УЛОГА СИНДИКАТА У ОСТАРИВАЊУ ЗДРАВИХ И ПРАВИЧНИХ УСЛОВА РАДА

објављено од

Изворни научни чланак*

Проф. др Сенад Јашаревић, редовни професор

Правни факултет Универзитета у Новом Саду

UDK: 349.23:331.105.44

УЛОГА СИНДИКАТА У ОСТАРИВАЊУ ЗДРАВИХ И ПРАВИЧНИХ УСЛОВА РАДА[1]

Апстракт: У тексту се говори о улози синдиката у борби за здраве и  правичне услове рада, од појаве радних односа до данас. Та улога се временом мењала, као и сам положај синдиката и запослених. У тексту се улога синдиката доводи у везу са друштвено-економским околностима у појединим периодима и разматрају проблеми са којима се данас суочавају синдикати.

Кључне речи: радно право, синдикати, услови рада.

1. Увод

Општа декларација о правима човека УН из 1948. године, заједно са правом на рад гарантује и право на правичне и задовољавајуће услове рада (чл. 23). Сваки организовани рад требало би да прате хумани, правични и здрави услови рада, да би се тај рад могао трајно обављати без ризика да наруши телесни и психички интегритет запосленог, све до стицања пензије. Према чл. 7 Пакта о економским, социјалним и културним правима УН, из 1966. године,[2] право на правичне и повољне услове за рад подразумева: 1) гарантовану, правичну и једнаку зараду,  2) услове за пристојан живот запосленог и његове породице,  3) хигијенскотехничку заштиту на раду, 4) једнаку могућност за напредовање, 5) право на одмор, разоноду и разумно ограничење радног времена, 6) повремена плаћена одсуства и накнаду за празничне дане.

Кључну улогу у обезбеђивању правичних и безбедних услова рада запослених, од самог настанка радних односа до данас, имали су синдикати. Синдикати су се изборили за признање статуса запослености (који подразумева одређену правну и фактичку заштиту радника), квалитетно радно законодавство и учешће запослених у уређивању услова рада путем колективног преговарања.

После дугог периода сталног напретка у погледу услова рада, од деведесетих година прошлог века сведоци смо све већег глобалног урушавања права запослених. Промене које су захватиле друштво и економију битно су измениле околности рада и синдикалног деловања. Уз то, већ тридесетак година од стране света капитала, моћних интересних група, па и саме државе, систематично се подривају радно законодавство, достигнути стандарди рада и синдикати. Капитал је у овој борби изузетно добро организован, док запослени полако губе битку, чак и у развијеним земљама. Синдикати се очигледно нису снашли у новим околностима и у дубокој су кризи.

Услови рада су све неповољнији у целом свету. Стручњаци су овај тренд назвали „трка ка дну“, што практично подразумева: генерално слабљење законске заштите радника, све дуже радно време, неплаћени прековремени рад, скраћивање годишњих одмора и одмора у току рада, снижење реалних зарада и додатака уз рад, масовна отпуштања радника, запостављање безбедности и заштите животне средине на раду, појачану експлоатацију и све масовнији принудни рад. Ово снижавање радних стандарда се углавном спроводи под плаштом реформе, дерегулације, либерализације и „флексибилизације“ радног права (као и транзиције и „хармонизације са правом ЕУ“). Наведени процеси нису у основи негативни (већ напротив, јачају конкурентску способност економије), али се због незнања радника злоупотребљавају.[3] Радно законодавство се често без потребе мења на штету радника, да би се бесконачно повећавали профити компанија. Док се власници капитала и менаџери богате, запослени масовно губе посао и све теже живе. Управо због тога радницима су данас потребни јаки синдикати. Многи од њих на жалост тога нису свесни, те у свету генерално опада синдикално организовање.[4]

2. Развој синдиката и њихова улога у борби за услове рада

Синдикати су, као професионалне организације запослених, у већини индустријских земаља настали и усталили се током 19. века. Корени синдикализма регистровани су у појединим индустријским земљама још у 14. веку (у Британији, Италији), а сличних организација било је нешто касније широм Европе.[5] У почетку синдикати нису били јасно издиференциирани као организације запослених, већ су представљали и удружења ситних занатлија и малих послодаваца (који су касније током индустријске револуције пролетеризовани и изгубили независност, па тако постали најамни радници).[6] Такође, у почетку су се у синдикате удруживали само виши слојеви радника, они који су могли да плаћају чланарине, те су такви синдикати названи – «аристократским «.

Називи који су коришћени за ова удружења били су различити (уније, братства, конгрегације), некада и са циљем да се прикрије њихова права сврха – због забрана. Половином 19. века усталио се појам – синдикат.[7]

Синдикати су у почетку лутали у погледу сврхе јер није био формиран пролетеријат у класичном смислу, па нису били јасно издиференцирани ни њихови интереси. Бавили су се не само питањима услова рада, већ и социјалног обезбеђења радника, малих занатлија, калфи и њихових породица у случају повреде, болести, смрти. Током 19. века синдикати се уобличавају као заштитници професионалних интереса радника. Примарно су се борили за боље наднице и услове рада. Брачни пар Веб, у својој студији о синдикатима из 1894. године, синдикат дефинише као: “ стално удружење лица које раде за зараду у сврху очувања и унапређивања њихових услова запослења”.8

Држава је у почетку била индиферентна према синдикатима, да би временом, под утицајем буржоазије, почела да их забрањује (почетком 19. века). Када су запослени добили право гласа (нпр. у Британији под утицајем Чартизма), постају политички значајнији фактор, те почиње да се мења однос према синдикатима. Такође, под утицајем све већих радничких притисака, штрајкова и буна, постепено се укидају забране синдикалног организовања, али обично остаје ограничење најзначајнијих синдикалних активности, као што је нпр. штрајк. 9 Потом су, махом у последњој четвртини 19. века, синдикати и званично признати у развијенијим земљама Европе, а током 20. века и у осталим индустријским земљама света.10

удужења). Појам синдикат је настао од грчке речи „sindikos“, што значи – заступник, представник и у том облику се користи у многим језицима.

