ULOGA SINDIKATA U OSTARIVANJU ZDRAVIH I PRAVIČNIH USLOVA RADA

objavljeno od

Izvorni naučni članak*

Prof. dr Senad Jašarević, redovni profesor

Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu

UDK: 349.23:331.105.44

ULOGA SINDIKATA U OSTARIVANJU ZDRAVIH I PRAVIČNIH USLOVA RADA[1]

Apstrakt: U tekstu se govori o ulozi sindikata u borbi za zdrave i  pravične uslove rada, od pojave radnih odnosa do danas. Ta uloga se vremenom menjala, kao i sam položaj sindikata i zaposlenih. U tekstu se uloga sindikata dovodi u vezu sa društveno-ekonomskim okolnostima u pojedinim periodima i razmatraju problemi sa kojima se danas suočavaju sindikati.

Ključne reči: radno pravo, sindikati, uslovi rada.

1. Uvod

Opšta deklaracija o pravima čoveka UN iz 1948. godine, zajedno sa pravom na rad garantuje i pravo na pravične i zadovoljavajuće uslove rada (čl. 23). Svaki organizovani rad trebalo bi da prate humani, pravični i zdravi uslovi rada, da bi se taj rad mogao trajno obavljati bez rizika da naruši telesni i psihički integritet zaposlenog, sve do sticanja penzije. Prema čl. 7 Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima UN, iz 1966. godine,[2] pravo na pravične i povoljne uslove za rad podrazumeva: 1) garantovanu, pravičnu i jednaku zaradu,  2) uslove za pristojan život zaposlenog i njegove porodice,  3) higijenskotehničku zaštitu na radu, 4) jednaku mogućnost za napredovanje, 5) pravo na odmor, razonodu i razumno ograničenje radnog vremena, 6) povremena plaćena odsustva i naknadu za praznične dane.

Ključnu ulogu u obezbeđivanju pravičnih i bezbednih uslova rada zaposlenih, od samog nastanka radnih odnosa do danas, imali su sindikati. Sindikati su se izborili za priznanje statusa zaposlenosti (koji podrazumeva određenu pravnu i faktičku zaštitu radnika), kvalitetno radno zakonodavstvo i učešće zaposlenih u uređivanju uslova rada putem kolektivnog pregovaranja.

Posle dugog perioda stalnog napretka u pogledu uslova rada, od devedesetih godina prošlog veka svedoci smo sve većeg globalnog urušavanja prava zaposlenih. Promene koje su zahvatile društvo i ekonomiju bitno su izmenile okolnosti rada i sindikalnog delovanja. Uz to, već tridesetak godina od strane sveta kapitala, moćnih interesnih grupa, pa i same države, sistematično se podrivaju radno zakonodavstvo, dostignuti standardi rada i sindikati. Kapital je u ovoj borbi izuzetno dobro organizovan, dok zaposleni polako gube bitku, čak i u razvijenim zemljama. Sindikati se očigledno nisu snašli u novim okolnostima i u dubokoj su krizi.

Uslovi rada su sve nepovoljniji u celom svetu. Stručnjaci su ovaj trend nazvali „trka ka dnu“, što praktično podrazumeva: generalno slabljenje zakonske zaštite radnika, sve duže radno vreme, neplaćeni prekovremeni rad, skraćivanje godišnjih odmora i odmora u toku rada, sniženje realnih zarada i dodataka uz rad, masovna otpuštanja radnika, zapostavljanje bezbednosti i zaštite životne sredine na radu, pojačanu eksploataciju i sve masovniji prinudni rad. Ovo snižavanje radnih standarda se uglavnom sprovodi pod plaštom reforme, deregulacije, liberalizacije i „fleksibilizacije“ radnog prava (kao i tranzicije i „harmonizacije sa pravom EU“). Navedeni procesi nisu u osnovi negativni (već naprotiv, jačaju konkurentsku sposobnost ekonomije), ali se zbog neznanja radnika zloupotrebljavaju.[3] Radno zakonodavstvo se često bez potrebe menja na štetu radnika, da bi se beskonačno povećavali profiti kompanija. Dok se vlasnici kapitala i menadžeri bogate, zaposleni masovno gube posao i sve teže žive. Upravo zbog toga radnicima su danas potrebni jaki sindikati. Mnogi od njih na žalost toga nisu svesni, te u svetu generalno opada sindikalno organizovanje.[4]

2. Razvoj sindikata i njihova uloga u borbi za uslove rada

Sindikati su, kao profesionalne organizacije zaposlenih, u većini industrijskih zemalja nastali i ustalili se tokom 19. veka. Koreni sindikalizma registrovani su u pojedinim industrijskim zemljama još u 14. veku (u Britaniji, Italiji), a sličnih organizacija bilo je nešto kasnije širom Evrope.[5] U početku sindikati nisu bili jasno izdiferenciirani kao organizacije zaposlenih, već su predstavljali i udruženja sitnih zanatlija i malih poslodavaca (koji su kasnije tokom industrijske revolucije proleterizovani i izgubili nezavisnost, pa tako postali najamni radnici).[6] Takođe, u početku su se u sindikate udruživali samo viši slojevi radnika, oni koji su mogli da plaćaju članarine, te su takvi sindikati nazvani – «aristokratskim «.

