Конвенција МОР-а бр. 56 – О болесничком осигурању помораца

Општа конференција Међународне организације рада,

Коју је сазвао, у Женеви, Административни савет Међународног бироа рада, где се и састала, 6. октобра 1936. године, у своје двадесет прво заседање,

Пошто је одлучила да усвоји разне предлоге који се односе на болесничко осигурање помораца, питање укључено у другу тачку дневног реда заседања,

Пошто је одлучила да ти предлози добију форму једне међународне конвенције,
усваја данас, 24.10.1936. године, доњу Конвенцију која ће бити названа Конвенција о болесничком осигурању помораца

Члан 1.

  1. Свако лице које је запослено на неком броду, који није ратни брод, уписаном у уписник бродова на територији за коју је на снази ова Конвенција, а који обавља поморску пловидбу или поморски риболов, подлијеже обавезном болесничком осигурању, било да је то лице запослено у својству заповедника брода, било у својству члана посаде, било у каквом другом својству у служби на броду.
  2. Међутим, свака земља чланица Међународне организације рада може предвидјети у свом националном законодавству оне изузетке које буде сматрала нужним, у погледу:
  • а) лица запослених на бродовима који припадају некој јавној власти, ако ови бродови немају трговачку намјену;
  • б) лица чија плата или приход прелазе одредјену границу;
  • ц) лица која не добијају награду у новцу;
  • д) лица која немају пребивалишта на територији земље чланица;
  • е) лица која нијесу достигла или која су прешла одредјене границе старости;
  • ф) чланова породице послодавца;
  • г) пилота.

Члан 2.

  1. Осигураник који не неспособан за рад и лишен плате усљед болести, има право на новчану накнаду, најмање за 26 првих недјеља или 180 првих дана неспособности, рачунајући од првог дана за који је дата накнада.
  2. Право на накнаду може бити условљено испуњењем стажа и истеком рока чекања од неколико дана, рачунајући од почетка неспособности.
  3. Накнаде одобрене сходно Конвенцији не треба никада да буду ниже од оне која је утврдјена општим режимом обавезног болесничког осигурања, ако такав режим постоји али се не односи на поморце.
  4. Висина накнаде може бити обустављена:
  • а) док је осигураник укрцан или је у иностранству;
  • б) док је осигураник издржаван на трошак осигурања или јавних фондова; Медјутим обустављање ће бити само дјелимично за осигураника који издржава породицу;
  • ц) док осигураник прима од другог извора на основу закона и за исту болест неку другу помоћ, у том случају обустављање ће бити потпуно или дјелимично, према томе да ли је ова задња помоћ једнака или мања од накнаде која се плаћа на основу режима болесничког осигурања.
  1. Накнада може бити смањена или укинута у случају да је болест настала из намјерне грешке осигураника.

Члан 3.

  1. Осигураник има право, од почетка боловања па најмање до истека периода предвидјеног за додјељивање накнаде због болести, на бесплатну његу од стране прописано квалификованог љекара, као и на љекове и терапеутска средства у довољној количини и задовољавајућег квалитета.
  2. Медјутим, од осигураника се може тражити учешће у трошковима помоћи, под условима који се имају одредити у националном законодавству.
  3. Помоћ може бити обустављена док год је осигураник укрцан или у иностранству.
  4. Сваки пут када то околности изискују, установа за осигурање може обезбиједити болнички смјештај осигураника дајући му, поред медицинске помоћи и потребне његе, и цјелокупно издржавање.

Члан 4.

  1. Кад се осигураник налази у иностранству и изгуби макар дјелимично право на плату, због болести, накнада на коју би имао право када не би био у иностранству треба да буде исплаћена његовој породици у цјелини или дјелимично до његовог повратка на територију земље чланице.
  2. Национално законодавство може прописати или одобрити додјељивање сљедећих давања:
  • а) допуне накнаде предвидјене у члану 2, ако осигураник издржава породицу;
  • б) помоћ у натури или новцу у случају болести чланова породице осигураника који живе у његовом домаћинству и које он издржава.

Члан 5.

  1. Национално законодавство треба да постави услове под којима осигураник који се надје на територији земље чланица има право на давање у случају породјаја. 2.Национално законодавство може поставити услове под којима жена осигураника, док се налази на територији земље чланице користи давање у случају породјаја.

Члан 6.

  1. У случају смрти осигураника члановима породице умрлога треба да буде дата накнада чији износ одредјује национално законодавство или бар накнада за погребне трошкове.
  2. Када је на снази систем пензије у корист чланова породице умрлих помораца, давање накнаде предвидјене у предходном параграфу није обавезно.

Члан 7.

Право на осигурање треба да се да, чак и за болести настале у току једног одредјеног периода, по завршетку последјег запослења. Овај период треба да буде одредјен у националном законодавству на такав начин да обухвата вријеме које нормално протиче измедју два узастопна запослења.