  • Видети више: S. Webb & B. Webb, cit, стр. 1.
  • Штрајкови, као главно синдикално средство притиска у борби за боље услове рада, дуго су у западним земљама били забрањени. Потом се уводи слобода штрајка (када су штрајкови дозвољени – али уз претњу високе накнаде штете и могућност отказа штрајкачима) и затим право на штрајк.
  • Прве, индиректне забране организовања радника у Енглеској вуку корене још из 1563. године, али директна законска забрана удружења запослених уведена 1799. године (Combination act). Тим законом је удруживање ради повећања надница или измене радног времена сматрано завером против слободе трговине (а као казна за раднике је био предвиђен затвор). Године 1824. Законом о удружењима се укида ова забрана, али потпуно слободни услови за синдикалну активност остварени су тек 1871. године (Законом о професионал ним синдикатима и Законом о завери и заштити својине). У Француској је забрана удруживања уведена Шапелијеовим законом 1791. године. Ова забрана је само формално је укинута 1848. године, а стварно тек 1864. године, када је укинут чл. 413 кривичног законика који је предвиђао строге санкције против удруживања. Слобода удруживања призната је у Белгији 1866. године, Немачкој 1869. године, Аустро-Угарској 1870, Холандији  1872, Италији 1890. године. Видети више: П. Јовановић, Радно право, Правни факултет у Новом Саду, 2012, стр. 37, 136; The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach,  1921, Agust, стр. 34; The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach,   1923, Јanuary,  стр. 118; A. Hodge, The Curious History of Trade Union Law, Danning Law Journal, 1989, стр. 92.

Однос државе према синдикатима у тадашњим развијеним земљама Европе нарочито се променио након напуштања револуционарне, Марксистичке концепције, која је подразумевала рушење капиталистичког поретка. Крајем 19. и почетком 20. века синдикати су у многим западним земљама ограничили своје деловање искључиво на борбу за економске и социјалне интересе радника, кроз званичне механизме и институције капиталистичке државе.[8] Нису више били заинтересовани за рушење, већ побољшање поретка. То ће довести до расцепа у синдикалном покрету, који је фактички постојао све до распада социјализма.[9]

Временом се улога синдиката проширивала и допуњавала, како су они сазревали и како су се мењале друштвене околности. Долази до: 1) ширење поља организованости 2) обогаћивања активности и 3) проширења начина деловања синдиката (нпр. поред традиционалних начина синдикалне борбе, данас се све масовније користе кампање преко Интернета).[10]

Током два претходна века синдикати су имали изузетно значајну улогу у борби за законску заштиту радника, унапређење услова рада и животног стандарда радне популације, а допринели су и демократизацији друштва (фактички постоји симетрија између нивоа синдикалних слобода и демократије у друштву).[11] Због тога није реткост да су синдикати забрањивани од стране диктаторских режима (нпр. у нацистичкој Немачкој и Италији тридесетих година прошлог века),[12] или су злоупотребљавани од стране политичких партија и државе (нпр. у социјализму).[13] У многим земљама синдикати су имали изузетно прогресивну улогу на политичком плану и у борби за људска права, као нпр. приликом укидања расистичког режима у Јужној Африци, борби против расне дискриминације (у САД, Британији и широм света), укидања социјализма у Пољској (синдикат „Солидарност“).17 Зато Комитет експерата МОР сматра право на синдикално организовање „срцем демократије“ и истиче да су синдикати „катализатор ширег демократског развоја“.18

3. Значај синдиката и право на синдикално организовање данас

Синдикати су током 20. века постали незамењив део демократског поретка и кључни социјални партнери државе и послодаваца када се разговара о правима радника. Улога синдиката много је разноврснија него што се то може закључити на први поглед. Синдикати нису само борци за боље зараде и услове рада. Према познатом економисти – Џозефу Штиглицу, слобода удруживања у корист запослених помаже да се исправи неравнотежа снаге на тржишту рада и кључна је за мирну коегзистенцију запослених и послодаваца.19 Комитет експерата МОР сматра синдикално организовање „најважнијим средством за управљање тржиштем рада и за развој индустријских односа“.20 Према Лију, право на организовање доприноси побољшавању услова рада запослених широм света, елиминацији нехуманих и неморалних услова рада и уношењу потребне дозе социјалне правде у социјалноекономску политику.21 Синдикати доприносе и да се чује мишљење

стр. 703-714; M. Sewerynski, Trade Unions in the Post-Communist Countries: Regulation, Problems, and Prospects, Comparative Labor Law Journal, 1994-1995, Vol. 16, Issue 2 (Winter), стр. 177-230 16; C. Feng, Between the State and Labour: The Conflict of Chinese Trade Unions’ Double Identity in Market Reform, China Quarterly, 2003, Issue 176, December, стр. 1006-1028.

