Закључци и препоруке
У светлу генералне теме Саветовања – „Радно право на раскршћу“, приликом затварања Саветовања, утврђени су следећи закључци и препоруке (актуелни „путокази“ даљег кретања радног законодавства у правцима који су од великог значаја не само за радно право већ и шире друштвене интересе):
- Са обзиром на чињеницу да су још увек актуелни проблеми изазвани пандемијом узрокованом вирусом COVID-19, закључак је да је један од крупнијих и даље присутних проблема радно-правне природе везан за питање рада код куће и рада на даљину. Стога, препорука је да се ово питање детаљније уреди будућим радним законодавством. Постојећа решења у Закону о раду су оскудна, што ствара правну несигурност и конфузију код запослених и послодаваца (проблем усклађивања породичних и пословних обавеза; заштита приватности радника код куће или на даљину; проблеми у вези заштите здравља и безбедности при раду ван просторија послодавца; да ли се може инфекција на послу COVID-19 вирусом сматрати болешћу или повредом на раду; проблем разликовања или „позитивне дискриминације“ вакцинисаних радника у односу на невакцинисане и питање трошкова у вези тестова на COVID-19, при чему се прави разлика између радника који могу да сносе трошкове тестирања и оних који то не могу; итд. Са тим у вези, начелну доградњу нашег радног законодавства треба базирати на Конвенцији МОР-а бр.177 о раду код куће из 1996. године, Оквирном споразуму о раду на даљину, који су сачинили европски социјални партнери 2002. године, Директиви ЕУ 2019/1152 о транспарентним и предвидљивим условима рада; Директиви ЕУ 1991/533 о обавезама послодавца у вези обавештавања радника код промена уговора о раду; као и на добрим примерима из упоредне праксе (неколико реферата је посвећено овим проблемима, како на прошлом XXIII, тако и на овом XXIV Саветовању). У сваком случају, и рад ван просторија послодавца карактерише добровољност и код његовог организовања и код његовог престанка која се мора манифестовати како код закључивања или отказивања уговора о раду тако и код његовог „анексирања“, али никако се противљење радника у вези са наведеним не може узети као оправдани разлог за престанак његовог радног односа.
- Потврдило се да је значајна и ургентна потреба „поливалентног“ правног регулисања (не само радно-правног, већ и пореско-правног, социјално-правног) положаја фриленсера, односно „платформских“ радника. У том смислу, изостају конкретни извори права којима се уређује радно-правни положај платформских радника, те отуда ни судска пракса по том питању нема јединствени одговор. Притом, кључно питање јесте – да ли платформски радник има статус запосленог или самозапосленог лица ? Полазни критеријум за давање одговора треба бити везан за степен контролних овлашћења и надређености (субординације) коју платформа има према ангажованом раднику. Код статуса запосленог карактеристична је његова подређеност (субординираност) нормативним, управљачким и дисциплинским овлашћењима послодавца.
- Такође, закључено је да ван домашаја радно-правних регула остаје и питање радног ангажовања деце (лица испод 15 година живота, или лица која су још у процесу обавезног школовања сходно прописима из области образовања). Чињеница је да и у нашој пракси наведена лица бивају радно ангажована на одређеним пословима у области културе, спорта, оглашавања (рекламирања), самосталних делатности, пољопривреде, па чак и од стране појединих послодаваца у области грађевинарства, сезонских делатности итд. Ова лица, пошто нису покривена никаквим радно-правним режимом, раде, заправо „на црно“ и нису правно препознатљива и видљива, што отвара широко врата злоупотребама и експлоатацији њиховог рада. Све то драстично угрожава најбоље интересе детета, родитеља и друштва у целини. Питање треба начелно регулисати законским актима, а детаљније подзаконским актима. Законским актима предвидети могућност дечијег рада ван радног односа (јер Устав забрањује запошљавање деце млађе од 15 година), а подзаконским актима прецизније разрадити ту могућност у смислу делатности и послова на којима могу радити, општих и посебних услова под којима могу радити, права и обавеза које имају „послодавци“ и радно ангажована деца, итд. Полазна правна платформа треба да буде Конвенција МОР-а бр.138 о минималним годинама старости за заснивање радног односа, са одговарајућом препоруком, Конвенција бр.182 о најгорим облицима дечијег рада, са одговарајућом препоруком, Директива ЕУ 94/33 о заштити младих на раду, те материјал у оквиру Пројекта МАП-16 – „Мерење, дизање свести и политика укључивања како би се убрзале радње против дечијег рада и принудног рада“, који је рађен под окриљем МОР-а и посредством Канцеларије МОР-а у Србији (2019.-2021.) у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
- Скреће се пажња на „проблем управљања отпадом“ и рада „на зеленим пословима“, гледано из угла како индивидуалних права оних који раде на тим пословима ( безбедност и заштита здравља на раду; радно време, одмори итд.), тако и из угла њихових колективних права (посебно права на синдикално организовање и деловање тих радника и права на колективно преговарање и аутономно регулисање њиховог положаја на раду и у вези са радом), али гледано и из угла општих друштвених интереса – заштита животне средине и људских права на живот у здравој и заштићеној средини. Ту лежи велики маневарски простор за правну доградњу наших прописа у духу међународног и упоредног права. Наиме, специфичне околности рада у области „управљања отпадом“ захтевају примену одговарајућих директива ЕУ (посебно Директиве 2008/98 ЕЗ – која успоставља хијерархију метода у управљању отпадом, од превенције настанка отпада, преко рециклаже до контролисаног спаљивања као енергента, а последња опција јесте одлагања на депоније) Међутим, то није довољно. Ради обезбеђивања достојанственог рада на оваквим пословима, неопходно је унапредити наше правне оквире и праксу за синдикално организовање и колективно преговарање у овој области (што код нас изостаје), дакле, афирмисати социјални дијалог социјалних партнера као главних актера регулисања поменуте материје. На крају, обезбедити и правно-техничке, организационе и друге инструменте за одговарајуће раздвајање отпада на извору његовог настајања, што је предуслов за усмеравање отпада ка рециклажи и другим врстама третмана, уместо досадашњег претежног одлагања на депонијама – које повратно даље узрокују загађивање животне и радне средине. Уместо прикупљања и депоновања отпада – треба ићи на раздвајање, одабир и рециклажу, што ће довести и до промена у организацији рада и економији рада (прелазак са „линеарне“ на „циркуларну“ економију). „Циркуларна“ економија посебно добија на значају у условима енергетске кризе (отпад није само секундарна сировина, већ може бити и извор енергије под уређеним и контролисаним условима (спалионице отпада итд.). Притом, посебно треба регулисати и нека организационо-техничка питања управљања отпадом: управљање од стране „јавног сектора“, или „приватног сектора; или у оквиру „јавно-приватне кооперације“).
- Поново упућујемо апел да треба интензивније радити на уједначавању судске праксе у вези радних спорова, односно спорова из радног односа, јер ова судска пракса је од пресудног значаја за укупну правну сигурност као темељни принцип права.
- Такође, понављамо апел за установљавање специјализованих радних судова, јер ће допринети специјализацији радног судовања и растерећењу судова опште надлежности, што може обезбедити ажурније и квалитетније решавање радних спорова.
