Апстракт: аутор у раду, кроз примере из праксе обрађује могућности заштите права запослених путем уставне жалбе, анализирајући позитивно правна решења из нашег и упоредног права.
Кључне речи: права из радног односа, заштита права, уставна жалба.
Увод
За међународну заједницу сва права су подједнако важна. Европска конвенција о људским правима штити основна, људска и политичка права, а Европска социјална повеља економско-социјална права. Ипак, међународна заштита економско-социјалних права је много слабија, јер она превасходно зависе од економске развијености државе, глобалних финансијских токова и политичке ситуације, па су зато она често неутужива.
Приближавајући се Европској Унији и хармонизујући правни систем, наша земља је половином године ратификовала ревидирану Европску социјалну повељу[1] чији је циљ заштита основних економских и социјалних права запослених (право на рад, правичне услове рада, безбедне и здраве услове, правичну накнаду, образовање запослених, социјално осигурање, информисање, достојанство на раду, становање, колективно преговарање, заштита деце, омладине, жена, инвалида, заштита потраживања у случају инсолвентности итд. – 31 право).
Митровдански устав, коме су била позната решења из тада нератификоване Европске социјалне повеље, отишао је и корак даље. Штитећи запослене и нормирајући да „свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радних односа“, Устав је за разлику од Повеље изричит: „Нико се тих права не може одрећи“ (члан 60. став 4. Устава РС).
Нови Закон о раду у делу који се односи на права запослених не садржи одредбу о немогућности одрицања од радничко-социјалних права. Такво правило нису садржавали ни ранији Устави ни прописи о раду.
Да цитирана одбредба Митровданског устава (2006. година) није само руководна идеја (начело), већ правна норма заповедног карактера говоре нам одлуке Уставног суда Србије поводом изјављених уставних жалби запослених. Уставни суд је чак то правило применио и на однос (изјаву о одрицању) који је настао пре ступања на снагу новог Устава.
Изложимо пример из праксе:
Пре ступања на снагу новог Закона о раду запослени и послодавац закључују споразум о престанку радног односа. Предмет споразума представља и изјава запосленог којом се одрриче дела непримљене отпремнине (део исплаћен пре престанка). Он се пријављује Заводу за тржиште рада и одмах остварује право на новчану накнаду за време привремене незапослености. Такве споразуме закључило је више стотина запослених. Предузеће (некада веома успешно) не успева да се консолидује нити приватизује и да започне производњу. Потресају га незадовољство, штрајкови и немогућности реализације судских одлука (потраживања). У таквој ситуацији коју карактерише социјална беда радници по престанку радног односа подносе тужбе тражећи поништај (неки утврђење ништавости) споразума у делу који се односи на одрицање од отпремнине.
Нижестепени судови сматрају да су тужбени захтеви неосноани јер су запослени тужиоци свесно без мана воље (заблуде или преваре) опростили дуг послодавцу. Судске одлуке не садрже мотиве у погледу опраштања дуга па се може претпоставити да су запослени желели да што пре остваре право на материјално обезбеђење од државе јер у предузећу које не ради не остварују зараду; да су на путу проналаска новог посла; да желе опоравак и консолидацију предузећа у коме су провели године; или да се ради о другим доброчиним разлозима. Републички тужилац не прихвата иницијативу тужилаца за усвајање захтева за заштиту законитости, а Врховни суд страначки захтев за заштиту законитости одбацује као недозвољен. Радници подносе уставну жалбу сматрајући да им је повређено право на правно средство из члана 60. став 4. Устава (кога се нису могли одрећи). Уставни суд усваја уставну жалбу, поништава одлуке другостепеног суда и Врховног суда о одбачају захтева за заштиту законитости и налаже доношење нових.
У таквој ситуацији спорно је да ли Уставни суд може да поништи одлуку у поступку по уставној жалби или може само да поништи одлуку другог државног органа, а не и суда; ако то може да учини да ли су у конкретним ситуацијама (радним споровима) донете правилне одлуке.