  • Видети нпр. више: D. Olowu, Globalisation, Labour Rights, and the Challenges for Trade Unionism in Africa, Sri Lanka Journal of International Law, 2006, Vol. 18, Issue 1, стр. 129-148; M. Smith, The Right of Revolution: Black Trade Unions, Workplace Forums, and the Struggle for Democracy in South Africa, Georgia Journal of International and Comparative Law, 2000, Vol. 28, Issue 3, стр. 595-626 и M. Sewerynski, op. cit.
  • Видети више: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), ILO, International Labour Conference, 101st Session, Report of the Committee of Experts on the Application of Conventions and Recommendations, 2012, <http://www.ilo.org/wcmsp5/ groups/public/@ed_norm/@relconf/documents/meetingdocument/wcms_174846.pdf/>, стр. 18. и 22.
  • Према: J. Stiglitz, Employment, social justice and societal well-being, International Labour Review, 2002, Vol. 141, No. 1-2.
  • Видети више: General Survey on the Fundamental Conventions, op. cit, стр. 18.
  • Lee, Trade Union Rights, An economic perspective, ILO Review, International

запослених како у предузећу, тако и целом друштву о битним питањима који се тичу радне популације (социјални дијалог). Такође, синдикат има кључну улогу у обезбеђењу социјалног мира, односно каналисању радних спорова. Они су по правилу покретачи и учесници у решавању колективних радних спорова у предузећима и на вишим нивоима, а има земаља у којима синдикат има и улогу медијатора у случају „дивљих штрајкова“.22 Запажа се и да се синдикати старају се о ефикасној примени радног законодавства, доприносе хуманизацији рада,23 боре се за већу продуктивност, доприносе промовисању једнакости на месту рада, борби против дискриминације, изједначавању услова рада, брину се о безбедним и здравим условима рада (укључујући и питања здраве опреме и алата – тзв. ергономска питања), пружају запосленима правну помоћ у радним споровима и другим правним  поступцима.

Стога није чудно што се данас праву на синдикално организовање у међународним и националним правним стандардима поклања прворазредна пажња. Право на професионално (синдикално) организовање сматра се не само базичним правом радника,24 већ и фундаменталним људским правом и као такво није изостављено ни у једном значајном међународном документу о људским правима.25 Право на организовање гарантовано је и у скоро свим уставима света (у 144 устава).26 У Декларацији о фундаменталним принципима и правима на раду МОР, из 1998. године, ово право сврстано је у четири основна принципа на раду, који се морају поштовати у свим чланицама те организације без било каквих резерви или изузетака.27

Право на професионално организовање има свој индивидуални и колективни, као и позитивни и негативни аспект. Подразумева слободу

Labour Organisation, Geneva, 1998, Vol. 137, No. 3, стр. 318.

  • Нпр. у Кини. Видети више: F. Chen, cit, стр. 1013.
  • Видети нпр. више: R. Tchobanian, Trade Unions and the Humanisation of Work, International Labour Review, 1975, Vol. 111, Issue 3 (March), стр. 199-218.
  • Поред запослених, право на организовање имају и послодавци.
  • Регулишу га: Општа декларација о правима човека, из 1948. године (чл. 23. ст. 4.), Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, из 1966. године (чл. 8), Међународни пакт о грађанским и политичким правима, из 1966. године (чл. 22.), Европска социјална повеља, из 1961. године (чл. 5.), Повеља европске заједнице о фундаменталним социјалним правима радника, из 1989. године (чл. 11.), Европска конвенција о људским правима – 1950, Повеља о људским правима у ЕУ 2000, из (чл. 12). Видети нпр. више: A. Петровић, Међународни стандарди рада, Правни факултет у Нишу, Ниш, 2009, стр. 96.
  • Видети више: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), op. cit, стр. 4.
  • Заједно са правом на колективно преговарање, уз елиминацију принудног или обавезног рада, укидање дечјег рада и забрану дискриминације у вези са запошљавањем и занимањем.

удруживања како радника појединаца, тако и групно. У пракси то значи право запослених да организују синдикате и да се у њих учлане, као и „негативну слободу удруживања“ – могућност да се не буде члан синдиката или да се из њега иступи.[14]

Према Општој декларацији (чл. 23. г) свако има право да образује и да ступи у синдикате ради заштите својих интереса.[15] Пактом о економским, социјалним  културним правима, у чл. 8, државе се обавезују да: (а) свима гарантују право да оснивају синдикате и да се учлане у синдикат по свом избору (уз једини услов да правила тих организација буду утврђена у циљу унапређења и заштите економских и социјалних интереса),[16] (б) обезбеде право да се синдикати удружују и стварају национална и међународна удружења, (ц) омогуће синдикатима да слободно обављају своју делатност, без ограничења, (д) гарантују право на штрајк (у складу са законом).

