком 1791. године у Француској се укидају еснафи и проглашава слобода рада у индустрији, трговини, занатству итд., без икаквих ограничења. Слобода рада је подразумевала и слободу запошљавања и престанка рада радника по њиховој вољи.

На линији ликвидације еснафских монопола и прокламовања слободе рада као универзалног принципа у односима поводом рада, био је и тзв. Шапелијеов закон из јуна месеца 1791. године. Овај Закон је забрањивао најпре сваку врсту удруживања и скупљања како радника, тако и послодаваца, у смислу превентиве сваком покушају реанимирања еснафског система рада. Осамостаљивање радника и послодаваца била је основна претпоставка слободе рада. Ово је даље подразумевало слободу иницијативе, конкуренцију, и немешање државе у односе поводом рада. То је био увод у либерални капитализам. Забрана удруживања и окупљања, по Шапелијеовом закону, је остала дуго на снази. Али временом та забрана је остала само према радницима. Ово је одговарало младој буржоазији, јер са неудруженим радницима лакше су могли да уговарају такве услове рада који су њима (послодавцима) одговарали.

Дакле, ratio legis Шапелијеовог закона био је рушење еснафског система рада у Француској, али је поред тога он одиграо кључну улогу у рушењу феудализма уопште, тј. појави радничке класе и капиталистичког начина рада.

Сличним путем долази до рушења феудализма и у другим земљама и до појаве капиталистичких продукционих односа као доминантног облика рада и производње, тј. до појаве капитализма као нове друштвеноекономске формације.

Прецизније речено, појаву радног односа као посебног правног облика у вршењу рада у капитализму условиле су четири основне друштвено-економске и правне детерминанте: (а) слобода рада; (б) егзистенцијална нужност рада; (в) захтеви оплодње и акумулације капитала; и (г) тржиште радне снаге и капитала.

(2)(2) Радноправни домашај слободе рада

Слободу рада, видели смо, доносе прве буржоаске револуције. Тим револуцијама радници су били ослобођени сталешких и патримонијалних стега. Са пропашћу феудализма велика маса сељака, која је била правно везана за земљу, постаје слободном. Ослобођени сељаци, који су рођењем били везивани за земљу, сада постају слободни у одлучивању о свом радном ангажовању, врсти и месту рада. За појаву радника, као субјеката радног односа, дакле, било је потребно да они постану слободни људи. Као радник сматра се свако слободно лице које своју радну снагу даје у најам другом лицу.[10]

Историјски услови рађања капиталистичког начина производње, односно радних односа, јесу: прво, нагомилавање одређене суме новца у рукама појединих лица при релативно високом нивоу робне производње уопште; и друго, постојање у двоструком смислу „слободног“ радника, слободног од сваког притиска и ограничења у продаји радне снаге и слободног од земље и уопште од средстава за производњу (пролетера), тј. радника без господара, који нема од чега другог да живи сем од продаје своје радне снаге. Према томе, ради претварања новца у капитал, власник новца мора да затиче на тржишту слободног радника, слободног у двоструком смислу, да као слободна личност располаже својом радном снагом као својом робом, а да са друге стране нема на продају других роба, да је лишен и го, да је слободан од свих ствари потребних за остварење своје радне снаге.[11] То доводи до егзистенцијалне нужности рада.

Наиме, првобитном акумулацијом капитала, тј. насилним одвајањем оних који раде од средстава за производњу и „најуривањем сељака са земље“, створени су на једној страни „слободни“ пролетери (лумпер пролетаријат), а на другој страни власници тих средстава и новца – капиталисти. Да би овако „слободни“ пролетери опстали у животу они су принуђени, силом егзистенцијалне нужде, да продају једино чиме располажу – радну снагу. Та продаја радне снаге одвијала се у форми радног односа. Дакле, радни однос можемо посматрати и као правну форму размене радне снаге (чији је власник радник) и новца (чији је власник послодавац).

Слобода рада и егзистенцијална нужност рада су претпоставке настајања радних односа, које се везују за радника. Постоје и претпоставке које се везују за послодавца.