О уставној жалби
Уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајамчена Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту[2]. Када је уставна жалба основана Уставни суд може поништити појединачни акт, односно забранити даље вршење или наредити вршење одређене радње и одредити да се отклоне штетне последице у одређеном року.[3]
Од више спорних питања концентришимо се само на синтагму „појединачна акта или радње државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења“; прецизније да ли се под појединачним актом или радњом државног органа подразумевају акти управе (што није спорно) или се под тим појмом подразумевају и судски акти.
Уставни суд сматра да и судска одлука може бити предмет уставне жалбе, без обзира што судове Устав у члану 142. не дефинише као државне органе. Такав закључак посредно произили из члана 20. Устава, по коме „при ограничењу људских и мањинских права сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права“, као и из члана 36. по коме се јемчи једнака заштита пред судовима и другим државним органима. Иако Уставни суд није судски орган и није изнад Врховног касационог суда у хијерархији судова, судска одлука може бити нападнута уставном жалбом јер је „поштовање људских права и основних слобода највише начело“. Уставни суд не преиспитује чињенична стања нити правилност примене материјалног права у потпуности већ само у обиму који је нужан за утврђење да ли је повређено неко људско или мањинско право[4].
Супротно овој аргументацији судије Врховног суда једнодушно сматрају да судска одлука не може да буде преиспитивана од стране Уставног суда по уставној жалби[5] јер је то преиспитивање у директној супротности са чланом 145. став 3. Устава по коме су судске одлуке обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле; у ставу 4. по којој судску одлуку може преиспитати само надлежни суд у законом прописаном поступку; члану 143. ставу 4. по коме је Врховни касациони суд највиши суд у Републици и члану 22. Устава по коме свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајамчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале. Грађани имају право и да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајамчених уством. Поступање Уставног суда (поништење судских одлука по уставној жалби) супротно је и члану 3. став 2. и 3. Закона о судијама који понавља уставно правило из члана 145.
Није спорно да је суд несумњиво државни орган иако је одредница „државни“ изостала из дефиниције редовних судова у Уставу, јер Закон о уређењу судова судове третира као „органе државне власти“ (члан 1.). Али изједначавање органа управе и судова као државних органа није довољно да се код садашњих уставних решења дозволи поништење или укидање судских одлука од стране Уставног суда. Као што је изложено Устав је забранио свима, осим редовним судовима преиспитивање судских одлука. Одредба члана 145. став 3. и 4. је по својој природи заповедна. Та заповест је јасна и она се не може друкчије тумачити него онако како гласи.
Није спорна ни тврдња Уставног суда да поштовање људских права представља врхунско начело у упоредном праву. Али, притом се заборавља да се заштита људских и мањинских права по нашем Уставу врши пред редовним судовима (цитирани члан 22.). Осим тога, људска и мањинска права (њихова заштита) нису једино врхунско начело. Примера ради општи мир, заједничко добро, једнакост, слобода, правда, представљају врхунске принципе садржане у Универзалној декларацији о правима човека и међународним стандардима, који су донети после усвајања декларације. Принцип поштовања људских и мањинских права и слобода је универзалан и важи за све демократске земље, па се у свим земљама не поништавају и не укидају судске одлуке од стране Уставних судова или других органа који обављају судијске функције под другим називом.
У упоредном праву у погледу могућности поништања или укидања одлука од стране Уставног суда постоје значајне разлике. Многе земље сматрају да се поштовање људских и мањинских права може адекватно, стручно и правично обезбедити кроз судску власт редовних судова и то кроз најмање двостепеност у суђењу, а у важним и сложеним стварима и кроз суђење у трећем степену (жалба или ревизија суду трећег степена). Тој групи земаља припада и наша земља. Тамо где постоји могућност улагања уставне жалбе против судских одлука (Немачка, Шпанија, Чешка, Македонија, Албанија) изричито је нормирано у Уставу или у законским текстовима који прописују надлежност Уставних судова. Нашем уставотворцу су била позната решења из упоредног права (у време стварања Устава, преведен је и Основни закон Немачке), али тај модел није прихваћен у Уставу.