Најзначајније правне стандарде о синдикалном организовању установила је Међународна организација рада, која је одмах после II светског рата усвојила: Конвенцију бр. 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права, из 1948. године; Конвенцију бр. 98 о праву на организовање и колективно преговарање, из 1949. године; а потом и Конвенцију бр. 135 о радничким представницима и Препоруку бр. 143 о радничким представницима –  1971. године.[17]

Укратко, према овим документима слободно професионално организовање подразумева: слободу организовања без претходног одобрења; право удруживања професионалних организација у савезе; добровољно приступање синдикату;  уздржавање власти од сваке интервенције која омета право на организовање; да синдикати не могу бити распуштени; дужност професионалних удружења да поступају законито; заштиту од уплитања организација послодаваца у синдикални рад;  заштиту запослених од дискриминације штетне по синдикалну слободу;[18] заштиту синдикалних активиста због обављања легалне синдикалне делатности; дозвољено је ограничавање права припадницима оружаних снага, полиције или државне управе (у есенцијалним делатностима).

Слобода организовања без претходног одобрења значи право запослених и послодаваца да без било каквог формалног условљавања, компликоване, споре и скупе административне процедуре оснивају своје организације. Синдикати имају право удруживања у националне и међународне савезе. Сходно томе, данас постоје синдикати на континенталном и нивоу света, на пример: Европска конфедерација синдиката – ETUC (European Trade Union Confederation), Међународна конфедерација слободних синдиката  (International Confederation of Free Trade Unions), Светска конфедерација рада  (World Confederation of Labour). Ове две организације ујединиле су се 2006. године у Светску конфедерацију синдиката (International Trade Union Confederation – ITUC).[19] Постоји и Глобална унија синдикалних федерација  (GUF – Global Union federations) и Савет глобалних синдиката (CGU – Council of Global Unions).[20] Поред могућности удруживања, синдикати имају право да одржавају међусобне контакте и конференције, да примају финансијску, стручну и другу помоћ и подрушку од других организација, синдиката из иностранства и међународних удружења, учествују у активностима удружења, имају право да посећују друге синдикате и синдикалне конференције у земљи и иностранству.[21]

Власти се морају уздржавати од сваке интервенције и уплитања којим би се ометало право на организовање и синдикални рад (нпр. финансирање или контрола синдикалних организација од стране послодаваца). Синдикати не би смели да буду распуштени уколико делују ненасилно, поштују принцип законитости, јавни ред и поредак, права других. У оквиру заштите коју пружају међународни стандарди, очекује се да се синдикати баве искључиво професионалним – економским и социјалним интересима запослених, а не и политичким радом.

Међутим, данас није лако одвојити ове области, тако да је политичко деловање синдиката дозвољено када се политичка питања одражавају на професионалне интересе и права запослених (нпр. реформа радног и социјалног законодавства, приватизација и сл).

Запажено је да је квалитет права на удруживање условљен другим људским правима. Да би скренула значај на ову проблематику, МОР је 1970. године усвојила Резолуцију о синдикалним правима и слободама и њиховом односу са грађанским слободама. Према Резолуцији, предуслови права на синдикално организовање су: право на окупљање и састајање, слобода изражавања и  мишљења, заштита од хапшења и арбитрерног затварања, право на независно и непристрасно суђење.

Да би се обезбедила контрола спровођења и тумачење поменутих стандарда о професионалном организовању, МОР је 1951. године установила трипартитни Комитет за синдикалне слободе.[22] Значајну улогу у заштити и тумачењу докумената о праву на организовање има и Комитет експерата за примену конвенција и препорука МОР.[23]

Иако је одавно законски призната, делатност синдиката често није добро прихваћена од стране државе и послодаваца. Најзаступљеније повреде права синдиката и синдикалних активиста су нпр:  антисиндикална дискриминација (откази, одбијање запошљавања, напредовања), повреде људских права синдикалних активиста на раду и изван предузећа, мешање државе, одмазда и санкције због учешћа у штрајковима и јавног иступања, отпуштање синдикалних функционера, проглашавање вишком,  распоређивање на неповољније радно место, смањење зарада, насиље, хапшења, повреде, убиства синдикалних активиста, принудни егзил, ограничење кретања, кућни притвор, протеривање из земље, присилна мобилизација, принудно пензионисање, окупирање и конфискација имовине и средстава синдиката, неосновани и незаконити претреси просторија или домова чланова синдиката, ограничавање приступа у синдикалне просторије, црне листе (листе чланова синдиката како их послодавци не би запошљавали), распуштање синдиката.[24]

4. Деловање синдиката у новим условима

Околности под којима су синдикати настајали и деловали непрекидно су се мењале. У периоду појаве претеча синдикалних организација, друштво је било феудално, са присутним клицама новог друштвеног уређења – капитализма, углавном у градовима развијених земаља Европе. Начин и сложеност деловања првих синдиката одговарао је тим друштвено-економским околностима. Са развојем капитализма у 19. веку, појавом најамних радника и радничке класе, настаје озбиљнија потреба за радничким организовањем. Те друштвене околности изродиле су масовније организовање запослених и формирање већег броја синдиката у европским и другим капиталистичким земљама. Обесправљеност радника, лоши услови рада и ниске наднице, условиле су да начин деловања и структура синдиката постану комплекснији. Крајем 19. века предузећа се укрупњавају, што је условило да синдикати почну још боље да се организују и удружују. Уочавају се и лоше стране капитализма, те револуционарне идеје продиру и у синдикални покрет (настају „револуционарни“ или „црвени“ синдикати). Све до савременог периода синдикати су се стално прилагођавали новим околностима, при чему су успешно опстајали и непрекидно јачали широм света. У свему томе су успевали захваљујући способности прилагођавања, односно агилности, борбености, солидарности и бескомпромисности у борби за права запослених. Захваљујући томе расло је и синдикално чланство, утицај синдиката, као и правна заштита синдикалних слобода.

