Zaključci i preporuke
U svetlu generalne teme Savetovanja – „Radno pravo na raskršću“, prilikom zatvaranja Savetovanja, utvrđeni su sledeći zaključci i preporuke (aktuelni „putokazi“ daljeg kretanja radnog zakonodavstva u pravcima koji su od velikog značaja ne samo za radno pravo već i šire društvene interese):
- Sa obzirom na činjenicu da su još uvek aktuelni problemi izazvani pandemijom uzrokovanom virusom COVID-19, zaključak je da je jedan od krupnijih i dalje prisutnih problema radno-pravne prirode vezan za pitanje rada kod kuće i rada na daljinu. Stoga, preporuka je da se ovo pitanje detaljnije uredi budućim radnim zakonodavstvom. Postojeća rešenja u Zakonu o radu su oskudna, što stvara pravnu nesigurnost i konfuziju kod zaposlenih i poslodavaca (problem usklađivanja porodičnih i poslovnih obaveza; zaštita privatnosti radnika kod kuće ili na daljinu; problemi u vezi zaštite zdravlja i bezbednosti pri radu van prostorija poslodavca; da li se može infekcija na poslu COVID-19 virusom smatrati bolešću ili povredom na radu; problem razlikovanja ili „pozitivne diskriminacije“ vakcinisanih radnika u odnosu na nevakcinisane i pitanje troškova u vezi testova na COVID-19, pri čemu se pravi razlika između radnika koji mogu da snose troškove testiranja i onih koji to ne mogu; itd. Sa tim u vezi, načelnu dogradnju našeg radnog zakonodavstva treba bazirati na Konvenciji MOR-a br.177 o radu kod kuće iz 1996. godine, Okvirnom sporazumu o radu na daljinu, koji su sačinili evropski socijalni partneri 2002. godine, Direktivi EU 2019/1152 o transparentnim i predvidljivim uslovima rada; Direktivi EU 1991/533 o obavezama poslodavca u vezi obaveštavanja radnika kod promena ugovora o radu; kao i na dobrim primerima iz uporedne prakse (nekoliko referata je posvećeno ovim problemima, kako na prošlom XXIII, tako i na ovom XXIV Savetovanju). U svakom slučaju, i rad van prostorija poslodavca karakteriše dobrovoljnost i kod njegovog organizovanja i kod njegovog prestanka koja se mora manifestovati kako kod zaključivanja ili otkazivanja ugovora o radu tako i kod njegovog „aneksiranja“, ali nikako se protivljenje radnika u vezi sa navedenim ne može uzeti kao opravdani razlog za prestanak njegovog radnog odnosa.
- Potvrdilo se da je značajna i urgentna potreba „polivalentnog“ pravnog regulisanja (ne samo radno-pravnog, već i poresko-pravnog, socijalno-pravnog) položaja frilensera, odnosno „platformskih“ radnika. U tom smislu, izostaju konkretni izvori prava kojima se uređuje radno-pravni položaj platformskih radnika, te otuda ni sudska praksa po tom pitanju nema jedinstveni odgovor. Pritom, ključno pitanje jeste – da li platformski radnik ima status zaposlenog ili samozaposlenog lica ? Polazni kriterijum za davanje odgovora treba biti vezan za stepen kontrolnih ovlašćenja i nadređenosti (subordinacije) koju platforma ima prema angažovanom radniku. Kod statusa zaposlenog karakteristična je njegova podređenost (subordiniranost) normativnim, upravljačkim i disciplinskim ovlašćenjima poslodavca.