Nazivi koji su korišćeni za ova udruženja bili su različiti (unije, bratstva, kongregacije), nekada i sa ciljem da se prikrije njihova prava svrha – zbog zabrana. Polovinom 19. veka ustalio se pojam – sindikat.[7]

Sindikati su u početku lutali u pogledu svrhe jer nije bio formiran proleterijat u klasičnom smislu, pa nisu bili jasno izdiferencirani ni njihovi interesi. Bavili su se ne samo pitanjima uslova rada, već i socijalnog obezbeđenja radnika, malih zanatlija, kalfi i njihovih porodica u slučaju povrede, bolesti, smrti. Tokom 19. veka sindikati se uobličavaju kao zaštitnici profesionalnih interesa radnika. Primarno su se borili za bolje nadnice i uslove rada. Bračni par Veb, u svojoj studiji o sindikatima iz 1894. godine, sindikat definiše kao: “ stalno udruženje lica koje rade za zaradu u svrhu očuvanja i unapređivanja njihovih uslova zaposlenja”.8

Država je u početku bila indiferentna prema sindikatima, da bi vremenom, pod uticajem buržoazije, počela da ih zabranjuje (početkom 19. veka). Kada su zaposleni dobili pravo glasa (npr. u Britaniji pod uticajem Čartizma), postaju politički značajniji faktor, te počinje da se menja odnos prema sindikatima. Takođe, pod uticajem sve većih radničkih pritisaka, štrajkova i buna, postepeno se ukidaju zabrane sindikalnog organizovanja, ali obično ostaje ograničenje najznačajnijih sindikalnih aktivnosti, kao što je npr. štrajk. 9 Potom su, mahom u poslednjoj četvrtini 19. veka, sindikati i zvanično priznati u razvijenijim zemljama Evrope, a tokom 20. veka i u ostalim industrijskim zemljama sveta.10

uduženja). Pojam sindikat je nastao od grčke reči „sindikos“, što znači – zastupnik, predstavnik i u tom obliku se koristi u mnogim jezicima.

  • Videti više: S. Webb & B. Webb, cit, str. 1.
  • Štrajkovi, kao glavno sindikalno sredstvo pritiska u borbi za bolje uslove rada, dugo su u zapadnim zemljama bili zabranjeni. Potom se uvodi sloboda štrajka (kada su štrajkovi dozvoljeni – ali uz pretnju visoke naknade štete i mogućnost otkaza štrajkačima) i zatim pravo na štrajk.
  • Prve, indirektne zabrane organizovanja radnika u Engleskoj vuku korene još iz 1563. godine, ali direktna zakonska zabrana udruženja zaposlenih uvedena 1799. godine (Combination act). Tim zakonom je udruživanje radi povećanja nadnica ili izmene radnog vremena smatrano zaverom protiv slobode trgovine (a kao kazna za radnike je bio predviđen zatvor). Godine 1824. Zakonom o udruženjima se ukida ova zabrana, ali potpuno slobodni uslovi za sindikalnu aktivnost ostvareni su tek 1871. godine (Zakonom o profesional nim sindikatima i Zakonom o zaveri i zaštiti svojine). U Francuskoj je zabrana udruživanja uvedena Šapelijeovim zakonom 1791. godine. Ova zabrana je samo formalno je ukinuta 1848. godine, a stvarno tek 1864. godine, kada je ukinut čl. 413 krivičnog zakonika koji je predviđao stroge sankcije protiv udruživanja. Sloboda udruživanja priznata je u Belgiji 1866. godine, Nemačkoj 1869. godine, Austro-Ugarskoj 1870, Holandiji  1872, Italiji 1890. godine. Videti više: P. Jovanović, Radno pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, 2012, str. 37, 136; The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach,  1921, Agust, str. 34; The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach,   1923, January,  str. 118; A. Hodge, The Curious History of Trade Union Law, Danning Law Journal, 1989, str. 92.

Odnos države prema sindikatima u tadašnjim razvijenim zemljama Evrope naročito se promenio nakon napuštanja revolucionarne, Marksističke koncepcije, koja je podrazumevala rušenje kapitalističkog poretka. Krajem 19. i početkom 20. veka sindikati su u mnogim zapadnim zemljama ograničili svoje delovanje isključivo na borbu za ekonomske i socijalne interese radnika, kroz zvanične mehanizme i institucije kapitalističke države.[8] Nisu više bili zainteresovani za rušenje, već poboljšanje poretka. To će dovesti do rascepa u sindikalnom pokretu, koji je faktički postojao sve do raspada socijalizma.[9]

Vremenom se uloga sindikata proširivala i dopunjavala, kako su oni sazrevali i kako su se menjale društvene okolnosti. Dolazi do: 1) širenje polja organizovanosti 2) obogaćivanja aktivnosti i 3) proširenja načina delovanja sindikata (npr. pored tradicionalnih načina sindikalne borbe, danas se sve masovnije koriste kampanje preko Interneta).[10]

Tokom dva prethodna veka sindikati su imali izuzetno značajnu ulogu u borbi za zakonsku zaštitu radnika, unapređenje uslova rada i životnog standarda radne populacije, a doprineli su i demokratizaciji društva (faktički postoji simetrija između nivoa sindikalnih sloboda i demokratije u društvu).[11] Zbog toga nije retkost da su sindikati zabranjivani od strane diktatorskih režima (npr. u nacističkoj Nemačkoj i Italiji tridesetih godina prošlog veka),[12] ili su zloupotrebljavani od strane političkih partija i države (npr. u socijalizmu).[13] U mnogim zemljama sindikati su imali izuzetno progresivnu ulogu na političkom planu i u borbi za ljudska prava, kao npr. prilikom ukidanja rasističkog režima u Južnoj Africi, borbi protiv rasne diskriminacije (u SAD, Britaniji i širom sveta), ukidanja socijalizma u Poljskoj (sindikat „Solidarnost“).17 Zato Komitet eksperata MOR smatra pravo na sindikalno organizovanje „srcem demokratije“ i ističe da su sindikati „katalizator šireg demokratskog razvoja“.18

3. Značaj sindikata i pravo na sindikalno organizovanje danas

Sindikati su tokom 20. veka postali nezamenjiv deo demokratskog poretka i ključni socijalni partneri države i poslodavaca kada se razgovara o pravima radnika. Uloga sindikata mnogo je raznovrsnija nego što se to može zaključiti na prvi pogled. Sindikati nisu samo borci za bolje zarade i uslove rada. Prema poznatom ekonomisti – Džozefu Štiglicu, sloboda udruživanja u korist zaposlenih pomaže da se ispravi neravnoteža snage na tržištu rada i ključna je za mirnu koegzistenciju zaposlenih i poslodavaca.19 Komitet eksperata MOR smatra sindikalno organizovanje „najvažnijim sredstvom za upravljanje tržištem rada i za razvoj industrijskih odnosa“.20 Prema Liju, pravo na organizovanje doprinosi poboljšavanju uslova rada zaposlenih širom sveta, eliminaciji nehumanih i nemoralnih uslova rada i unošenju potrebne doze socijalne pravde u socijalnoekonomsku politiku.21 Sindikati doprinose i da se čuje mišljenje

str. 703-714; M. Sewerynski, Trade Unions in the Post-Communist Countries: Regulation, Problems, and Prospects, Comparative Labor Law Journal, 1994-1995, Vol. 16, Issue 2 (Winter), str. 177-230 16; C. Feng, Between the State and Labour: The Conflict of Chinese Trade Unions’ Double Identity in Market Reform, China Quarterly, 2003, Issue 176, December, str. 1006-1028.