Послодавац, као власник капитала (новца и средстава за производњу) је такође економски заинтересован за заснивање радних односа са радницима. Наиме, да би добио вишак вредности и оплодио свој капитал, власник капитала мора на тржишту капитала и рада да пронађе робу чија би употребна вредност имала нарочито својство – да буде извор вредности, такву робу чији би процес трошења истовремено био и процес стварања нове вредности. И таква роба постоји. То је људска радна снага. Њена употреба је рад, који се врши у форми радног односа, а рад ствара нову вредност и вишак вредности (што је интерес власника капитала – послодавца).

Радна снага и капитал, као два основна супстрата радног односа, срећу се и спајају у форми радног односа на тржишту. Тржиште радне снаге и капитала је историјска категорија, која настаје на истом ступњу развоја друштва (распад феудализма и појава капиталистичких продукционих односа), као и сами радни односи и паралелно се развијају. Тржиште радне снаге и капитала је, заправо, економско, социјалнополитичко и правно окружење у коме настају и функционишу радни односи.

На тржишту радне снаге и капитала правни основ успостављања радних односа јесте уговор који полази од слободе рада и аутономије воља његових странака. У тим условима уговор се сматрао најадекватнијом правном формом за изражавање слободе радника, равноправности и једнакости свих субјеката на тржишту. Међутим, прокламована слобода рада, слободно уговарање радних односа, а нарочито њихово појединачно уговарање, сиротиња радника, неминовност радника да своју радну снагу даје у најам да би добио средства за живот, конкуренција између радника која је обарала најамнину, учинили су да су послодавац и радник били сасвим неједнаки партнери.[12]

Дакле, уговор као правни рефлекс слободе рада и конкретна правна форма успостављања радних односа није могао да неутралише економско стање неједнакости у фактичким односима на тржишту радне снаге и капитала између радника и послодаваца, а које је засновано на дејству права власништва над средствима за производњу (право власништва: ius usus, ius fructus и ius abusus). Власник средстава за производњу (капитала), као странка у радном односу (послодавац) има сву власт у односу на та средства и он прописује услове под којима ће се средства користити, односно услове запошљавања и рада, радни ред и дисциплину којој се радник мора повиновати ако жели да ради.

Из изложеног се јасно види да је слобода рада иманентна радном односу, али право на рад није. Право на рад се јавља много касније од слободе рада, те касније се укључује и у правни садржај радног односа. Право на рад „оплемењује“ садржај радног односа и оно је „тековина“ борбе радничке класе за побољшање услова рада крајем XVIII и током читавог XIX века. Но, радни однос је постојао и може да постоји kao правни однос поводом рада и без уставних и законских прокламација права на рад.

У савременим условима, суштина слободе рада не огледа се само у томе да ли ће радник слободно одлучивати о заснивању и престанку радног односа. То је данас изван спора. Принудни рад је забрањен, а и онда уколико би се користио то не би представљало вршење рада у форми радног односа. Наиме, суштина слободе рада значи и слободу (могућност) радника да учествује у регулисању услова рада и у управљању својим радом. То се, у мањој или већој мери, и дешава кроз учешће радника у закључивању колективних и индивидуалних уговора о раду и кроз учешће (партиципацију) у управљању радом.

(2)(3) Радноправни лимити слободе рада

Радноправни лимити слободе рада садржани су, пре свега, у сметњама за заснивање радног односа. Постоје и други лимити (видети наш рад «Радноправне границе слободе рада», Право и привреда, бр.7-