Инспирација за постојећу праксу очигледно је нађена у немачком праву, али се притом занемарују ненамерно најмање две битне чињенице. Прва је, да је немачки Савезни уставни суд по члану 92. Основног закона Немачке (Устава) највиши суд у систему судске власти и да судска власт припада судијама (члан 92.) за разлику од нашег Уставног суда који није судски орган; и друго, по немачком Уставу уставна жалба је допуштена против аката и радњи јавних власти, која је дефинисана као законодавца, управна и судска. Како је дакле Уставни суд Немачке судски највиши орган то он може да преиспитује одлуке земаљских (редовних и специјализованих) судова. Сметња за такво преиспитивање у нашем правном систему је наредба из члана 145. Устава (одредбе Устава се морају посматрати по својој логичној повезаности).
Очигледно је да је уставотворац имао у виду суштинску разлику између суда и органа управе. Управа извршава Закон о државном интересу са дужношћу да их не вређа имајући слободу иницијативе[6]. Суд примењује закон тумачећи право, решавајући спор између странака и кажњавајући кривце, вреднујући и процењујући људска понашања; управни поступци су углавном једностраначки и карактерише их неједнакост странака и хијерархија. Не решавају спорове, па због неједнаког положаја учесника, могућности грешка самовоље и повреде права је израженија.
Осим тога, да је уставотворац хтео преиспитивање судских одлука у поступку по уставној жалби, изричито би то нормирао као што је то учинио ранији Закон о Савезном уставном суду (члан 129.)[7]. Очигледно то није свесно учинио сматрајући да кроз двостепеност у редовном суђењу и тростепеност у најсложенијим стварима обезбеђује довољну заштиту људских и мањинских права у редовној судској процедури.
Дакле, Устав је водио рачуна о правној природи уставне жалбе и суштини уставног судовања: да је примарни циљ Уставног суда заштита Устава од поступака законодавне и извршне власти и да је уставно судство брана од самовоље, арбитревности, произвољности, незаконитог поступања, првенствено законодавног органа и органа управе[8]. Уставна је жалба индивидуално и супсидијарно правно средства грађана наспрам и против државе[9], а не правно средство на основу кога се решава спор између странака.
Зоран Ивошевић, сматра да судска одлука не може уопште бити предмет уставне жалбе из разлога који су напред изнети. Он посебно подвлачи да се Уставни суд не бави само анализом уставних одредби већ тумачи прописе из области материјалног грађанског и кривичног права, по којима у сувереном вршењу судске власти суди редован или специјализован суд. Због непостојања прописане процедуре у потпуности игнорише странку из оспорених судских одлука која није поднела уставну жалбу; не обавештава је о покренутом поступку; не омогућује јој изјашњење у уставној жалби, не позива на расправу и недоставља јој одлуку[10].
Из одлука Уставног суда произилази да се он понаша као инстанциони суд четвртог степена, и да поништава судске одлуке, па и највишег (Врховног суда). Ако је Врховни суд највиши суд у Републици по самом Уставу, како било ко (па и Уставни суд) може његову одлуку поништити. Измена његове одлуке дозвољена је једино шефу државе и парламенту у кривичним стварима (члан 145. став 4. – помиловање и амнестија).
На саветовању у Врњачкој Бањи изнет је податак да је до сада изјављено 3.700 уставних жалби, па имајући у виду олакшан приступ Уставном суду (свако може да поднесе уставну жалбу) у условима садашњих друштвено-економских прилика очигледно је да ће Уставни суд бити затрпан „овом врстом предмета“. Већину људских и мањинских права из Устава (чл. 23-81) конкретизују посебни закони и у случају повреде субјективних права штите их редовни судови у имовинским, радним, породичним, наследним и другим споровима, па би по установљеној уставносудској пракси готово свака одлука редовног суда могла бити предмет преиспитивања.