  • Videti npr. više: D. Olowu, Globalisation, Labour Rights, and the Challenges for Trade Unionism in Africa, Sri Lanka Journal of International Law, 2006, Vol. 18, Issue 1, str. 129-148; M. Smith, The Right of Revolution: Black Trade Unions, Workplace Forums, and the Struggle for Democracy in South Africa, Georgia Journal of International and Comparative Law, 2000, Vol. 28, Issue 3, str. 595-626 i M. Sewerynski, op. cit.
  • Videti više: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), ILO, International Labour Conference, 101st Session, Report of the Committee of Experts on the Application of Conventions and Recommendations, 2012, <http://www.ilo.org/wcmsp5/ groups/public/@ed_norm/@relconf/documents/meetingdocument/wcms_174846.pdf/>, str. 18. i 22.
  • Prema: J. Stiglitz, Employment, social justice and societal well-being, International Labour Review, 2002, Vol. 141, No. 1-2.
  • Videti više: General Survey on the Fundamental Conventions, op. cit, str. 18.
  • Lee, Trade Union Rights, An economic perspective, ILO Review, International

zaposlenih kako u preduzeću, tako i celom društvu o bitnim pitanjima koji se tiču radne populacije (socijalni dijalog). Takođe, sindikat ima ključnu ulogu u obezbeđenju socijalnog mira, odnosno kanalisanju radnih sporova. Oni su po pravilu pokretači i učesnici u rešavanju kolektivnih radnih sporova u preduzećima i na višim nivoima, a ima zemalja u kojima sindikat ima i ulogu medijatora u slučaju „divljih štrajkova“.22 Zapaža se i da se sindikati staraju se o efikasnoj primeni radnog zakonodavstva, doprinose humanizaciji rada,23 bore se za veću produktivnost, doprinose promovisanju jednakosti na mestu rada, borbi protiv diskriminacije, izjednačavanju uslova rada, brinu se o bezbednim i zdravim uslovima rada (uključujući i pitanja zdrave opreme i alata – tzv. ergonomska pitanja), pružaju zaposlenima pravnu pomoć u radnim sporovima i drugim pravnim  postupcima.

Stoga nije čudno što se danas pravu na sindikalno organizovanje u međunarodnim i nacionalnim pravnim standardima poklanja prvorazredna pažnja. Pravo na profesionalno (sindikalno) organizovanje smatra se ne samo bazičnim pravom radnika,24 već i fundamentalnim ljudskim pravom i kao takvo nije izostavljeno ni u jednom značajnom međunarodnom dokumentu o ljudskim pravima.25 Pravo na organizovanje garantovano je i u skoro svim ustavima sveta (u 144 ustava).26 U Deklaraciji o fundamentalnim principima i pravima na radu MOR, iz 1998. godine, ovo pravo svrstano je u četiri osnovna principa na radu, koji se moraju poštovati u svim članicama te organizacije bez bilo kakvih rezervi ili izuzetaka.27

Pravo na profesionalno organizovanje ima svoj individualni i kolektivni, kao i pozitivni i negativni aspekt. Podrazumeva slobodu

Labour Organisation, Geneva, 1998, Vol. 137, No. 3, str. 318.

  • Npr. u Kini. Videti više: F. Chen, cit, str. 1013.
  • Videti npr. više: R. Tchobanian, Trade Unions and the Humanisation of Work, International Labour Review, 1975, Vol. 111, Issue 3 (March), str. 199-218.
  • Pored zaposlenih, pravo na organizovanje imaju i poslodavci.
  • Regulišu ga: Opšta deklaracija o pravima čoveka, iz 1948. godine (čl. 23. st. 4.), Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, iz 1966. godine (čl. 8), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, iz 1966. godine (čl. 22.), Evropska socijalna povelja, iz 1961. godine (čl. 5.), Povelja evropske zajednice o fundamentalnim socijalnim pravima radnika, iz 1989. godine (čl. 11.), Evropska konvencija o ljudskim pravima – 1950, Povelja o ljudskim pravima u EU 2000, iz (čl. 12). Videti npr. više: A. Petrović, Međunarodni standardi rada, Pravni fakultet u Nišu, Niš, 2009, str. 96.
  • Videti više: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), op. cit, str. 4.
  • Zajedno sa pravom na kolektivno pregovaranje, uz eliminaciju prinudnog ili obaveznog rada, ukidanje dečjeg rada i zabranu diskriminacije u vezi sa zapošljavanjem i zanimanjem.

udruživanja kako radnika pojedinaca, tako i grupno. U praksi to znači pravo zaposlenih da organizuju sindikate i da se u njih učlane, kao i „negativnu slobodu udruživanja“ – mogućnost da se ne bude član sindikata ili da se iz njega istupi.[14]

Prema Opštoj deklaraciji (čl. 23. g) svako ima pravo da obrazuje i da stupi u sindikate radi zaštite svojih interesa.[15] Paktom o ekonomskim, socijalnim  kulturnim pravima, u čl. 8, države se obavezuju da: (a) svima garantuju pravo da osnivaju sindikate i da se učlane u sindikat po svom izboru (uz jedini uslov da pravila tih organizacija budu utvrđena u cilju unapređenja i zaštite ekonomskih i socijalnih interesa),[16] (b) obezbede pravo da se sindikati udružuju i stvaraju nacionalna i međunarodna udruženja, (c) omoguće sindikatima da slobodno obavljaju svoju delatnost, bez ograničenja, (d) garantuju pravo na štrajk (u skladu sa zakonom).