Седамдесетих година прошлог века почињу да се мењају и усложњавају друштвене и економске околности за деловање синдиката, а промене се нарочито интензивирају деведесетих година. Све то заједно је постепено дестабилизовало „свет рада“, радноправне стандарде и синдикате. Према Олову, услови у којима данас синдикати делују су: 1) комплексни, 2) нејасни и неизвесни 3) противречни.[25]

Околности које су највише утицале на погоршавање положаја запослених и синдиката су: 1) глобализација, 2) економска криза, 3) технолошки прогрес (комуникациона и информатичка „револуција“), 4) транзиција (пропаст социјализма), 5) приватизација, 6) дерегулација и либерализација радног права, 7) појава мултинационалних компанија и настанак слободних царинских зона,[26] 8) промене у домену радног односа и масовна употреба „флексибилних форми рада“ (несталних облика радног ангажовања),41 9) повећане миграције запослених,42 10) опадање солидарности у друштву и међу запосленима. Резултат ових дешавања су: промене у структури радне снаге (због нестајања великих индустријских предузећа, повећања броја запослених у терцијарном сектору), смањење запослености, повећање незапослености, ширење неформалне економије, раст сиромаштва, феминизација сиромаштва (израженије сиромаштво и незапосленост у женској популацији), раслојавање становништва, повећање разлика међу радницима, смањење правне заштите запослених, пораст дискриминације и насиља на раду. Поред тога, долази до пропадања великог броја предузећа, па и целих економија, масовног отпуштања вишкова, смањења броја запослених у примарном  – индустријском сектору (који су представљали основу синдикалне популације), повећања броја запослених у услужном и информатичком сектору (који нису склони синдикалном организовању), повећане нестабилности запослења и опадања броја стално запослених, све веће експлоатације радника и деце, ширења социјалне неправде широм света. Цео терет кризе, реструктурирања економије, транзиције, пребачен је на раднике и њихове породице. Синдикати нису успели да их заштите од овог негативног процеса.

Захваљујући томе постепено долази до опадања синдикалног чланства, пада преговарачке снаге и утицаја синдиката. Генерално синдикати, као и запослени, одавно нису били у тако лошој позицији као данас. Један од разлога је и неспремност синдиката да се прилагоде новим околностима. Сматрамо да су кризи синдикализма допринели и сами синдикати (бирократизацијом, инертношћу, отуђивањем од запослених, корупцијом, сарадњом са политичарима и државом на штету радника, борбом за привилегије синдикалних функционера). Дошло је до масовног разочарања запослених у синдикате и опадања поверења у могућност да се синдикалним радом допринесе добробити запослених. Многи запослени синдикате не осећају као своје организације, већ као интересне и полуполитичке институције.

деловања, забрана штрајкова. Слично је стање и у слободним царинским зонама које су све заступљеније последњих година. Видети више: B.  Sharman, Multinational Corporations and Trade Unions, Monthly Labor Review, 1973, Vol. 96, Issue 8, August, стр. 56-64.

  • Све већи број лица која раде, а нису у радном односу, утицао је значајно на опадање синдикалног чланства и утицаја синдиката у таквим радним срединама. Видети више: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), op. cit, стр. 386.
  • Радници мигранти често нису укључени у синдикате, а у појединим законодавствима то је и забрањено или се условаљава периодом боравка у држави.

Да би се побољшала позиција синдиката и омогућила успешна заштита радничких интереса, треало би да дође до коренитих промена унутар структуре и деловања синдикалних организација. У ствари, потребна је потпуна трансформација синдиката – у модерне, добро организоване, софистициране организације, које би имале особине које представљају мешавину успешних компанија, правних бироа и невладиних организација. Оне ће моћи да парирају организацијама послодаваца само ако иду увек корак испред њих.

Окружење у којем се рад одвијао у периоду настанка и формирања синдиката и данашње околности потпуно се разликују (друштво, начин рада, менталитет, културни ниво, радна снага, послодавци, држава, законодавство, технологија, животни услови, начин живота), те се не може на исти начин и са стратегијама формираним у 19. веку приступати решавању проблема 21. века. Синдикати морају у потпуности да промене приступ, струкуру и начин рада и да из прошлости сачувају само оне квалитете који су довели до тога да постану једне од најважнијих друштвених институција (борбеност, бескомпромисност, солидарност, поштење).