Тешко је раздвојити чињенична и материјално-правна питања од питања да ли постоји или не постоји повреда људског или мањинског права, јер основна права конкретизују посебни закони. У погледу законитости, одлука је или сагласна или несагласна праву. Пошто су та питања нераскидиво повезана неосновано је становиште Уставног суда да се у поступку по уставној жалби не испитује правилност целе судске одлуке. Када се поништи судска одлука, она се потпуно, а не делимично уклања из правног живота.
О повреди права на отпремнину-правну заштиту
И под условом да је становиште Уставног суда основано (да се могу преиспитивати судске одлуке у поступку по уставној жалби), анализирајмо да ли је Уставни суд у случајевима који следе правилно одлучио, и да ли је у конкретним предметима повређено право на правну заштиту у радном спору.
Наиме, усвајајући уставну жалбу[11], а имајући у виду време настанка спорног односа, Уставни суд цитира Закон о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 55/96) који је важио у време престанка радног односа и права радника у случају престанка због увођења технолошких и економско-организационих промена и одредбе ЗОО о допуштености уговорне обавезе (предмету). Закључује да је у парничном поступку повређено право подносиоца на „правну заштиту“ из члана 60. став 4. сада важећег Устава, јер је приликом престанка радног односа исплаћен мањи износ отпремнине од онога што је запосленом припадало; и „да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запосленог у случају престанка радног односа, кога се запослени не може одрећи“. Примену новог Устава на раније односе Уставни суд образлаже на следећи начин: „Иако је оспорена пресуда окружног суда донета након ступања на снагу Устава, то је другостепени суд повредио право подносиоца уставне жалбе на правну заштиту у случају престанка радног односа, јер је прихватио правно становиште првостепеног суда да је оспореном изјавом подносилац уставне жалбе извршила отпуст дуга према послодавцу“. По оцени Уставног суда „окружни суд је био дужан да у поступку по жалби донесе одлуку којом ће отклонити повреду права подносиоца уставне жалбе“.
Чини се да Уставни суд погрешно правно резонује из најмање три разлога:
Прво, правни однос је наставо (изјава о одрицању) 2001. године када ранији Републички устав[12] није уопште садржавао норму о немогућности одрицања од вршења економско-социјалних (радничких) права (чл. 35-39). Такво правилно не садржи ни ревидирана социјална повеља. Примењујући нови Устав на раније засноване односе повређен је принцип забране ретроактивности садржан у члану 197. новог Устава. Улазећи „у прошлост“ Уставни суд је поступао као што Европски суд поступа у споровима ради накнаде штете због повреда члана 6. Конвенција и суђења у разумном року. Наиме, по владајућој пракси Европског суда због чињенице да парница није окончана ни после ратификације Повеље о људским и мањинским правима Европски суд анализира трајање поступка, понашање странака и рад суда као државног органа, не само у периоду после 2004. године (моменат ратификације) него и понашање свих учесника у поступку пре тог датума (од тужбе до окончања судског извршног поступка). Али за Европски суд је доминантно, осим сложености предмета, превасходно понашање учесника и поступање судова после ратификације Повеље (од тога зависи висина накнаде штете ако је представка основана).
Ова поређења нису умесна јер се код суђења које дуго траје (повреда разумног рока) анализира правна ситуација која је у току и зато је могућна примена нових правила. Али, у случају одрицања од вршења неких економско-социјалних права ситуација је свршена моментом давања изјаве. То није ситуација у току и зато се на једну свршену ситуацију не могу применити друкчија правна правила садржана у Уставу (или другим прописима) који нису били на снази у моменту када је одређена правна ситуација свршена. Осим тога, опште је познато да се пуноважност уговора (и уопште изјаве воље) цени према моменту закључења уговора – сагласности воља.