Najznačajnije pravne standarde o sindikalnom organizovanju ustanovila je Međunarodna organizacija rada, koja je odmah posle II svetskog rata usvojila: Konvenciju br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, iz 1948. godine; Konvenciju br. 98 o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje, iz 1949. godine; a potom i Konvenciju br. 135 o radničkim predstavnicima i Preporuku br. 143 o radničkim predstavnicima –  1971. godine.[17]

Ukratko, prema ovim dokumentima slobodno profesionalno organizovanje podrazumeva: slobodu organizovanja bez prethodnog odobrenja; pravo udruživanja profesionalnih organizacija u saveze; dobrovoljno pristupanje sindikatu;  uzdržavanje vlasti od svake intervencije koja ometa pravo na organizovanje; da sindikati ne mogu biti raspušteni; dužnost profesionalnih udruženja da postupaju zakonito; zaštitu od uplitanja organizacija poslodavaca u sindikalni rad;  zaštitu zaposlenih od diskriminacije štetne po sindikalnu slobodu;[18] zaštitu sindikalnih aktivista zbog obavljanja legalne sindikalne delatnosti; dozvoljeno je ograničavanje prava pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave (u esencijalnim delatnostima).

Sloboda organizovanja bez prethodnog odobrenja znači pravo zaposlenih i poslodavaca da bez bilo kakvog formalnog uslovljavanja, komplikovane, spore i skupe administrativne procedure osnivaju svoje organizacije. Sindikati imaju pravo udruživanja u nacionalne i međunarodne saveze. Shodno tome, danas postoje sindikati na kontinentalnom i nivou sveta, na primer: Evropska konfederacija sindikata – ETUC (European Trade Union Confederation), Međunarodna konfederacija slobodnih sindikata  (International Confederation of Free Trade Unions), Svetska konfederacija rada  (World Confederation of Labour). Ove dve organizacije ujedinile su se 2006. godine u Svetsku konfederaciju sindikata (International Trade Union Confederation – ITUC).[19] Postoji i Globalna unija sindikalnih federacija  (GUF – Global Union federations) i Savet globalnih sindikata (CGU – Council of Global Unions).[20] Pored mogućnosti udruživanja, sindikati imaju pravo da održavaju međusobne kontakte i konferencije, da primaju finansijsku, stručnu i drugu pomoć i podrušku od drugih organizacija, sindikata iz inostranstva i međunarodnih udruženja, učestvuju u aktivnostima udruženja, imaju pravo da posećuju druge sindikate i sindikalne konferencije u zemlji i inostranstvu.[21]

Vlasti se moraju uzdržavati od svake intervencije i uplitanja kojim bi se ometalo pravo na organizovanje i sindikalni rad (npr. finansiranje ili kontrola sindikalnih organizacija od strane poslodavaca). Sindikati ne bi smeli da budu raspušteni ukoliko deluju nenasilno, poštuju princip zakonitosti, javni red i poredak, prava drugih. U okviru zaštite koju pružaju međunarodni standardi, očekuje se da se sindikati bave isključivo profesionalnim – ekonomskim i socijalnim interesima zaposlenih, a ne i političkim radom.

Međutim, danas nije lako odvojiti ove oblasti, tako da je političko delovanje sindikata dozvoljeno kada se politička pitanja odražavaju na profesionalne interese i prava zaposlenih (npr. reforma radnog i socijalnog zakonodavstva, privatizacija i sl).

Zapaženo je da je kvalitet prava na udruživanje uslovljen drugim ljudskim pravima. Da bi skrenula značaj na ovu problematiku, MOR je 1970. godine usvojila Rezoluciju o sindikalnim pravima i slobodama i njihovom odnosu sa građanskim slobodama. Prema Rezoluciji, preduslovi prava na sindikalno organizovanje su: pravo na okupljanje i sastajanje, sloboda izražavanja i  mišljenja, zaštita od hapšenja i arbitrernog zatvaranja, pravo na nezavisno i nepristrasno suđenje.

Da bi se obezbedila kontrola sprovođenja i tumačenje pomenutih standarda o profesionalnom organizovanju, MOR je 1951. godine ustanovila tripartitni Komitet za sindikalne slobode.[22] Značajnu ulogu u zaštiti i tumačenju dokumenata o pravu na organizovanje ima i Komitet eksperata za primenu konvencija i preporuka MOR.[23]

Iako je odavno zakonski priznata, delatnost sindikata često nije dobro prihvaćena od strane države i poslodavaca. Najzastupljenije povrede prava sindikata i sindikalnih aktivista su npr:  antisindikalna diskriminacija (otkazi, odbijanje zapošljavanja, napredovanja), povrede ljudskih prava sindikalnih aktivista na radu i izvan preduzeća, mešanje države, odmazda i sankcije zbog učešća u štrajkovima i javnog istupanja, otpuštanje sindikalnih funkcionera, proglašavanje viškom,  raspoređivanje na nepovoljnije radno mesto, smanjenje zarada, nasilje, hapšenja, povrede, ubistva sindikalnih aktivista, prinudni egzil, ograničenje kretanja, kućni pritvor, proterivanje iz zemlje, prisilna mobilizacija, prinudno penzionisanje, okupiranje i konfiskacija imovine i sredstava sindikata, neosnovani i nezakoniti pretresi prostorija ili domova članova sindikata, ograničavanje pristupa u sindikalne prostorije, crne liste (liste članova sindikata kako ih poslodavci ne bi zapošljavali), raspuštanje sindikata.[24]