Члан 8.

  1. Осигураници и њихови послодавци треба да учествују у стварању средстава осигурања.
  2. Национално законодавство може предвидјети новчани допринос од стране јавних власти.

Члан 9.

  1. Болесничким осигураницима треба да руководе аутономне установе, које се налазе под административном и финансијском контролом јавних власти и које немају никакав лукративни циљ.
  2. Осигураници и, када се ради о установама за осигурање створеним на основу закона специјално у корист помораца, послодавци треба да учествују у управљању установама предвидјеним националним законодавством, које може такодје предвидјети учешће других заинтересованих страна.
  3. Медјутим, управљање болесничким осигурањем може директно преузети на себе држава, када је, односно све док је управљање преко аутономних установа тешко или немогуће због националних услова.

Члан 10.

  1. Осигураник треба да има право жалбе у случају спора у погледу његовог права на давања.
  2. Спорови треба да буду подвргнути брзој и јефтиној процедури за осигураника, било путем права на специјалну јурисдикцију, било на који други начин, који национално законодавство сматра одговарајућим.

Члан 11.

Ништа у овој Конвенцији не дира било који закон, пресуду, обичај или споразум измедју бродовласника и морнара који обезбједјује повољније услове од оних који су предвидјени овом Конвенцијом.

Члан 12.

  1. Што се тиче терирторија поменутих чланом 35 Устава Међународне организације рада, свака земља чланица Организације која ратификује ову Конвенцију треба да пропрати своју ратификацију изјавом којом ставља на знање:

а) територије на које се обавезује да примењује без измена одредбе Конвенције;

б) територије на које се обавезује да примењује одредбе Конвенције са изменама и у чему се састоје те измене;

ц) територије за које је Конвенција непримењива и у тим случајевима разлоге из којих је непримењива;

д) територије за које себи резервише одлуки

  1. Обавезе поменуте у ставовима а) и б) првог параграфа овог члана биће сматране саставним деловима ратификације и производиће истоветно дејство.
  1. Свака земља чланица може се новом изјавом одрећи у потпуности или делимично резерви садржаних у својој ранијој изјави на основу ставова б), ц) или д) првог параграфа овога члана.

Члан 13.

Службене ратификације ове Конвенције биће саопштене Генералном директору Међународног бироа рада који ће их регистровати.

Члан 14.

  1. Ова Конвенција обавезиваће само оне земље чланице Међународне организације рада чија ратификација буде регистрована од стране Генералног директора.
  2. Она ће ступити на снагу дванаест месеци пошто ратификације две земље чланице буду регистровнањ од стране Генералног директора.
  3. После тога ова ће Конвенција ступити на снагу за сваку земљу чланицу дванаест месеци од датума када њена ратификација буде регистрована.

Члан 15.

Чим ратификације две земље чланице Међународне организације рада буду регистроване, Генерални директор Међународног бироа рада саопштиће то свима земљама чланицама Међународне организације рада. Он ће им исто тако саопштити регистровање ратификација које му буду доцније достављене од стране других земаља чланица Организације.

Члан 16.

  1. Свака земља чланица која је ратификовала ову Конвенцију може је отказати по истеку периода од десет година од њеног првобитног ступања на снагу, актом достављеним Генералном директору Међународног бироа рада који он буде регистровао. Отказ ступа на снагу тек годину дана после регистровања.
  2. Свака земља чланица која је ратификовала ову Конвенцију а која, у року од годину дана по истеку периода од десет година поменутог у претходном параграфу, не буде користила могућност отказа предвиђеног овим чланом, биће везана за нови период од десет година, а после тога, моћи ће да откаже Конвенцију по истеку сваког периода од десет година под условима предвиђеним у овом члану.

Члан 17.

По истеку сваког периода од десет година рачунајући од ступања на снагу ове Конвенције, Административни савет Међународног бироа рада поднеће Општој конференцији рада извештај о примени ове Конвенције и одлучиће да ли има места стављању на дневни ред Конференције питања потпуне или делимичне ревизије Конвенције.

Члан 18.

  1. У случају да Конференција усвоји нову Конвенцију која у потпуности или делимично ревидира ову Конвенцију, осим ако нова Конвенција предвиђа друкчије:

а) ратификација нове Конвенције од стране неке земље чланице произвешће пуноправно, без обзира на напред наведени члан 16, непосредни отказ ове конвенције, под резервом да је нова Конвенција која ревидира стару ступила на снагу;

б) од дана ступања на снагу нове Конвенције о ревизији, ова Конвенција престаће да буде отворена за ратификацију земљама чланицама.

  1. Ова Конвенција остаће на снази у сваком случају, по форми и садржини, за земље чланице које је буду ратификовале, а које не ратификују Конвенцију о ревизији.

Члан 19.

Француски и енглески текст ове Конвенције једнако су веродостојни.