Конвенција МОР-а бр.23 – О репатријацији морнара поморске пловидбе

ОПШТА СКУПШТИНА Међународне организације рада Лиге народа, Сазвана у Женеви од стране Управног већа Међународне канцеларије рада, где се и састала 7. јуна 1926. године, на свом деветом заседању, одлучивши усвојити одређене предлоге који се односе на репатријацију помораца, а што је прва тачка дневног реда заседања, и одлучивши тим предлозима дати облик међународне конвенције,
усваја двадесет трећег јуна, 1926. године следећу конвенцију под називом Конвенција о репатријацији морнара поморске пловидбе из 1926. године:

Чланак 1.

1. Ова се Конвенција примењује на све поморске бродове регистроване на територији једне од чланица која ратификује ову Конвенцију, и на бродовласнике, капетане и поморце ових бродова.

2. Она се не примењује:

  • на ратне бродове,
  • на државне бродове који нису у трговачкој служби,
  • на бродове одређене за националну каботажу,
  • на јахте за разоноду,
  • на бродове под именом «Indian county craft»,
  • на рибарске бродиће,
  • на бродове испод 100 тона или 300 кубних метара бруто запремине и кад се односе на бродове који служе за «Home tade» (домаћу трговину), чија је запремина мања од запремине која је утврђена за посебан режим ових бродова домаћим законодавством, које је на снази у време усвајања ове Конвенције.

Чланак 2.

У сврху ове Конвенције, ови изрази имају следеће значење:
а) израз брод означава сваки брод или чамац, било какве врсте, јавног или приватног власништва, који обично врше поморску пловидбу;
б) израз поморац означава сваку особу запослену или унајмљену на броду у ма каквом својству, и која се убраја у посаду, изузев капетана, пилота, ученика на школским бродовима и оних који су везани уговором о стручном образовању; овај израз искључује посаде ратне флоте и друге особе које су у сталној државној служби;
ц) израз капетан означава сваку особу која заповеда једним бродом и којој је брод поверен, изузимајући пилоте;
д) израз бродови у служби домаће трговине односи се на бродове који обављају трговину између државе и лука суседне државе у географским границама одређеним националним законодавством.

Чланак 3.

1. Сваки поморац који је искрцан у току или по истеку уговора има право бити враћен у своју земљу, у пристаниште где је унајмљен, или у пристаниште поласка брода, према прописима националног законодавства, које мора предвидети одредбе које су потребне у овом смислу, а нарочито одредити ко сноси терет репатријације.

2 Репатријација се сматра осигураном кад се поморцу нађе одговарајуће запослење на броду који иде у једно од пристаништа која су одређена на основу претходног параграфа.

3. Сматра се репатрираним поморац који је искрцан у држави чији је држављанин, у пристаништу његовог ступања под најам, у једном суседном пристаништу, или у пристаништу поласка брода.

4. Национално законодавство, или, ако нема законских прописа, уговор о најму, утврдиће улове под којима ће страни поморац, који се укрца у некој туђој земљи, имати права на репатријацију. Међутим, одредбе претходног параграфа остају на снази за поморца укрцаног у његовој родној земљи.

Чланак 4.

1. Трошкови репатријације не може сносити поморац ако је отпуштен:
а) због неког несрећног случаја који се догодио у служби на броду;
б) због бродолома;
ц) због болести која није наступила ни његовом кривицом ни његовом вољом;
д) због отпуштања из било којих разлога за које се не сматра одговорним.

Чланак 5.

1. Трошкови репатријације морају обухватити све издатке за превоз, стан и храну помораца за време путовања. Издаци обухватају исто тако и трошкове око уздржавања помораца до тренутка који је одређен за његов полазак.
2. Кад је поморац репатриран као члан посаде, има право на награду за послове које врши за време путовања.

Чланак 6.

Јавна власт државе у којој је брод регистрован одговорна је за провођење надзора о репатријацији свих помораца, у случајевима у којима се примењује ова Конвенција, без обзира на његову националност, као и за плаћање трошкова репатријације унапред, уколико је то потребно.

Чланак 7.

Службене ратификације ове Конвенције морају се саопштити генералном директору Међународне канцеларије рада ради регистрације.

Чланак 8.

1. Ова Конвенција ће ступити на снагу регистрацијом ратификација две чланице Међународне организације од стране генералног директора.
2.Конвенција ће обавезивати само оне чланице чија ратификација буде регистрована у Секретаријату.
3. После тога, ова Конвенција ће ступити на снагу за сваког члана оног дана кад његова ратификација буде регистрована у Секретаријату.

Чланак 9.

Регистрацијом две ратификације ове Конвенције у Секретаријату, генерални директор Међународне канцеларије рада нотификоваће ову чињеницу свим чланицама Међународне организације рада. Он ће им, исто тако, нотификовати регистровање ратификација које су му накнадно достављене од свих других чланица Организације.

Чланак 10.

Под резервом чланка 8., свака чланица који ратификује ову Конвенцију обавезује се да примењује одредбе чланака 1., 2., 3., 4., 5. и 6. најдаље до 1. јануара 1928. године, и да предузме потребне мере како би оне ступиле на снагу.

Чланак 11.

Свака чланица Међународне организације рада која ратификује ову Конвенцију, обавезује се применити је на своје колоније, поседе или протекторате према одредбама чланка 35. Устава Међународне организације рада,

Чланак 12.

Свака чланица која ратификује ову Конвенцију може је отказати после истека раздобља од десет година од њеног ступања на снагу, актом упућеним генералном директору Међународне канцеларије рада који ће га регистровати. Отказ ступа на снагу годину дана после његовог регистровања у Секретаријату.

Чланак 13.

Управно тело Међународне канцеларије рада, барем једном сваких десет година, подноси Општој скупштини извештаје о примени ове Конвенције и одлучује о уврштавању на дневни ред заседања Скупштине питање потпуне или делимичне ревизије споменуте Конвенције.

Чланак 14.

Енглески и француски текст ове Конвенције једнако су веродостојни.