Друго, и под условом да је правни однос настао у време важења новог Устава, изјава о одрицању од отпремнине не улази у појам „одрицања од правне заштите“. Правна заштита је као што ћемо видети један од два елемента субјективног права и представља право субјекта на тужбу, приговоре и друге алтернативне видове заштите коју објективно право признаје. У радном праву субјективна права запослених штите осим судова, инспекцијски органи (инспектор рада и управна инспекција), Агенција за мирно решавањ спорова, арбитража, синдикат, а у одређеним случајевима предвиђени су и водови интерне заштите (поступци пред државним органима).
Треће, и под условом да је одрицање од права недозвољено, изјава о одрицању пријема дела доспелог потраживања суштински не представља одрицање од права већ опрост дуга.
Наиме, субјективно право по дефиницији (има их више), представља објективним правом признату власт (овлашћење) носица да може захтевати испуњење (давање, чињење, нечињење или трпљење) ради задовољења материјалних или нематеријалних интереса. Из оваквог дефинисања субјективног права произилази да његова феноменолошка структура садржи најмање два елемента: овлашћење (у облигационом праву то је потраживање) и захтев (тражење) које може бити вансудско (најчешће) или судско (тужба). Смисао уставних правила о забрани одрицања од права је да се носилац субјективног права не може одрећи права као скупа овлашћења и захтева за остваривање права пре настанка конкретних права и обавеза. Да би одрицање производило правни учинак потребно је да право овлашћење (захтевати потраживање) није доспело. Зато одрицање од наплате доспелог новчаног потраживања (делимично или у целини) не представља одрицање од права, већ опрост дуга из члана 344. ЗОО, која претпоставља изјаву воље повериоца да се неће користити својим правом на наплату и сагласности дужника са том изјавом. Дакле, недозвољена би била изјава у којој би се запослени одрекао неког субјективног социјално-економског права унапред схваћеног као правна нада (оправдано очекивање), а не и када се одрекне пријема доспелог потраживања (потпуно или делимично) у ситуацији када зна његову висину. То у складу са традиционалним правилом да се нико не може натерати да врши своје право. Колико само има запослених који не примају плату док обављају политичке или извршно-управне функције (на коју би иначе имали право).
У конкретном предмету првостепени суд је утврдио да је права воља уговорних страна била, не одрицање од права, него опрост дуга. Погрешно обележавање у праву не шкоди и суд приликом расправљања о правима и обавезама уговорних страна, може да тумачи уговор у смислу члана 99. ЗОО утврђујући заједничку намеру уговорних страна и примењујући правила тумачења. Ако је суд утврдио праву вољу уговарача (у нашем праву није прихваћена као одлучујућа теорија изјаве) онда ни ревизијски суд, а ни Уставни суд не може да утврђује друкчије чињенично стање. Очигледно је да се Уставни суд у овом (као и у претходном) предмету ослања искључиво на теорију изјаве, испитујући (мењајући) чињенично стање.
Повреда права на правно средство
У другом радном спору Уставни суд је својом одлуком[13], поништио решење Врховног суда … и одредио да се донесе нова одлука по захтеву за заштиту законитости коју су подносиоци уставне жалбе изјавили против другостепене судске одлуке. Одбацивањем, а не одлучивањем у меритуму Врховни суд је по становишту Уставног суда повредио право подносиоца уставне жалбе на правно средство зајамчено чланом 36. став 2. Устава РС. Ако је странка изјавила захтев за заштиту законитости из формално дозвољеног разлога (апсолутно битна повреда из члана 361. став 2. тачка 5.), без обзира шта у разлозима (образложењу) наводи, Врховни суд мора донети мериторну одлуку (одбити или усвојити захтев), а не може га одбацити зато што се одбачају супротставља одредба члана 401. ЗПП која се супсидијарно примењује (о одбачају ревизије као недозвољене).
Ово становиште Уставног суда чини се не може се прихватити.