Деловање у том правцу подразумева следеће: 1) озбиљно осмишљене маркетиншке и друге кампање ради омасовљавања чланства (повећати број чланова синдиката у предузећима и код нових послодаваца или суб-контрактора; укључивање у синдикате неорганизованих запослених, радника из неформалног сектора, несталне радне снаге, пољопривредних радника, миграната, бивших запослених, незапослених, радника код куће, сезонских радника и лица која раде по грађанскоправним уговорима), 2) кампање са циљем да се запосленима укаже на потребу и предности професионалног организовања и колективне заштите интереса запослених, односно на погубне последице пасивности, 3) квалитетна обука синдикалних руководилаца у погледу организационих и других вештина;[27] 4) унапређење синдикалних информационих служби, 5) стварање изузетно снажних и агилних стручних тимова унутар синдиката (који би се бавили правном и другом заштитом запослених у свим врстама поступака, као и анализом и осмишљавањем социјално-економске политике), 6) превазилажење синдикалног антагонизма, јачање осећаја заједништва и међусобне сарадње синдиката, 7) предузимање синхронизованих и континуираних видова синдикалне борбе у циљу квалитетније заштите запослених, 8) изградња сарадње са локалним заједницама и невладиним организацијама, те израда регионалних стратегија сарадње ради унапређења добробити запослених;44 9) јачање међународне подршке и солидарности међу синдикатима, 10) заједничко организовање истраживања и кампања о горућим питањима на националном и међународном нивоу, 11) реално сагледавање проблема и потреба друштва – у смислу постизања друштвеног развоја који ће дугорочно довести до бољег положаја запослених (избегавање да краткорочни и групни интереси превагну над трајним и општим интересима запослених и нације),[28] 12) истинско, а не формално и привидно залагање за одбрану интереса радника (уместо честог заступања уских интереса синдикалног руководства под привидом борбе за радничка права), 13) јачање капацита синдиката за учешће у разним жалбеним механизмима (свих врста), на локалном, националном и интернационалном нивоу.46

Према Чобенијену, у новим околностима потребно је преиспитати синдикалне: 1) циљеве и 2) активности.[29] Олову сматра да глобализација и нове околности захтевају структурне промене и прилагођавање синдиката, чији би основни циљеви у будућности требало да буду: 1) пуна запосленост и 2) социјална правда за све („bargain for a fair return“ – преговарање за поштену расподелу користи), 3) борба за људско достојансто на раду. Да би се то постигло, потребан је нови приступ – „целовити радни активизам“ (holistic labour activism).[30]

5. Закључак

Нове друштвено-економске околности у свету у последњих двадесетак година знатно су нарушиле равнотежу која је годинама постојала између запослених и послодаваца, а која се у великој мери може захвалити деловању синдиката. Док профити компанија стално расту, на глобалном плану долази до све веће ерозије правне заштите запослених, под изговором кризе и повећане конкуренције. Уочљиво је и све веће раслојавање становништва и продубљивање разлика међу радном популацијом (између стално запослених и лица која немају стабилан посао; запослених и незапослених). У свему томе синдикати се нису добро снашли. Нису успели да се  успешно супроставе негативним тенденцијама на штету радника, а у крајњој линији на штету целог друштва (нарушена социјална равнотежа може да угрози социјални мир).

Угрожавање права запослених дестабилизовало је и синдикате, чему су они сами допринели неприлагодљивошћу, отуђивањем од радника и инертношћу.  Да би се помакли са критичне тачке у којој се данас налазе, синдикати би морали да изађу из вишегодишње летаргије и изврше корените промене у својој организацији и деловању. У томе би синдикатима требало да пружи подршку и држава. Социјално стабилно друштво, у којем влада социјални мир, могуће је једино уколико се успостави баланс између света рада и капитала. За то је потребан стрпљив и квалитетан социјални дијалог, а у том дијалогу су синдикати још увек незамењиви.

Литература и извори

  1. Hodge, The Curious History of Trade Union Law, Danning Law Journal, 1989.
  2. Петровић, Међународни стандарди рада, Правни факултет у Нишу, Ниш, 2009, стр. 96.

Arne Eggebrecht и група аутора, Повјест рада, Графички завод Хрватске, Загреб, 1987

  1. Sharman, Multinational Corporations and Trade Unions, Monthly Labor Review, 1973, Vol. 96, Issue 8, August.
  2. Hepple, Role of Trade Unions in a Democratic Society, Industrial Law Journal, 1990, Vol. 11, Issue 4.
  3. Feng, Between the State and Labour: The Conflict of Chinese Trade Unions’ Double Identity in Market Reform, China Quarterly, 2003, Issue 176, December
  4. Olowu, Globalisation, Labour Rights, and the Challenges for Trade Unionism in Africa, Sri Lanka Journal of International Law, 2006, Vol. 18, Issue 1
  5. Hobsbawm, Trade Union History, The Economic History Review, New Series, 1967, Vol. 20, No. 2 Aug.
  6. Lee, Trade Union Rights, An economic perspective, ILO Review, International Labour Organisation, Geneva, 1998, Vol. 137, No. 3
  7. Dorssemont, Right to Form and to Join Trade Unions for the Protection of His Interests under Article 11 ECHR – An Attempt to Digest the Case Law (1975-2009) of the European Court on Human Rights, European Labour Law Journal, 2010, Vol. 1, Issue 23

Freedom of Association, Digest of decisions and principles of the Freedom of Association Committee of the Governing Body of the ILO, International Labour Office, Geneva, 2006, <http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/–ed_norm/—normes/documents/publication/wcms_090632.pdf>

  1. Yanaev, Soviet Restructuring: The Position and Role of the Trade Unions, International Labour Review, 1987, Vol. 126, Issue 6, November-December