9/2012), али овде ћемо нешто рећи само о сметњама. Сметње за заснивање радног односа су околности које онемогућавају заснивање радног односа, иако једно лице испуњава опште и посебне услове за рад на одређеном радном месту. Те околности чине одређено лице неподобним за заснивање радног односа на одређеном радном месту. Дакле, реч је о ratio personae и ratio materiae лимитирању права на рад и слободе рада, јер лица са одређеним личним својствима не могу да раде на одређеним пословима с обзиром на природу тих послова. На тај начин, сметње су потенцијална опасност за нарушавање принципа права на рад и слободе рада, али сам Устав Србије дозвољава релативизацију права на рад и слободе рада одредбом из чл. 60. да се ово право и слобода јемче у складу са законом. Према томе, законом се могу предвидети не само услови за заснивање радног односа (околности које код одређеног кандидата морају постојати), већ и сметње (као негативни услови – околности које код одређеног кандидата не смеју постојати). Сметње доводе до правне немогућности заснивања радног односа, иако кандидат de factо испуњава све опште и посебне услове. Непоштовање сметњи при заснивању радног односа повлачи непостојање радног односа као валидног правног односа, већ се ту ради о фактичком раду.

Разлози и циљ постојања сметњи изводе се из разлога и циља због којег се закон, у коме су сметње предвиђене, доноси. Ради се о заштити заједничких или ширих интереса који су својствени одређеном послу, односно професији или делатности, заштити зајемчених права трећих лица (државна служба, просвета, здравство итд.).

Сметње могу бити предвиђене explicitе и implicite, односно о сметњама се може говорити непосредно, као о околностима које онемогућавају заснивање радног односа, или се те околности могу констатовати тумачењем појединих одредаба закона. Нпр., о сметњама се непосредно говори у чл .45. Закона о државним службеницима («Сл. гл. РС», бр.79/05;81/05;83/05;64/07;67/07;116/08;104/09.). Овом одредбом је предвиђено да радни однос у државном органу не може засновати лице које је осуђивано за кривично дело на казну затвора од најмање 6 месеци или ако му је раније престајао радни однос у државном органу због теже повреде дужности из радног односа.

Такође, Закон о полицији[13] предвиђа неколико сметњи за заснивање радног односа: постојање безбедносних сметњи; постојање осуде за кривично дело; постојање кривичног поступка у вези дела за које се гони по службеној дужности итд.

На другој страни, посредним путем, сметње се могу констатовати тумачењем. На пример, у смислу Закона о раду (који не говори explicite о сметњама), када се ради о томе да је неком лицу (које је у радном односу) правоснажном одлуком суда, или другог органа, забрањено да врши одређене послове, или ако је том лицу изречена мера безбедности, васпитна или заштитна мера у трајања дужем од шест месеци, онда том запосленом лицу по сили закона престаје радни однос. Према томе, може се рећи да и лице које је незапослено, а коме су изречене односне забране и мере, док оне трају не може да заснује радни однос на одређеним пословима.

Сметње за заснивање радног односа треба разликовати од ситуације када лице не испуњава услове за рад на одређеном радном месту. Рецимо, не ради се о сметњама за заснивање радног односа код лица које није навршило одређене године живота, а које се траже као услов за рад на одређеним пословима (на пример – пунолетство као услов за рад у државном органу), већ то лице не испуњава услове за заснивање радног односа. Дакле, сметње се, у правилу, тичу оних околности које нису повезане са општим и посебним условима за заснивање радног односа, већ су то околности или својства која се тичу једног лица, а с обзиром на одређене послове (том лицу није ускраћено право на рад у потпуности , већ само за одређени круг послова).

  • Треба подвући да право на рад подразумева запослење које одговара физичким и стручним способностима радника (одговарајуће запослење). Ово обележје права на рад има пуну друштвено–економску оправданост и то гледано како са аспекта интереса послодавца и друштва у целини, тако и са аспекта интереса радника. Заправо, општедруштвени и појединачни интерес (радника и послодавца) јесте да радник ради на оним пословима, саобразно својим стручним и радним способностима, на којима може дати највећи радни допринос. Јер, од радног доприноса зависи добит послодавца, али и приход запосленог радника и државе која се путем пореза и доприноса из тог радног доприноса финансира. Не треба заборавити ни етичку и психолошко–мотивациону страну овог питања. Задовољан послом и самим собом може бити само онај радник који ради на пословима за које је стручно оспособљен, које може успешно да обавља на економску добробит свих, те на којима ће, управо ради тога, бити цењен и поштован.