Наиме, захтев за заштиту законитости из новог ЗПП-а је у правом смислу редуциран у погледу разлога и стварно је „ванредни“ правни лек јер га јавни тужилац, а и странка могу уложити само из два законска разлога и то: против правноснажне пресуде донесене у спору која се односи на уговор о промету непокретности због тога што је уговор по својој садржини и циљу противан јавним прописима, јавном поретку и правилима морала (члан 414.); и због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5. (ако је противно одредбама закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака – члан 3. став 3. ЗПП).
Дакле, захтев за заштиту законитости не може се као раније поднети због више битних повреда одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права. У досадашњој судској пракси (више хиљада одлука) Врховни суд је одбацивао захтеве странке за заштиту законитости у следећим случајевима: ако се захтев изјављује због погрешне примене материјалног права; због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања; ако се изјављује због 11 осталих апсолутно битних повреда; или ако се изјављује са позивом на законску битну повреду (члан 361. став 2. тачка 5.), али: или се не даје никакво образложење, или се под том битном повредом наводи у суштини постојање неке друге битне повреде или погрешне примене материјалног права.
Врховни суд сматра да „недозвољено располагање странака“ представља искључиво процесни институт, да се везује за понашање странака у време трајања парнице, и на одлуку која је заснована на њиховој диспозицији (одрицање од захтева, признање и поравнање), а не ако је одлука заснована на писменим или усменим контрадикторним доказним средстваима. Та битна повреда не може се уподобити материјалном праву. Понашање странака које претходи парници расправља се кроз чињенично стање или материјално право што није разлог за изјављивање овог ванредног правног лека.
Стиче се утисак да странка, а и Уставни суд ову разлику не чини, што је у директној супротности са владајућим мишљењем у процесној теорији. „Радње странака којима се спор решава називају се у Закону о радњам располагања… Предмет процесног располгања је тужбени захтев, а не потраживање или друго субјективно право поводом кога је дошло до спора… Располагање спорним правом је правни посао материјалног права који не утиче на ток парнице. Диспонирањем предметом спора је радња у поступку која је од тог правног посла независна. Треба приметити да тај термин за поменуте радње није срећан, јер се у ствари не ради о располагању[14].
Са друге стране у процесном праву важи правило да правну квалификацију врши суд, а странке суду презентирају чињенични грађу. Истина, то је изричито прописано у члану 187. став 4. ЗПП, која регулише институт „тужбе“, али се снагом законске аналогије може проширити и на друге случајеве. То даље значи да странка не може са успехом и без последица, противно начелу савесности и поштења у коришћењу процесним правима свесно „маскирати“ прави разлог и под видом правне (дозвољене) заштите захтевати доношење одлуке у меритуму (покушај проширивања законских разлога за изјављивање овог ванредног правног лека).
Дакле, „располагање странака“ представља процесни институт и односи се на диспозицију странака од момента када је парница почела да тече. Све што се дешавало раније пре покретања спора (у нашем примеру приликом давања изјаве о одрицању од отпремнине), расправља се кроз институт материјалног права или чињеничног питања.
Поставља се питање зашто Врховни суд није у више хиљада случајева истакнуте захтеве за заштиту законитости одбијао као неосноване, већ их је одбацивао. Разлоге треба тражити у чињеници да ова процесна ситуација једноставно представља правну празнину јер члан 401. ЗПП није нормирао случајеве који су присутни у процесном праву: да када се уложи ревизија (захтев) ван законом предвиђених разлога – одбацује се као недозвољена. Разлози су и практичне природе и тежња за вођењем рачуна о трошковима поступка, и у крајњем случају заштити интереса самих странака.
