ОПШТА СКУПШТИНА Међународне организације рада Лиге народа, Сазвана у Женеви од Управног већа Међународне канцеларије рада, и која се састала 25. маја 1927. године на свом 10. заседању, одлучивши прихватити разне предлоге који се односе на осигурање за случај болести индустријских и трговачких радника и домаће послуге, питање обухваћено првом тачком дневног реда заседања, и одлучивши тим предлозима дати облик једног пројекта међународне конвенције, усваја данас, 15. јуна 1927. године, доњи пројекат конвенције, коју ће ратификовати чланови Међународне организације рада према одредбама XIII. дела Версајског уговора и делова осталих уговора о миру, који овоме одговарају:
Чланак 1.
Свака чланица Међународне организације рада, која ратификује ову Конвенцију, обавезује се увести обвезно осигурање за случај болести, под условима који су у најмању руку једнаки овима које предвиђа ова Конвенција.
Чланак 2.
Обавезно осигурање за случај болести примењује се на раднике, службенике и ученике у индустријским и трговачким предузећима, на кућне раднике и на домаћу послугу.
Међутим, свака чланица има право предвидети у свом националном законодавству изузетке које сматра потребнима у погледу:
а) привремених запослења чије трајање не прелази границу коју може утврдити национално законодавство; нередовних запослења која су страна професији или предузећу послодавца, пригодних и узгредних запослења;
б) радника чија зарада или приход прелази границу утврђену националним законодавством;
ц) радника који не добијају новчану накнаду;
д) кућних радника чији се услови рада не могу изједначити с условима унајмљених радника;
е) радника који нису достигли или који су прешли старосну доб, које може утврдити национално законодавство;
ф) чланова обитељи послодавца.
Осим тога, могу бити изузети од обавезе осигурања против болести особе које имају право, у случају болести, на основу закона или правилника или посебног статута, користити најмање једнаке, укупно, онима које предвиђа ова Конвенција.
Ова Конвенција се не односи на морнаре и морнаре рибаре, чије осигурање против болести може бити предмет одлуке једне касније са једнице Скупштине.
Чланак 3.
Осигурана особа неспособна за рад услед нарушеног физичког или психичког здравља има право на новчану одштету најмање за двадесет шест првих недеља неспособности, рачунајући од првог дана за обештећење.
Давање одштете може бити условљено испуњењем од стране осигуране особе једног стажа и истека рока чекања од три дана највише.
Плаћање одштете може бити обустављено:
а) кад осигурана особа већ прима, на другој страни, на основу закона, и за исту болест, неку другу накнаду; обустава плаћања одштете може бити потпуна или делимична, према томе је ли ова последња накнада једнака или мања од одштете предвиђене овим чланком;
б) за све време за које осигурана особа не трпи, услед своје неспособности, губитак нормалног прихода од рада, или док је на трошку осигурања или јавних фондова; међутим, обустава одштете биће само делимична кад осигурана особа овако лично издржавана, треба издржавати и породицу;
ц) за све време за које осигурана особа одбија извршавати, без оправданог разлога, наредбе лекара и упуте у погледу понашања болесника, или избегава, без овлашћења и својевољно, надзор установе за осигурање.
Одштета може бити смањена или обустављена у случају болести која је настала намерном грешком осигуране особе.
Чланак 4.
Осигурана особа има право, од почетка болести и најмање до истека раздобља предвиђеног за дођељивање одштете за случај болести, на бесплатну лекарску помоћ, као и на лекове и терапијска средства одговарајућег квалитета и у одговарајућој количини.
Међутим, може се захтевати од осигуране особе да сарађује у издацима око помоћи под условима утврђенима од стране националног законодавства.
Лекарска помоћ може бити обустављена за све време за које се осигурана особа, без оправданог разлога, одбија покоравати лекарским прописима и упутима у погледу понашања болесника, или занемарује искористити помоћ коју му је ставила на располагање установа за осигурање.
Чланак 5.