 Међутим, у условима велике незапослености могућа су извесна одступања од овог обележја. Према Закону о запошљавању и осигурању за случај незапослености Србије,[14] само током првих 12 месеци од увођења у евиденцију незапослених (код Националне службе за запошљавање), одговарајуће запослење је оно које је у оквиру стеченог нивоа и врсте образовања. После овог рока одговарајућим запослењем сматраће се и запослење на пословима са нижим нивоом у оквиру исте или сродне врсте стеченог образовања, узимајући у обзир радно искуство и стање на тржишту рада.

  • Право на рад значи и право на обезбеђивање средстава за егзистенцију. Та средства се могу обезбедити на два начина: (а) у функцији реализације права на рад; и (б) поводом зајемченог права на рад. Разлика између једног и другог начина обезбеђивања средстава за живот је у томе што се у функцији реализације права на рад материјална средства обезбеђују као зарада по основу рада, док се поводом зајемченог права на рад средства обезбеђују као новчана накнада за време привремене незапослености (незпосленичка помоћ).

Свој прави израз право на рад налази у запошљавању и стицању средстава за живот на основу рада у радном односу или у другом облику радног ангажовања. Економско и социјално уређење Србије базира, између осталог, и на праву радника да присваја по основу свог рада, да има право на одговарајућу зараду која ће обезбедити његову материјалну и социјалну сигурност. Радноправне рефлексије овог обележја (елемента) права на рад најнепосредније се осећају у оквиру института зараде радника. Ту се право на рад претаче у субјективна права на зараду и накнаду зараде.

  • Сталност и стабилност запослења је једно од основних обележја права на рад. Сталност значи временску неодређеност запослења. Радни однос се у правилу заснива на неодређено време, на време чије трајање није унапред одређено. Изузетно, радни однос се може засновати и на одређено време, у складу са законом и колективним уговором (сезонски послови, рад на одређеном пројекту, замена одсутног радника итд).

Сталност запослења омогућује трајно коришћење права на рад. Ово је посебно значајно са аспекта обезбеђивања зараде и других претпоставки за материјалну и социјалну сигурност човека.

 Стабилност запослења значи да радни однос, у правилу, престаје по вољи радника. Против воље радника радни однос може престати само у случајевима и на начин предвиђен законом и колективним уговором. Овај аспект права на рад посебно се рефлектује на институт престанка радног односа. Поред тога, стабилност запослења претпоставља и могућност доквалификације и преквалификације радника, као и друге могућности „очувања“ радног места и радног односа у свим ситуацијама када престане потреба за радом радника (појава вишкова запослених).

  • Право на рад, свакако, предпоставља и право на школовање и стручно оспособљавање. У савременим условима, за остваривање права на рад није довољно поседовати само општу здравствену способност. Са развојем друштва, поделом рада, развојем науке и технологије, организације рада, јавља се потреба за специјалним стручним знањима. Сагласно томе, на многим пословима и радним местима реализација права на рад се условљава поседовањем одређених стручних знања и способности. Према томе, није довољно имати само нормално психофизичко здравље и вољу за рад да би се право на рад могло остварити, као што је то био случај у неразвијеним економијама раније. У функцији реализације права на рад данас је потребно имати и одређено професионално знање. То даље значи да школовање људи не треба да буде само себи сврха. Своју праву улогу школовање остварује онда када функционише у складу са потребама савремених процеса рада. Зато је неопходно пратити и усмеравати односе између потреба процеса рада и система школовања и стручног образовања грађана. Са тим у вези се поставља питање професионалне оријентације грађана.

У свету је одавно прихваћено схватање да је један од примарних задатака школе да припреми ученике за избор занимања и за прелазак у живот рада који их очекује (да их професионално оријентише).[15] На професионалну оријентацију се гледа као на процес који започиње још у предшколским установама (дечјим вртићима), а који се наставља систематски кроз основну школу, средње и високо образовање.