4. Delovanje sindikata u novim uslovima

Okolnosti pod kojima su sindikati nastajali i delovali neprekidno su se menjale. U periodu pojave preteča sindikalnih organizacija, društvo je bilo feudalno, sa prisutnim klicama novog društvenog uređenja – kapitalizma, uglavnom u gradovima razvijenih zemalja Evrope. Način i složenost delovanja prvih sindikata odgovarao je tim društveno-ekonomskim okolnostima. Sa razvojem kapitalizma u 19. veku, pojavom najamnih radnika i radničke klase, nastaje ozbiljnija potreba za radničkim organizovanjem. Te društvene okolnosti izrodile su masovnije organizovanje zaposlenih i formiranje većeg broja sindikata u evropskim i drugim kapitalističkim zemljama. Obespravljenost radnika, loši uslovi rada i niske nadnice, uslovile su da način delovanja i struktura sindikata postanu kompleksniji. Krajem 19. veka preduzeća se ukrupnjavaju, što je uslovilo da sindikati počnu još bolje da se organizuju i udružuju. Uočavaju se i loše strane kapitalizma, te revolucionarne ideje prodiru i u sindikalni pokret (nastaju „revolucionarni“ ili „crveni“ sindikati). Sve do savremenog perioda sindikati su se stalno prilagođavali novim okolnostima, pri čemu su uspešno opstajali i neprekidno jačali širom sveta. U svemu tome su uspevali zahvaljujući sposobnosti prilagođavanja, odnosno agilnosti, borbenosti, solidarnosti i beskompromisnosti u borbi za prava zaposlenih. Zahvaljujući tome raslo je i sindikalno članstvo, uticaj sindikata, kao i pravna zaštita sindikalnih sloboda.

Sedamdesetih godina prošlog veka počinju da se menjaju i usložnjavaju društvene i ekonomske okolnosti za delovanje sindikata, a promene se naročito intenziviraju devedesetih godina. Sve to zajedno je postepeno destabilizovalo „svet rada“, radnopravne standarde i sindikate. Prema Olovu, uslovi u kojima danas sindikati deluju su: 1) kompleksni, 2) nejasni i neizvesni 3) protivrečni.[25]

Okolnosti koje su najviše uticale na pogoršavanje položaja zaposlenih i sindikata su: 1) globalizacija, 2) ekonomska kriza, 3) tehnološki progres (komunikaciona i informatička „revolucija“), 4) tranzicija (propast socijalizma), 5) privatizacija, 6) deregulacija i liberalizacija radnog prava, 7) pojava multinacionalnih kompanija i nastanak slobodnih carinskih zona,[26] 8) promene u domenu radnog odnosa i masovna upotreba „fleksibilnih formi rada“ (nestalnih oblika radnog angažovanja),41 9) povećane migracije zaposlenih,42 10) opadanje solidarnosti u društvu i među zaposlenima. Rezultat ovih dešavanja su: promene u strukturi radne snage (zbog nestajanja velikih industrijskih preduzeća, povećanja broja zaposlenih u tercijarnom sektoru), smanjenje zaposlenosti, povećanje nezaposlenosti, širenje neformalne ekonomije, rast siromaštva, feminizacija siromaštva (izraženije siromaštvo i nezaposlenost u ženskoj populaciji), raslojavanje stanovništva, povećanje razlika među radnicima, smanjenje pravne zaštite zaposlenih, porast diskriminacije i nasilja na radu. Pored toga, dolazi do propadanja velikog broja preduzeća, pa i celih ekonomija, masovnog otpuštanja viškova, smanjenja broja zaposlenih u primarnom  – industrijskom sektoru (koji su predstavljali osnovu sindikalne populacije), povećanja broja zaposlenih u uslužnom i informatičkom sektoru (koji nisu skloni sindikalnom organizovanju), povećane nestabilnosti zaposlenja i opadanja broja stalno zaposlenih, sve veće eksploatacije radnika i dece, širenja socijalne nepravde širom sveta. Ceo teret krize, restrukturiranja ekonomije, tranzicije, prebačen je na radnike i njihove porodice. Sindikati nisu uspeli da ih zaštite od ovog negativnog procesa.

Zahvaljujući tome postepeno dolazi do opadanja sindikalnog članstva, pada pregovaračke snage i uticaja sindikata. Generalno sindikati, kao i zaposleni, odavno nisu bili u tako lošoj poziciji kao danas. Jedan od razloga je i nespremnost sindikata da se prilagode novim okolnostima. Smatramo da su krizi sindikalizma doprineli i sami sindikati (birokratizacijom, inertnošću, otuđivanjem od zaposlenih, korupcijom, saradnjom sa političarima i državom na štetu radnika, borbom za privilegije sindikalnih funkcionera). Došlo je do masovnog razočaranja zaposlenih u sindikate i opadanja poverenja u mogućnost da se sindikalnim radom doprinese dobrobiti zaposlenih. Mnogi zaposleni sindikate ne osećaju kao svoje organizacije, već kao interesne i polupolitičke institucije.

delovanja, zabrana štrajkova. Slično je stanje i u slobodnim carinskim zonama koje su sve zastupljenije poslednjih godina. Videti više: B.  Sharman, Multinational Corporations and Trade Unions, Monthly Labor Review, 1973, Vol. 96, Issue 8, August, str. 56-64.

  • Sve veći broj lica koja rade, a nisu u radnom odnosu, uticao je značajno na opadanje sindikalnog članstva i uticaja sindikata u takvim radnim sredinama. Videti više: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), op. cit, str. 386.
  • Radnici migranti često nisu uključeni u sindikate, a u pojedinim zakonodavstvima to je i zabranjeno ili se uslovaljava periodom boravka u državi.

Da bi se poboljšala pozicija sindikata i omogućila uspešna zaštita radničkih interesa, trealo bi da dođe do korenitih promena unutar strukture i delovanja sindikalnih organizacija. U stvari, potrebna je potpuna transformacija sindikata – u moderne, dobro organizovane, sofisticirane organizacije, koje bi imale osobine koje predstavljaju mešavinu uspešnih kompanija, pravnih biroa i nevladinih organizacija. One će moći da pariraju organizacijama poslodavaca samo ako idu uvek korak ispred njih.