General Survey on the Fundamental Conventions (2012), ILO, International Labour Conference, 101st Session, Report of the Committee of Experts on the Application of Conventions and Recommendations, 2012, http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/@ed_norm/@relconf/docu-

ments/meetingdocument/wcms_174846.pdf/ http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/—dcomm/docu-

ments/publication/wcms_096122.pdf/ http://www.ituc-csi.org/>; Freedom of association in practice: Lessons

learned, Global Report under the follow-up to the ILO Declaration on Fundamental Principles and Rights at Work,Report of the Director-General, 2008 http://www.marxists.org/archive/kautsky/1901/04/unions.htm Industrial Relations – The Trade Union Movement, International Labour

Review, 1921,Vol. 2, Issue 1, April,

  1. Stiglitz, Employment, social justice and societal well-being, Interna-tional Labour Review, 2002, Vol. 141, No. 1-2.
  2. Kautsky, Trades Unions and Socialism, International Socialist Review, 1901, April, 1 (10), Retrieved July 27, (2011),

Lujo Brentano, On the History and Development of Gilds, and the Origin of Trade-Unions, Trubner and Co, London,  1870.

  1. C. Smith, The Right of Revolution: Black Trade Unions, Workplace Forums, and the Struggle for Democracy in South Africa, Georgia Journal of

International and Comparative Law, 2000, Vol. 28, Issue 3

  1. Sewerynski, Trade Unions in the Post-Communist Countries: Regulation, Problems, and Prospects, Comparative Labor Law Journal, 1994-1995,

Vol. 16, Issue 2 (Winter)

  1. Tchobanian, Trade Unions and the Humanisation of Work, Interna-tional Labour Review, 1975, Vol. 111, Issue 3 (March),
  2. Јашаревић: Флексибилизација рада – решење или заблуда, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, Нови Сад, 2012, бр. 4. The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach, 1921, August.

The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach,  1923, Јanuary,

Trade Union Density (1999-2012), OECD StatExtracts, http://stats.oecd. org/Index.aspx?DataSetCode=UN_DEN> (26. 3. 2014)

Webb, Beatrice, History of Trade Unionism, Longmans and Co., London,

1920 (прво издање 1894)

Ž. Friedman, Куда иде људски рад, Рад, Београд, 1959.

Додатак Сл. листа СФРЈ,  Међународни уговори, бр. 7/1971.

Додатак Сл. листа СФРЈ, бр. 14/1982.

П. Јовановић, Радно право, Правни факултет у Новом Саду, 2012

С. Јовановић, О држави, Г. Кон, Београд, 1936.

Senad Jasarevic, Full time professor

Faculty of Law, University of Novi Sad

The role of Syndicate in achieving healthy and righteous working conditions

Summary

The article discusses the role of trade unions in their endeavor to create healthy and fair working conditions, from the very beginning of the labor relations till today. This role has changed over time, much like the position of the trade unions and employees. New socio-economic environment in the world in the last twenty years has significantly disrupted the existing balance between the employees and the employers, to a large extent owing to trade unions. While profits are continually growing, there is a global, growing erosion of legal protection of employees. In consequence, violation of the rights of employees destabilized trade unions in return. The Unions have themselves contributed in creation of such state of affairs by their inability to adapt, by alienation from the employees and by their inertia. To move away from this critical point, the Unions have to awaken from their long lethargy and make radical changes in organization, activity and strategy. The unions should , of course, be supported by the state. Lasting social peace is possible only if there is a balance between the world of labour and capital. To achieve this, a good social dialogue is needed, in which unions are still irreplaceable.

Keywords: Labor law, Syndicate, working conditions

[1] Овај рад резултат је истраживања аутора на пројекту који спроводи Правни факултет у Новом Саду, а финансира Министарство за науку и технолошки развој: Биомедицина, заштита животне средине и право (бр.179079).

 senad@pf.uns.ac.rs * Рад примљен: 10.08.2014. Рад прихваћен: 26.08.2014.

[2] Пакт је ратификован код нас у Додатку сл. листа СФРЈ, Међународни уговори, бр. 7/1971.

[3] Видети више: S. Јашаревић: Флексибилизација рада – решење или заблуда, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, Нови Сад, 2012, бр. 4, стр. 173-192.

[4] О паду синдикалне организованости за поједине земље света видети више:

Trade Union Density (1999-2012), OECD StatExtracts,   <http://stats.oecd.org/Index. aspx?DataSetCode=UN_DEN> (26. 3. 2014)

[5] Фиренца, у Италији, је 1316. године имала 90.000 становника, њена привреда је личила на рану капиталистичку и постојала су удружења калфи која се могу сматрати праоблицима синдиката. У Британији су се прва удружења радника јавила још у 14. веку, а помињу се и у наредним вековима. Године 1383. доноси се и прва забрана, од стране града Лондона била су забрањена сва удружења радника. Видети више: Webb, Beatrice, History of Trade Unionism, Longmans and Co., London, 1920 (прво издање 1894), стр. 1, 2, 4, 11; Arne Eggebrecht и група аутора, Повјест рада, Графички завод Хрватске, Загреб, 1987, стр. 128 и 132; Lujo Brentano, On the History and Development of Gilds, and the Origin of Trade-Unions, Trubner and Co, London,  1870.

[6] Видети више: S. Webb & B. Webb, op. cit, стр. 1, 12, 13.