Заправо, значај професионалне оријентације у једном друштву зависи од поимања њених циљева. У развијеним земљама професионална оријентација значи много више од избора занимања. Од професионалне оријентације се очекује да осигура постизање следећих циљева: (1) упознавање самог себе (self-anjareness); (2) развијање свести о могућностима (opportunity-anjareness); (3) развојне способности одлучивања (decision learning); (4) оспособљавање за прелазе (transition learning) из школе у живот рада, али и за друге прелазе“ са којима човек може бити суочен у животу.[16] Овако широки циљеви професионалне оријентације могу се остварити на два начина: (а) путем и у оквиру школовања (увођењем посебних предмета или модификацијом постојећих); (б) путем посебних служби, удружења и сл., независно од школског система. Први начин дозвољава много ширу и дубљу оријентацију у свим сферама живота и рада («бирање начина живота»), а други начин је обично усмерен на «бирање начина зарађивања за живот».

Проблем незапослености, са стопом перманентног раста, присутан у многим земљама у свету, утиче на то да се у пракси више користи начин професионалне оријентације путем посебних служби и удружења. Ово због тога, јер сматра се, на краћи рок гледано, да овај начин брже доводи до резултата. Међутим, и код оваквог начина професионалне оријентације, у погледу метода и садржаја, има разлика између појединих земаља, или одређених група земаља. Наиме, истраживања су показала да земље у развоју теже да буду знатно више «директивне» у усмеравању људи према оним областима образовања и рада за које се сматра да су неопходне за националну економију, за разлику од развијених земаља које више помажу људима да они сами изразе своја опажања о себи и могућностима које су им отворене.[17] Наиме, у развијеним земљама све више се користи модел професионалне оријентације који упућује не само на запошљавање у форми радног односа, већ и на: (1) друге врсте плаћеног рада (флексибилни облици рада) и самозапошљавање (отварање малих предузећа, задруга, итд.); (2) неплаћени рад (волонтирање и сл.); (3) коришћење слободног времена на начин који обезбеђује човеково доживљавање сопственог идентитета, испуњење његових тежњи и пружање максималног доприноса друштву и сопственом економском опстанаку.[18]

Посебно треба нагласити да професионална оријентација, с обзиром на универзалност принципа о равноправности мушкарца и жене, не сме да подлеже стереотипима по којима мушкарци и жене треба да се концентришу у одвојена подручја образовања и запошљавања.

Такође, треба указати да постоји нужна непосредна међузависност кретања у области друштвено-економских односа, са једне стране, и образовања и стручног оспособљавања, са друге стране. Уколико се ова нужна међузависност (законитост) не сагледа, не прати, не изучава и усмерава, тада долази до одређених неусаглашености и застоја у остваривању оптималног друштвнео-економског развоја (јавља се суфицит, односно дефицит појединих кадрова, проблем незапослености, стагнација у области рада и производње итд.).[19]

Неадекватна (по садржају и времену) професионална оријентација наводи појединце и друштво у целини на странпутице на којима се неповратно троше и средства и време. Губи се двоструко: (а) средства и време док је лице у процесу «неадекватног» образовања; те (б) време и доходак који се не остварује док лице чека на запослење са «неадекватним» (суфицитарним) занимањем, или део дохотка који би то лице остварило са повећаним резултатима рада да је запослен на «правом радном месту» – радном месту у складу са његовим радним способностима, жељама и мотивима.

Отуда, професионална оријентација мора да прати друштвеноекономски развој друштва, његове циљеве и потребе за кадровима. Но, такође, она мора да полази и од радних (психофизичких) потенцијала и мотива човека, како би «прави човек дошао на право место». Дакле, професионална оријентација, као стручна делатност, помаже разрешавању противречности у односима човек – образовање – рад, те тако учествује у остваривању склада између индивидуалних и друштвених потреба и интереса. У потреби тога, професионална оријентација се заснива на пројекцијама кадровских потреба друштва и могућностима успешног дијагностификовања професионалних диспозиција и развоја појединаца.[20]