Okruženje u kojem se rad odvijao u periodu nastanka i formiranja sindikata i današnje okolnosti potpuno se razlikuju (društvo, način rada, mentalitet, kulturni nivo, radna snaga, poslodavci, država, zakonodavstvo, tehnologija, životni uslovi, način života), te se ne može na isti način i sa strategijama formiranim u 19. veku pristupati rešavanju problema 21. veka. Sindikati moraju u potpunosti da promene pristup, strukuru i način rada i da iz prošlosti sačuvaju samo one kvalitete koji su doveli do toga da postanu jedne od najvažnijih društvenih institucija (borbenost, beskompromisnost, solidarnost, poštenje).

Delovanje u tom pravcu podrazumeva sledeće: 1) ozbiljno osmišljene marketinške i druge kampanje radi omasovljavanja članstva (povećati broj članova sindikata u preduzećima i kod novih poslodavaca ili sub-kontraktora; uključivanje u sindikate neorganizovanih zaposlenih, radnika iz neformalnog sektora, nestalne radne snage, poljoprivrednih radnika, migranata, bivših zaposlenih, nezaposlenih, radnika kod kuće, sezonskih radnika i lica koja rade po građanskopravnim ugovorima), 2) kampanje sa ciljem da se zaposlenima ukaže na potrebu i prednosti profesionalnog organizovanja i kolektivne zaštite interesa zaposlenih, odnosno na pogubne posledice pasivnosti, 3) kvalitetna obuka sindikalnih rukovodilaca u pogledu organizacionih i drugih veština;[27] 4) unapređenje sindikalnih informacionih službi, 5) stvaranje izuzetno snažnih i agilnih stručnih timova unutar sindikata (koji bi se bavili pravnom i drugom zaštitom zaposlenih u svim vrstama postupaka, kao i analizom i osmišljavanjem socijalno-ekonomske politike), 6) prevazilaženje sindikalnog antagonizma, jačanje osećaja zajedništva i međusobne saradnje sindikata, 7) preduzimanje sinhronizovanih i kontinuiranih vidova sindikalne borbe u cilju kvalitetnije zaštite zaposlenih, 8) izgradnja saradnje sa lokalnim zajednicama i nevladinim organizacijama, te izrada regionalnih strategija saradnje radi unapređenja dobrobiti zaposlenih;44 9) jačanje međunarodne podrške i solidarnosti među sindikatima, 10) zajedničko organizovanje istraživanja i kampanja o gorućim pitanjima na nacionalnom i međunarodnom nivou, 11) realno sagledavanje problema i potreba društva – u smislu postizanja društvenog razvoja koji će dugoročno dovesti do boljeg položaja zaposlenih (izbegavanje da kratkoročni i grupni interesi prevagnu nad trajnim i opštim interesima zaposlenih i nacije),[28] 12) istinsko, a ne formalno i prividno zalaganje za odbranu interesa radnika (umesto čestog zastupanja uskih interesa sindikalnog rukovodstva pod prividom borbe za radnička prava), 13) jačanje kapacita sindikata za učešće u raznim žalbenim mehanizmima (svih vrsta), na lokalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou.46

Prema Čobenijenu, u novim okolnostima potrebno je preispitati sindikalne: 1) ciljeve i 2) aktivnosti.[29] Olovu smatra da globalizacija i nove okolnosti zahtevaju strukturne promene i prilagođavanje sindikata, čiji bi osnovni ciljevi u budućnosti trebalo da budu: 1) puna zaposlenost i 2) socijalna pravda za sve („bargain for a fair return“ – pregovaranje za poštenu raspodelu koristi), 3) borba za ljudsko dostojansto na radu. Da bi se to postiglo, potreban je novi pristup – „celoviti radni aktivizam“ (holistic labour activism).[30]

5. Zaključak

Nove društveno-ekonomske okolnosti u svetu u poslednjih dvadesetak godina znatno su narušile ravnotežu koja je godinama postojala između zaposlenih i poslodavaca, a koja se u velikoj meri može zahvaliti delovanju sindikata. Dok profiti kompanija stalno rastu, na globalnom planu dolazi do sve veće erozije pravne zaštite zaposlenih, pod izgovorom krize i povećane konkurencije. Uočljivo je i sve veće raslojavanje stanovništva i produbljivanje razlika među radnom populacijom (između stalno zaposlenih i lica koja nemaju stabilan posao; zaposlenih i nezaposlenih). U svemu tome sindikati se nisu dobro snašli. Nisu uspeli da se  uspešno suprostave negativnim tendencijama na štetu radnika, a u krajnjoj liniji na štetu celog društva (narušena socijalna ravnoteža može da ugrozi socijalni mir).

Ugrožavanje prava zaposlenih destabilizovalo je i sindikate, čemu su oni sami doprineli neprilagodljivošću, otuđivanjem od radnika i inertnošću.  Da bi se pomakli sa kritične tačke u kojoj se danas nalaze, sindikati bi morali da izađu iz višegodišnje letargije i izvrše korenite promene u svojoj organizaciji i delovanju. U tome bi sindikatima trebalo da pruži podršku i država. Socijalno stabilno društvo, u kojem vlada socijalni mir, moguće je jedino ukoliko se uspostavi balans između sveta rada i kapitala. Za to je potreban strpljiv i kvalitetan socijalni dijalog, a u tom dijalogu su sindikati još uvek nezamenjivi.

Literatura i izvori

  1. Hodge, The Curious History of Trade Union Law, Danning Law Journal, 1989.
  2. Petrović, Međunarodni standardi rada, Pravni fakultet u Nišu, Niš, 2009, str. 96.