Национално законодавство може допустити или потписати пружање лекарске помоћи члановима породице осигуране особе, који живе заједно с њим и на његов терет; оно прописује и услове под којима се ова помоћ може пружити.
Чланак 6.
Осигурањем за случај болести морају управљати аутономне установе стављене под административну и финансијску контролу државних власти и које немају за циљ стицање користи. Установе које су створене приватном иницијативом морају имати посебно одобрење државних власти.
Међутим, управљање осигурањем за случај болести може вршити непосредно и сама држава, када је и за све време док је вођење од стране аутономних установа отежано или онемогућено, или учињено непогодним услед националних прилика, а посебно услед недовољно развијених професионалних организација послодаваца и радника.
Чланак 7.
Осигуране особе и њихови послодавци морају суделовати у стварању извора за осигурање у случају болести.
Национално законодавство мора одредити финансијски удео јавних власти.
Чланак 8.
Овом се Конвенцијом не умањују обавезе које проистичу из Конвенције о запошљавању жена пре и после порођаја, усвојене на Међународној скупштини рада на њеном првом заседању.
Чланак 9.
Право жалбе треба бити признато осигураној особи у случају оспоравања његовог права на накнаду.
Чланак 10.
Државе које обухватају простране територије врло слабо насељене; могу се не примењивати одредбе ове Конвенције у оним деловима своје територије на којима је, услед слабе насељености и разбацаности становништва и недовољних прометних средстава, организација осигурања за случај болести, складно овој Конвенцији, није могућа.
Државе које се желе користити овим одступањем, на које су овлаштене овим чланком, биће дужне нотификовати своју намеру Секретаријату Лиге народа приликом саопштавања своје формалне ратификације Конвенције. Оне ће морати саопштити Међународној канцеларији рада делове своје територије за које примењују одступање, наводећи разлоге своје одлуке.
Чланак 11.
Службене ратификације ове Конвенције под условима предвиђеним у XИИИ. делу Версајског уговора и у деловима других уговора о миру који овом одговарају биће саопштене генералном секретару Лиге народа и он ће их регистровати.
Чланак 12.
Ова ће Конвенција ступити на снагу деведесетог дана по ратификацији коју су извршиле две чланице код генералног секретара Међународне организације рада.
Она обавезује само оне чланице чије су ратификације регистроване у Секретаријату.
Према томе, ова Конвенција ступа на снагу за сваку чланицу деведесетог дана после датума када је њена ратификација регистрована у Секретаријату.
Чланак 13.
Чим ратификације две чланице Међународне организације рада буду регистроване у Секретаријату, генерални диркетор Лиге народа ће нотификовати тај акт свим чланицама Међународне организације рада. Он ће им такође нотификовати регистрирацију свих ратификација које му накнадно саопште остале чланице Организације.
Чланак 14.
Под резервом одредби чланка 12., свака чланица која ратификује ову Конвенцију обавезује се применити одредбе чланака 1., 2., 3., 4., 5., 6., 7., 8., 9. и 10. најкасније 1. јануара 1929. године, и предузети све потребне мере за стварну примену ових одредби.
Чланак 15.
Свака чланица Међународне организације рада која буде ратификовала ову конвенцију обавезује се применити је у својим колонијама, поседима или протекторатима, складно одредбама чланка 421. Версајског уговора и чланова других уговора о миру који овом одговарају.
Чланак 16.
Свака чланица која је ратификовала ову Конвенцију може је отказати, по истеку раздобља од десет година од датума првобитног ступања на снагу Конвенције, актом саопштеним генералном секретару Лиге народа, који ће он регистровати. Такав отказ производи правни учинак после годину дана од дана његовог регистровања у Секретаријату.
Чланак 17.
Управно веће Међународне канцеларије рада биће дужно, најмање једанпут сваких десет година, поднети Општој скупштини извештаје о примени ове Конвенције, и размотриће потребу уврштавања питања њене целовите или делимичне ревизије на дневни ред Скупштине.
Чланак 18.
Енглески и француски текст ове Конвенције су једнако веродостојни.