  • Право на рад претпоставља и право на очување и заштиту здравља људи. Овај аспект права на рад „покрива“ како опште друштвене интересе тако и интересе појединаца. Заправо, право на рад спада у категорију социјално–економских права, дакле оних права на којима базира економско и социјално уређење и сигурност друштва. У Уставу Србије је речено да се економско и социјално уређење заснива на слободном привређивању свим облицима својине, на управљању и присвајању по основу својине и рада, као и на праву запослених и праву других грађана на социјалну сигурност. Међутим, само здрави грађани могу привређивати. Они стварају доходак из кога се задовољавају општедрутшвене потребе и потребе појединаца. Из истог дохотка се обезбеђује и социјална сигурност грађана који су неспособни за рад и који немају средстава за издржавање. Право на рад, дакле, значи и извесну гарантију за економску, социјалну па и биолошку сигурност и репродукцију човека.[21]

У појединим случајевима, остваривање права на рад у форми заснивања радног односа се условљава и одређеном здравственом способношћу (летачко особље, возачи, рад на ризичним радним местима). У ранијим нашим прописима, општа здравствена способност је представљала општи услов који је важио за заснивање радног односа на свим радним местима и у свим занимањима.

Са друге стране, стабилност и трајност запослења (као основна обележја права на рад) зависе од здравља радника. На пример, ако услед трајних промена у здравственом стању дође до губитка радне способности, раднику престаје радни однос по сили закона. Наравнао, овим се не гасе и други елементи права на рад, с обзиром да ово право значи и социјалну сигурност по престанку радног односа (права за време незапослености; права по основу социјалног осигурања итд.). Зато, као нужна допуна права на рад и да би оно било потпуно, јавља се обавезно социјално осигурање радника за све случајеве, када привремено или трајно (због болести, инвалидности итд.) нису у стању да раде и примају плату за свој рад.[22]

  • Права за време незапослености, у одређеним случајевима, такође своје извориште налазе у праву на рад (право на новчану накнаду за време незапослености; право на преквалификацију и доквалификацију; право на помоћ – субвенције и посредовање при запошљавању итд.). У теорији је спорно да ли ова права представљају елеменат права на рад или не.

У сваком случају, право на материјално обезбеђење и друга права за време незапослености, иду уз право на рад као нужна мера, као његова нужна допуна и потврда, или као његова последица. Јер, судећи по пракси оних друштвених система који су познавали право на рад (капиталистички и социјалистички системи) ово право не искључује незапосленост. Незапосленост је до сада увек пратила право на рад, осим у пракси појединих социјалистичких земаља (СССР–а и других) које су, заправо, „прикривале“ стање незапослености политиком екстензивног запошљавања стварајући тако тзв. латентну незапосленост. Капиталистичке земље нису прикривале стање незапослености.

Напротив, сматрале су га нужним продуктом односа на тржишту радне снаге и капитала.

Дакле, право на рад не искључује незапосленост, али искључује равнодушност у погледу те појаве. Зато су одређена права за време незапослености иманентна праву на рад.

  • На крају, када говоримо о основним обележјима права на рад, треба нагласити да ово право подразумева и одређене дужности – државе и свих оних који располажу имовином, који раде и живе од свог рада, да дају одређени допринос унапређивању материјалне основе друштва за што пуније остваривање права на рад (отварање нових радних места) и социјалне сигурности грађана. Ова дужност се конкретно реализује издвајањем средстава путем пореза и доприноса из дохотка и имовине свих правних и физичких лица. У том смислу, свако је дужан да плаћа порезе и друге дажбине утврђене законом. Без ове опште дужности свих у једном друштву, право на рад би било вербално право (без материјалне основе за његово остваривање).

Међутим, наспрам опште дужности обезбеђивања материјалних претпоставки за остваривање права на рад, не уставнољава се општа дужност рада. Напротив, видели смо напред, међународним и унутрашњим правним актима забрањен је принудни рад, а прокламована је слобода рада.