[7] У Британији, где су се прво и масовније појавили синдикати, коришћени су и следећи термини:  trade union (буквални превод је „пословно или удружење занимања“), amalgamation (удружење), labour union (радно удружење), friendly societas (братска

[8] Примера ради,  3. децембра 1925. председник Америчке федерације рада – Гомперс (Gompers), приликом пријема у „Taylor Society“ изјавио је: “А.Ф.Л. је свесна да од успеха који постижу дирекције зависи благостање радника.” Према: Ž. Friedman, Куда иде људски рад, Рад, Београд, 1959, стр. 217.

[9] О томе видети више: K. Kautsky, Trades Unions and Socialism, International Socialist Review, 1901, April, 1 (10), Retrieved July 27, (2011), <http://www.marxists.org/ archive/kautsky/1901/04/unions.htm>; Industrial Relations – The Trade Union Movement, International Labour Review, 1921,Vol. 2, Issue 1, April, стр. 17-25.

[10] E. J. Hobsbawm, Trade Union History, The Economic History Review, New Series, 1967, Vol. 20, No. 2 Aug., стр. 358.

[11] Видети више: B. Hepple, Role of Trade Unions in a Democratic Society, Industrial Law Journal, 1990, Vol. 11, Issue 4, стр. 645-654.

[12] Нпр. нацистичка држава у Немачкој била је распустила синдикате јер класном борбом руше народно јединство. Реогранизовала их је, те они као и држава постају монократски (синдикатима су управљале старешине из редова поузданих нациста).

Видети више, С. Јовановић, О држави, Г. Кон, Београд, 1936, стр. 469.

[13] Видети нпр. више: G. I. Yanaev, Soviet Restructuring: The Position and Role of the Trade Unions, International Labour Review, 1987, Vol. 126, Issue 6, November-December,

[14] О праву на организовање видети више: Freedom of Association, Digest of decisions and principles of the Freedom of Association Committee of the Governing Body of the ILO, International Labour Office, Geneva, 2006, <http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/–ed_norm/—normes/documents/publication/wcms_090632.pdf>

[15] Сличне одредба предвиђене су и у Повељи о људским правима ЕУ (чл. 12) и Европској конвенција СЕ – чл. 11. «Свако има право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања с другима, укључујући право да оснива синдикат и учлањује се у њега ради заштите својих интереса».

[16] Остваривање овог права може бити предмет једино ограничења предвиђених законом и која представљају потребне мере у демократском друштву, у интересу националне безбедности или јавног поретка, или заштите права и слобода другога.

[17] Конвенцију бр. 87. и 98. су најратификованији документи МОР. Ратификоване су и код нас 1958. године у Сл. листу ФНРЈ, бр. 8/1958. Конвенција бр. 135 ратификована је 1982. године (Додатак Сл. листа СФРЈ, бр. 14/1982).

[18] Гарантује се заштита запослених од сваког облика дискриминације који утиче штетно на слободу синдикалног деловања, нарочито: 1) условљавање запослења неучлањивањем или неприпадањем синдикату и 2) отпуштање или наношење друге штете радницима због чланства у синдикату или учешћа у синдикалним активностима.

[19] Данас ова организације представља 176 милиона радника из 161 земље и има 325 националних чланова. Видети више: на Интернет адреси ове организације <http://www. ituc-csi.org/>; Freedom of association in practice: Lessons learned, Global Report under the follow-up to the ILO Declaration on Fundamental Principles and Rights at Work,Report of the Director-General, 2008, <http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/–dcomm/documents/publication/wcms_096122.pdf/>, стр. 29, 31.

[20] Видети више претходно наведено дело, стр. 31-32.

[21] Видети више: Freedom of Association, Digest of decisions, op. cit, стр. 50 и 150.

[22] Комитет је до сада испитао до преко 2.500 приговора у вези са повредама синдикалних права.

[23] Ставове Комитета експерата о синдикалном организовању видети у: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), op. cit, стр. 21-88.

[24] Видети нпр. више: F. Dorssemont, Right to Form and to Join Trade Unions for the Protection of His Interests under Article 11 ECHR – An Attempt to Digest the Case Law (1975-2009) of the European Court on Human Rights, European Labour Law Journal, 2010, Vol. 1, Issue 2, стр. 205, 223; Freedom of Association, Digest of decisions, op. cit, стр. 39, 41, 45, 90, 100, 129, 130, 155, 161.

[25] Видети више: D. Olowu, op. cit, стр. 130.

[26] Уместо очекивања да допринесу друштвеном прогресу у земљама  у којима функционишу, рад мултинационих компанија карактерише: појачана експлоатација радне снаге, мало улагања у социјално-економске услове домаће популације, честа селидба капитала, избегавање поштовања домаћих радноправних стандарда, запостављање заштите на раду и заштите животне средине, сузбијање синдикалног

[27] Видети више: D. Olowu, op. cit, стр. 143. 44  Ibidem.

[28] Синдикати често дозволе да их заслепе краткорочни и групни интереси. Нпр. заборављају да презаштићеност појединих категорија радника може да доведе до трајног губитка послова и незаштићености других чланова радне популације (нпр. заштита привилегија запослених у јавном сектору, на уштрб радника у код приватних послодаваца; или, претерана заштита стално запослених, која доводи до немогућности да на тржиште рада уђу радници који чекају посао). 46  Видети више: D. Olowu, op. cit, стр. 143.

[29] Видети више: R. Tchobanian, op. cit, стр. 199.

[30] Видети више: D. Olowu, op. cit, стр. 132, 133, 142, 147.