Наиме, Врховни суд је могао у овим ситуацијама одбити захтев за заштиту законитости јер га је изјавило лице које је овлашћено на подношење, са постојањем правног интереса, до момента одлучивања није одустало од тог правног лека и захтев је изјављен против пресуде против које се по закону захтев може поднети (случајеви кад је ревизија недозвољена по члану 401. ЗПП). Али, водећи рачуна о трошковима странака (подносиоца захтева) и начелу да се странке морају савесно користити правима која им припадају Врховни суд је суштински кроз образложење о одбачају практично дао разлоге који би се могли употребити и да судска одлука гласи: „Захтев за заштиту законитости се одбија…“. Да би се одлучивало у меритуму код очигледно (унапред јасно) неоснованих захтева, Врховни суд мора у смислу члана 420. ЗПП да позове странку (одржи расправу) која је изјавила захтев односно њеног пуномоћника, што може изазвати велике трошкове (трошкови превоза, заступање по адвокатској тарифи, трошкови одсуства из канцеларије). Са друге стране, ако не позове странку онемогућује је да расправља, што представља основ за понављање поступка. Врховни суд због садашњих смештајних капацитета (када грађански део уопште нема суднице) и због бројности ове врсте предмета, а и опште оптерећености, није у могућности да организује расправу у великом броју предмета (преко 1.000 годишње), али се зато кроз образложења одлука о одбачају захтева дају разлози о непостојању законске битне повреде која представља разлог за улагање овог ванредног правног средства при чему се има у виду одредба члана 421. ЗПП по којој Врховни суд испитује само оне повреде на које је указао подносилац захтева.
Дакле, доношење образложеног решења из којих се виде разлике не вређа се право странке на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Ако оставимо по страни неслагања која могу настати у погледу анализираних случајева, чини се да изложени примери нису они „прави“. Наиме, уставна жалба је индивидуално правно средство, које у свом бићу ипак носи „дозу општости“. Она је и правно средство које треба да реши проблеме најчешће неодређеног броја случајева (проблем групе) са циљем да се у будућности не крше људска права и слободе. Зато се пажња усмерава на стварно, суштинско кршење права, а не на она која су мањег значаја. Захтев за заштиту законитости је у садашњем правном систему заиста ексклузивно и ретко правно средство због ограничености разлога због којих се може изјавити. Највероватније је да ће у будућности бити „историјска правна категорија“ јер предложени нацрт измена и допуна Закона о парничном поступку га брише. Осим тога, као што је истакнуто, изјаве воље о наводном одрицању од пријема дела отпремнине у стварности су биле мотивисане жељом самих запослених, а не шиканозним понашањем послодавца.
Са друге стране практична примена института уставне жалбе свела се на преиспитивање судских одлука (спорно), а не и одлука других државних органа где је примена института неспорна. Тако је до сада поништена само једна одлука органа управе због давања погрешног правног упутства ради коришћења правног средства. Све остале одлуке поводом уставне жалбе односе се на кривичну или грађанску судску материју (повреда претпоставке невиности, повреда права слободе, повреда права на отпремнину и повреда права на правно средство).
Неправилна ретроактивна примена Устава на односе из прошлости отвара веома крупно питање важења неправичних прописа, који су супротни решењима из садашњег става, нарочито у области својинске и привредно-финансијске сфере, што у правном животу може створити велике проблеме како судовима тако и држави као главном дужнику из тих односа.
Предлог
Из реченог произилази да када се правила о уставној жалби анализирају у повезаности са члановима 22. и 145. Устава несумњиво се може закључити да Уставни суд не може поништити или укинути судску одлуку.
Али, под условом да је екстензивно тумачење правилно, да је живот динамичнији од Устава и закона и да је Устав предвидео преиспитивање судских одлука, и ако због императивног карактера правила из члана 145. Устава, Уставни суд не може да поништи или укине судску одлуку, шта би могао: само да констатује (утврди) повреду људског или мањинског права (као што то чини Суд у Стразбуру). Сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду таква одлука може представљати основ за накнаду штете. После будућих измена ЗПП-а и других процесних закона таква одлука Уставног суда могла би бити разлог за понављање правноснажно окончаног судског поступка, што је и предложено Нацртом Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку који се налази у скупштинској процедури. Основ за овако поступање могао би бити у члану 18. став 4. Устава по коме се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и у пракси међународних институција који надзиру њихово спровођење. Међународна институција је Европски суд за људска права и даље од те праксе Уставни суд не може ићи.