* * *

Из свега до сада реченог о праву на рад може се видети да је то комплексно право-право које има вишеструки значај. Од својих првих уставних прокламација до данас оно је фигурирало у различитим облицима и са различитим садржајима. У зависности од друштвено– економских и политичких прилика, његови ступњеви остварљивости били су различити. Заправо, право на рад се остварује у једном процесу који иде упоредо са друштвено-економским и материјалним развојем земље.[23] Право на рад је динамично право, те као такво оно је у перманентном развоју – од првобитних прокламација до данашњег дана.

Predrag Jovanović, Full Professor

Faculty of Law

University in Novi Sad

COMPLEXITY OF CONTENT AND RELATIVISATION

OF THE RIGHT TO WORK

Summary

The right to work is one of the most complex socio-economic rights. It is very rich in content and functions to the extent to which certain elements of the content function. It includes the right to education, employment without discrimination, dignified work and protection of the physical and moral integrity, earnings which can provide a decent living and so on. In this respect this right incorporates the necessary social dimension in international, regional and national legal regimes and the respective market economies.

Key words: right to work, freedom to work, employment, prohibition of discrimination, prohibition of forced labour, prohibition of slavery.

 

[1] Боривоје М. Шундерић, Право Међународне организације рада, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, стр. 165.

[2] „Службени лист ФНРЈ“, Међународни уговори, бр. 7/1958. 5               Више о томе, Боривоје М. Шундерић, цит. дело, стр. 163

[3] „Службени лист ФНРЈ“, Међународни уговори, бр. 7/1958.

[4] Др Влајко Брајић, Радно право, Београд, 1987, стр. 117.

[5] Види шире: Др Предраг Јовановић и група аутора, Запошљавање као начин остваривања слобода, права и дужности грађана, Бачка Паланка 1987, стр. 24 и даље.

[6] На пример, право радника да ступи на рад након потписивања уговора о раду, као и право на накнаду штете на име изгубљене зараде ако је радник онемогућен да отпочне са радом; заштита права радника у вези са нелегалним и нелегитимним распоређивањем са једног посла на други, итд.

[7] Нпр: др Александар Балтић, Радно право, Београд 1976, стр. 169.

[8] Arne Eggebrecht и група аутора, Повијест рада, Загреб, 1987, стр. 113. 12  Др Ратко Пешић, др Влајко Брајић, Радно право, Сента, 1979, стр. 97.

[9] Arne Eggebrecht, цит. дело, стр. 133.

[10] Др Бошко Перић, Радно право, Сарајево, 1949, стр. 38.

[11] Карл Маркс, Капитал I, “Култура“, Београд, 1947. стр. 229-120.

[12] Др Бошко Перић, op. cit., стр. 38.

[13] Закон о полицији, „Сл. гл. РС“, бр. 101/205; 63/2009 (Одлука Уставног суда); 92/2012.

[14] „Сл. гл. РС“, бр. 36/2009, 88/010, чл. 33.

[15] Пионири професионалне оријентације Jess B. Davis и Njilliam A. Njheatley су још почетком двадесетих година прошлог века указивали на значај професионалне оријентације и допринели њеном увођењу у наставне програме школа у САД.

[16] FAnthony G.Njatts, Vocational Guidance in the Curriculum, National Institute for Careers Education and Connselling, Cambridge, 1985., стр. 5.

[17]  FAnthony G.Njatts, op. cit., стр. 13.

[18]  Dr Donald E Super, Guidance and Mobilitѕ in Education Sѕstems of Developed and Developing. Countries Universitѕ of Georgia, Georgia, 1985, стр. 8.

[19] Др Предраг Јовановић и група аутора, Професионална оријентација ученика основне и средњих школа у Војводини, Нови Сад, 1987, стр. 9.

[20] П. Јанковић, З. Арсић, Професионална оријентација, образовање и рад, Нови Сад, 1987., стр. 31.

[21] Др Јован Ђорђевић, Уставно право, „Савремена администрација“, Београд 1982, стр. 378.

[22] Др Никола Тинтић, Основи радног права, Загреб, 1955, стр. 25.

[23] Др Влајко Брајић, Проблеми запошљавања у условима технолошког процеса, Београд, 1972.

About Author