Arne Eggebrecht i grupa autora, Povjest rada, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1987

  1. Sharman, Multinational Corporations and Trade Unions, Monthly Labor Review, 1973, Vol. 96, Issue 8, August.
  2. Hepple, Role of Trade Unions in a Democratic Society, Industrial Law Journal, 1990, Vol. 11, Issue 4.
  3. Feng, Between the State and Labour: The Conflict of Chinese Trade Unions’ Double Identity in Market Reform, China Quarterly, 2003, Issue 176, December
  4. Olowu, Globalisation, Labour Rights, and the Challenges for Trade Unionism in Africa, Sri Lanka Journal of International Law, 2006, Vol. 18, Issue 1
  5. Hobsbawm, Trade Union History, The Economic History Review, New Series, 1967, Vol. 20, No. 2 Aug.
  6. Lee, Trade Union Rights, An economic perspective, ILO Review, International Labour Organisation, Geneva, 1998, Vol. 137, No. 3
  7. Dorssemont, Right to Form and to Join Trade Unions for the Protection of His Interests under Article 11 ECHR – An Attempt to Digest the Case Law (1975-2009) of the European Court on Human Rights, European Labour Law Journal, 2010, Vol. 1, Issue 23

Freedom of Association, Digest of decisions and principles of the Freedom of Association Committee of the Governing Body of the ILO, International Labour Office, Geneva, 2006, <http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/–ed_norm/—normes/documents/publication/wcms_090632.pdf>

  1. Yanaev, Soviet Restructuring: The Position and Role of the Trade Unions, International Labour Review, 1987, Vol. 126, Issue 6, November-December

General Survey on the Fundamental Conventions (2012), ILO, International Labour Conference, 101st Session, Report of the Committee of Experts on the Application of Conventions and Recommendations, 2012, http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/@ed_norm/@relconf/docu-

ments/meetingdocument/wcms_174846.pdf/ http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/—dcomm/docu-

ments/publication/wcms_096122.pdf/ http://www.ituc-csi.org/>; Freedom of association in practice: Lessons

learned, Global Report under the follow-up to the ILO Declaration on Fundamental Principles and Rights at Work,Report of the Director-General, 2008 http://www.marxists.org/archive/kautsky/1901/04/unions.htm Industrial Relations – The Trade Union Movement, International Labour

Review, 1921,Vol. 2, Issue 1, April,

  1. Stiglitz, Employment, social justice and societal well-being, Interna-tional Labour Review, 2002, Vol. 141, No. 1-2.
  2. Kautsky, Trades Unions and Socialism, International Socialist Review, 1901, April, 1 (10), Retrieved July 27, (2011),

Lujo Brentano, On the History and Development of Gilds, and the Origin of Trade-Unions, Trubner and Co, London,  1870.

  1. C. Smith, The Right of Revolution: Black Trade Unions, Workplace Forums, and the Struggle for Democracy in South Africa, Georgia Journal of

International and Comparative Law, 2000, Vol. 28, Issue 3

  1. Sewerynski, Trade Unions in the Post-Communist Countries: Regulation, Problems, and Prospects, Comparative Labor Law Journal, 1994-1995,

Vol. 16, Issue 2 (Winter)

  1. Tchobanian, Trade Unions and the Humanisation of Work, Interna-tional Labour Review, 1975, Vol. 111, Issue 3 (March),
  2. Jašarević: Fleksibilizacija rada – rešenje ili zabluda, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2012, br. 4. The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach, 1921, August.

The Legal Historu of Trade Unions, Law Coach,  1923, January,

Trade Union Density (1999-2012), OECD StatExtracts, http://stats.oecd. org/Index.aspx?DataSetCode=UN_DEN> (26. 3. 2014)

Webb, Beatrice, History of Trade Unionism, Longmans and Co., London,

1920 (prvo izdanje 1894)

Ž. Friedman, Kuda ide ljudski rad, Rad, Beograd, 1959.

Dodatak Sl. lista SFRJ,  Međunarodni ugovori, br. 7/1971.

Dodatak Sl. lista SFRJ, br. 14/1982.

P. Jovanović, Radno pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, 2012

S. Jovanović, O državi, G. Kon, Beograd, 1936.

Senad Jasarevic, Full time professor

Faculty of Law, University of Novi Sad

The role of Syndicate in achieving healthy and righteous working conditions

Summary

The article discusses the role of trade unions in their endeavor to create healthy and fair working conditions, from the very beginning of the labor relations till today. This role has changed over time, much like the position of the trade unions and employees. New socio-economic environment in the world in the last twenty years has significantly disrupted the existing balance between the employees and the employers, to a large extent owing to trade unions. While profits are continually growing, there is a global, growing erosion of legal protection of employees. In consequence, violation of the rights of employees destabilized trade unions in return. The Unions have themselves contributed in creation of such state of affairs by their inability to adapt, by alienation from the employees and by their inertia. To move away from this critical point, the Unions have to awaken from their long lethargy and make radical changes in organization, activity and strategy. The unions should , of course, be supported by the state. Lasting social peace is possible only if there is a balance between the world of labour and capital. To achieve this, a good social dialogue is needed, in which unions are still irreplaceable.

Keywords: Labor law, Syndicate, working conditions

[1] Ovaj rad rezultat je istraživanja autora na projektu koji sprovodi Pravni fakultet u Novom Sadu, a finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj: Biomedicina, zaštita životne sredine i pravo (br.179079).

 senad@pf.uns.ac.rs * Rad primljen: 10.08.2014. Rad prihvaćen: 26.08.2014.

[2] Pakt je ratifikovan kod nas u Dodatku sl. lista SFRJ, Međunarodni ugovori, br. 7/1971.

[3] Videti više: S. Jašarević: Fleksibilizacija rada – rešenje ili zabluda, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2012, br. 4, str. 173-192.

[4] O padu sindikalne organizovanosti za pojedine zemlje sveta videti više:

Trade Union Density (1999-2012), OECD StatExtracts,   <http://stats.oecd.org/Index. aspx?DataSetCode=UN_DEN> (26. 3. 2014)

[5] Firenca, u Italiji, je 1316. godine imala 90.000 stanovnika, njena privreda je ličila na ranu kapitalističku i postojala su udruženja kalfi koja se mogu smatrati praoblicima sindikata. U Britaniji su se prva udruženja radnika javila još u 14. veku, a pominju se i u narednim vekovima. Godine 1383. donosi se i prva zabrana, od strane grada Londona bila su zabranjena sva udruženja radnika. Videti više: Webb, Beatrice, History of Trade Unionism, Longmans and Co., London, 1920 (prvo izdanje 1894), str. 1, 2, 4, 11; Arne Eggebrecht i grupa autora, Povjest rada, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1987, str. 128 i 132; Lujo Brentano, On the History and Development of Gilds, and the Origin of Trade-Unions, Trubner and Co, London,  1870.