За укидање или поништење судских одлука од стране Уставног суда нужна је, ако не промена Устава, онда свакако измена и усаглашавање правосудних закона и Закона о Уставном суду.
У правној јавности се сада расправља о изменама Закона о Уставном суду. Треба подржати напоре и иницијативу судија Уставног суда да се Уставни суд кроз реформисан закон растерети огромног броја предмета који се тичу суђења по уставној жалби због повреде тзв. „разумног рока“. По угледу на земље из окружења и негативно искуство Хрватске, природно је да у тој материји поступа Врховни касациони суд. Али, ако се мења и допуњује закон, прилика је да се јасније и прецизније уреди поступак по уставној жалби и отклони дилема у погледу спорног; да ли судска одлука може представљати предмет уставне жалбе.
Закључна разматрања
Општи и специјализовани судови јесу државни органи и судска одлука јесте појединачни акт. Али, права воља уставотворца (суверена) није била да се у поступку по уставној жалби поништава или укида судска одлука. Да јесте, то би било јасно прописано како је то чинио ранији Закон о поступку пред Уставним судом или како је то нормирано у неким земљама упоредног права. Заштиту људских и мањинских права и слобода законодавац је поверио редовним судовима. Поништењу или укидању судских одлука супротставља се императивно правило из члана 145. Устава и правило по коме Уставни суд није судски орган нити највиша судска инстанца у држави. По угледу на Суд у Стразбуру Уставни суд би у складу са чланом 18. Устава могао да утврди постојање повреде људског или мањинског права и слобода утврђених Уставом. Таква одлука би могла бити основ за понављање кривичног или грађанског поступка. За дубље задирање у судске одлуке нужна је интервенција законодавца.
Predrag Trifunović,
Judge of the Supreme Court of Serbia
The employees’ RighTs and The ConsTiTuTional appeal
summary
The courts of general and special jurisdiction are state bodies of authority and the judicial decision is an individual act. Yet, it has not been the intent of the framers of the Constitution to cancel or repeal the judicial decision in the proceeding on the constitutional appeal. It if had been the case, it would have been explicitly prescribed in the law, in such a way as it was legally regulated by the former Constitutional Court Proceedings Act or normed in some comparative legislations. The legislator has put the protection of human and minority rights and freedoms within the competences of regular courts. The cancellation or repeal of judicial decisions opposed to the imperative rule contained in Article 145 of the Constitution as well as the rule under which the Constitutional Court is not a judicial body nor is it the highest judicial instance in the state. Upon the model of the European Court of Human Rights in Strasbourg, the Constitutional Court of Serbia is entitle (pursuant to Article 18 of the Constitution) to establish the violation of a human or minority right or freedoms as envisaged in the Constitution. Such a decision may constitute a legal ground for reinstituting a criminal or a civil proceeding. The legislator’s intervention is necessary for a more substantial interference with the judicial decision.
Key words: employment rights, protection, consitutional appeal
[1] „Службени гласник – Међународни уговори“, бр. 42/09 од 29.5.2009. године
[2] Члан 170. Устава РС
[3] Члан 89. став 2. Закона о Уставном суду – „Службени гласник РС“, бр. 109/2007
[4] Студија израђена по налогу Европске агенције за реконструкцију стр. 37, необјављено
[5] Закључак Опште седнице Врховног суда Србије од 28.10.2009. године, усвојен једногласно
[6] Др Слободан Јовановић – „О држави“, стр. 225
[7] „Службени лист СРЈ“, бр. 30/92
[8] др Ратко Марковић – „Уставно право“, 2009, стр. 660
[9] мр Владимир Ђурић – „Уставна жалба“, 2001, стр. 25
[10] др Зоран Ивошевић – Лист „Данас“ од 24.7.2009. године
[11] Уж. 33/07
[12] „Службени гласник РС“, бр. 1/90
[13] Уж. 18/2007 од 9.6.2009. године
[14] др Боривоје Познић и др Весна Ракић – Водинелић – Грађанско процесно право, 1999., стр. 263