- Takođe, zaključeno je da van domašaja radno-pravnih regula ostaje i pitanje radnog angažovanja dece (lica ispod 15 godina života, ili lica koja su još u procesu obaveznog školovanja shodno propisima iz oblasti obrazovanja). Činjenica je da i u našoj praksi navedena lica bivaju radno angažovana na određenim poslovima u oblasti kulture, sporta, oglašavanja (reklamiranja), samostalnih delatnosti, poljoprivrede, pa čak i od strane pojedinih poslodavaca u oblasti građevinarstva, sezonskih delatnosti itd. Ova lica, pošto nisu pokrivena nikakvim radno-pravnim režimom, rade, zapravo „na crno“ i nisu pravno prepoznatljiva i vidljiva, što otvara široko vrata zloupotrebama i eksploataciji njihovog rada. Sve to drastično ugrožava najbolje interese deteta, roditelja i društva u celini. Pitanje treba načelno regulisati zakonskim aktima, a detaljnije podzakonskim aktima. Zakonskim aktima predvideti mogućnost dečijeg rada van radnog odnosa (jer Ustav zabranjuje zapošljavanje dece mlađe od 15 godina), a podzakonskim aktima preciznije razraditi tu mogućnost u smislu delatnosti i poslova na kojima mogu raditi, opštih i posebnih uslova pod kojima mogu raditi, prava i obaveza koje imaju „poslodavci“ i radno angažovana deca, itd. Polazna pravna platforma treba da bude Konvencija MOR-a br.138 o minimalnim godinama starosti za zasnivanje radnog odnosa, sa odgovarajućom preporukom, Konvencija br.182 o najgorim oblicima dečijeg rada, sa odgovarajućom preporukom, Direktiva EU 94/33 o zaštiti mladih na radu, te materijal u okviru Projekta MAP-16 – „Merenje, dizanje svesti i politika uključivanja kako bi se ubrzale radnje protiv dečijeg rada i prinudnog rada“, koji je rađen pod okriljem MOR-a i posredstvom Kancelarije MOR-a u Srbiji (2019.-2021.) u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
- Skreće se pažnja na „problem upravljanja otpadom“ i rada „na zelenim poslovima“, gledano iz ugla kako individualnih prava onih koji rade na tim poslovima ( bezbednost i zaštita zdravlja na radu; radno vreme, odmori itd.), tako i iz ugla njihovih kolektivnih prava (posebno prava na sindikalno organizovanje i delovanje tih radnika i prava na kolektivno pregovaranje i autonomno regulisanje njihovog položaja na radu i u vezi sa radom), ali gledano i iz ugla opštih društvenih interesa – zaštita životne sredine i ljudskih prava na život u zdravoj i zaštićenoj sredini. Tu leži veliki manevarski prostor za pravnu dogradnju naših propisa u duhu međunarodnog i uporednog prava. Naime, specifične okolnosti rada u oblasti „upravljanja otpadom“ zahtevaju primenu odgovarajućih direktiva EU (posebno Direktive 2008/98 EZ – koja uspostavlja hijerarhiju metoda u upravljanju otpadom, od prevencije nastanka otpada, preko reciklaže do kontrolisanog spaljivanja kao energenta, a poslednja opcija jeste odlaganja na deponije) Međutim, to nije dovoljno. Radi obezbeđivanja dostojanstvenog rada na ovakvim poslovima, neophodno je unaprediti naše pravne okvire i praksu za sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje u ovoj oblasti (što kod nas izostaje), dakle, afirmisati socijalni dijalog socijalnih partnera kao glavnih aktera regulisanja pomenute materije. Na kraju, obezbediti i pravno-tehničke, organizacione i druge instrumente za odgovarajuće razdvajanje otpada na izvoru njegovog nastajanja, što je preduslov za usmeravanje otpada ka reciklaži i drugim vrstama tretmana, umesto dosadašnjeg pretežnog odlaganja na deponijama – koje povratno dalje uzrokuju zagađivanje životne i radne sredine. Umesto prikupljanja i deponovanja otpada – treba ići na razdvajanje, odabir i reciklažu, što će dovesti i do promena u organizaciji rada i ekonomiji rada (prelazak sa „linearne“ na „cirkularnu“ ekonomiju). „Cirkularna“ ekonomija posebno dobija na značaju u uslovima energetske krize (otpad nije samo sekundarna sirovina, već može biti i izvor energije pod uređenim i kontrolisanim uslovima (spalionice otpada itd.). Pritom, posebno treba regulisati i neka organizaciono-tehnička pitanja upravljanja otpadom: upravljanje od strane „javnog sektora“, ili „privatnog sektora; ili u okviru „javno-privatne kooperacije“).
- Ponovo upućujemo apel da treba intenzivnije raditi na ujednačavanju sudske prakse u vezi radnih sporova, odnosno sporova iz radnog odnosa, jer ova sudska praksa je od presudnog značaja za ukupnu pravnu sigurnost kao temeljni princip prava.
- Takođe, ponavljamo apel za ustanovljavanje specijalizovanih radnih sudova, jer će doprineti specijalizaciji radnog sudovanja i rasterećenju sudova opšte nadležnosti, što može obezbediti ažurnije i kvalitetnije rešavanje radnih sporova.