[6] Videti više: S. Webb & B. Webb, op. cit, str. 1, 12, 13.

[7] U Britaniji, gde su se prvo i masovnije pojavili sindikati, korišćeni su i sledeći termini:  trade union (bukvalni prevod je „poslovno ili udruženje zanimanja“), amalgamation (udruženje), labour union (radno udruženje), friendly societas (bratska

[8] Primera radi,  3. decembra 1925. predsednik Američke federacije rada – Gompers (Gompers), prilikom prijema u „Taylor Society“ izjavio je: “A.F.L. je svesna da od uspeha koji postižu direkcije zavisi blagostanje radnika.” Prema: Ž. Friedman, Kuda ide ljudski rad, Rad, Beograd, 1959, str. 217.

[9] O tome videti više: K. Kautsky, Trades Unions and Socialism, International Socialist Review, 1901, April, 1 (10), Retrieved July 27, (2011), <http://www.marxists.org/ archive/kautsky/1901/04/unions.htm>; Industrial Relations – The Trade Union Movement, International Labour Review, 1921,Vol. 2, Issue 1, April, str. 17-25.

[10] E. J. Hobsbawm, Trade Union History, The Economic History Review, New Series, 1967, Vol. 20, No. 2 Aug., str. 358.

[11] Videti više: B. Hepple, Role of Trade Unions in a Democratic Society, Industrial Law Journal, 1990, Vol. 11, Issue 4, str. 645-654.

[12] Npr. nacistička država u Nemačkoj bila je raspustila sindikate jer klasnom borbom ruše narodno jedinstvo. Reogranizovala ih je, te oni kao i država postaju monokratski (sindikatima su upravljale starešine iz redova pouzdanih nacista).

Videti više, S. Jovanović, O državi, G. Kon, Beograd, 1936, str. 469.

[13] Videti npr. više: G. I. Yanaev, Soviet Restructuring: The Position and Role of the Trade Unions, International Labour Review, 1987, Vol. 126, Issue 6, November-December,

[14] O pravu na organizovanje videti više: Freedom of Association, Digest of decisions and principles of the Freedom of Association Committee of the Governing Body of the ILO, International Labour Office, Geneva, 2006, <http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/–ed_norm/—normes/documents/publication/wcms_090632.pdf>

[15] Slične odredba predviđene su i u Povelji o ljudskim pravima EU (čl. 12) i Evropskoj konvencija SE – čl. 11. «Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa».

[16] Ostvarivanje ovog prava može biti predmet jedino ograničenja predviđenih zakonom i koja predstavljaju potrebne mere u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti ili javnog poretka, ili zaštite prava i sloboda drugoga.

[17] Konvenciju br. 87. i 98. su najratifikovaniji dokumenti MOR. Ratifikovane su i kod nas 1958. godine u Sl. listu FNRJ, br. 8/1958. Konvencija br. 135 ratifikovana je 1982. godine (Dodatak Sl. lista SFRJ, br. 14/1982).

[18] Garantuje se zaštita zaposlenih od svakog oblika diskriminacije koji utiče štetno na slobodu sindikalnog delovanja, naročito: 1) uslovljavanje zaposlenja neučlanjivanjem ili nepripadanjem sindikatu i 2) otpuštanje ili nanošenje druge štete radnicima zbog članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima.

[19] Danas ova organizacije predstavlja 176 miliona radnika iz 161 zemlje i ima 325 nacionalnih članova. Videti više: na Internet adresi ove organizacije <http://www. ituc-csi.org/>; Freedom of association in practice: Lessons learned, Global Report under the follow-up to the ILO Declaration on Fundamental Principles and Rights at Work,Report of the Director-General, 2008, <http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/—dgreports/–dcomm/documents/publication/wcms_096122.pdf/>, str. 29, 31.

[20] Videti više prethodno navedeno delo, str. 31-32.

[21] Videti više: Freedom of Association, Digest of decisions, op. cit, str. 50 i 150.

[22] Komitet je do sada ispitao do preko 2.500 prigovora u vezi sa povredama sindikalnih prava.

[23] Stavove Komiteta eksperata o sindikalnom organizovanju videti u: General Survey on the Fundamental Conventions (2012), op. cit, str. 21-88.

[24] Videti npr. više: F. Dorssemont, Right to Form and to Join Trade Unions for the Protection of His Interests under Article 11 ECHR – An Attempt to Digest the Case Law (1975-2009) of the European Court on Human Rights, European Labour Law Journal, 2010, Vol. 1, Issue 2, str. 205, 223; Freedom of Association, Digest of decisions, op. cit, str. 39, 41, 45, 90, 100, 129, 130, 155, 161.

[25] Videti više: D. Olowu, op. cit, str. 130.

[26] Umesto očekivanja da doprinesu društvenom progresu u zemljama  u kojima funkcionišu, rad multinacionih kompanija karakteriše: pojačana eksploatacija radne snage, malo ulaganja u socijalno-ekonomske uslove domaće populacije, česta selidba kapitala, izbegavanje poštovanja domaćih radnopravnih standarda, zapostavljanje zaštite na radu i zaštite životne sredine, suzbijanje sindikalnog

[27] Videti više: D. Olowu, op. cit, str. 143. 44  Ibidem.

[28] Sindikati često dozvole da ih zaslepe kratkoročni i grupni interesi. Npr. zaboravljaju da prezaštićenost pojedinih kategorija radnika može da dovede do trajnog gubitka poslova i nezaštićenosti drugih članova radne populacije (npr. zaštita privilegija zaposlenih u javnom sektoru, na uštrb radnika u kod privatnih poslodavaca; ili, preterana zaštita stalno zaposlenih, koja dovodi do nemogućnosti da na tržište rada uđu radnici koji čekaju posao). 46  Videti više: D. Olowu, op. cit, str. 143.

[29] Videti više: R. Tchobanian, op. cit, str. 199.

[30] Videti više: D. Olowu, op. cit, str. 132, 133, 142, 147.