Општа скупштина Међународне организације рада коју је у Женеви сазвало Управно веће Међународне канцеларије рада, саставши се на четрнаестом заседању 10. јуна 1930., и
одлучивши прихватити одређене предлоге у вези с присилним или обавезним радом, а што је прва тачка дневног реда заседања, и
одлучивши овим предлозима дати облик међународне конвенције;
усваја 28. јуна 1930. године следећу конвенцију под називом Конвенција о присилном раду из 1930.г. на ратификацију чланицама Међународне организације рада у складу с одредбама Статута Међународне организације рада:
Члан 1.
- Свака чланица Међународне организације рада која ратификује ову Конвенцију обавезује се укинути коришћење присилног или обавезног рада у свим његовим облицима у што је могуће краћем року.
- У циљу оваквог потпуног укидања, присилни или обавезни рад може се користити, у прелазном раздобљу, само у јавне сврхе и као изванредна мера, под условима и уз јемства утврђена овом Конвенцијом.
- По истеку рока од пет година након ступања на снагу ове Конвенције и када Управно веће Међународне канцеларије рада припреми извештај предвиђен чланком 31. ове Конвенције, наведено Управно веће ће размотрити могућност укидања присилног или обавезног рада у свим његовим облицима без новог прелазног раздобља, као и потребу уврштавања овог питања на дневни ред Скупштине.
Члан 2.
- У смислу ове Конвенције израз "присилни или обавезни рад" значи сваки рад или услугу који се од неке особе захтева под претњом било какве казне, и на који та особа није добровољно пристала.
- Међутим, израз "присилни или обавезни рад", у смислу ове Конвенције, не односи се на:
сваки рад или услугу који се захтева на темељу закона о обавезној војној служби за послове искључиво војне нарави;
сваки рад или услугу који су део уобичајених грађанских обавеза држављана целовито суверене државе;
сваки рад или услугу који се од неке особе захтева као последица осуде проглашене судском пресудом, под условом да се наведени рад или услуга обављају под надзором и контролом јавне власти и да наведена особа није уступљена или стављена на располагање приватним особама, предузећима или удружењима;
сваки рад или услугу који се захтева у случају изненадне опасности, то јест у случају рата, велике несреће или претње од велике несреће, као што су пожар, поплава, глад, земљотрес, епидемије великих размера или сточне болести, најезда животиња, инсеката или биљних паразита, и уопштено свака околност која би могла угрозити живот или добробит читавог или једног дела становништва.
Мањи друштвени радови такве врсте који се, будући да их обављају чланови заједнице у директном интересу за наведену заједницу, могу стога сматрати уобичајеним грађанским дужностима које обавезују чланове заједнице, под условом да се члановима заједнице или њиховим директним представницима обавезно укаже на потребу таквих радова.
Члан 3.
У сврху ове Конвенције израз "надлежна власт" значи власт матичне земље или највиша средишња власт дотичне територије.
Члан 4.
- Надлежна власт не сме наредити или допустити да се нареди присилни или обавезни рад у корист приватних особа, предузећа или удружења.
- Ако такав облик присилног или обавезног рада у корист приватних особа, предузећа или удружења постоји на дан када генерални директор Међународне канцеларије рада региструје ратификацију ове Конвенције од стране чланице, та чланица мора у потпуности укинути такав присилни или обавезни рад од датума када ова Конвенција ступи на снагу у односу на ту чланицу.
Члан 5.
- Нити једна концесија додељена приватним особама, предузећима или удружењама не сме имати за последицу било какав облик присилног или обавезног рада у производњи или прикупљају производа којима се те приватне особе, предузећа или удружења користе или којима тргују.
- Ако постојеће концесије садрже одредбе које имају за последицу такав присилни или обавезни рад, те се одредбе морају укинути што хитније како би се осигурало поштовање чланка 1. ове Конвенције.
Члан 6.
Службеници у управи, чак и када имају дужност подстицати становништво под својим надзором на укључивање у неки облик рада, не смеју присиљавати то становништво нити било којег појединца да раде за приватне особе, предузећа или удружења.
Члан 7.
- Поглавари који не врше управне функције не смеју користити присилни или обавезни рад.
- Поглавари који врше управне функције могу, уз изричито одобрење надлежне власти користити присилни или обавезни рад под условима предвиђеним чланком 10. ове Конвенције.
- Поглавари који су законски признати и који не примају примерену накнаду у неком другом облику, могу се користити личним услугама под условом да је то на одговарајући начин прописано, те да су предузете све потребне мере за спречавање злоупотребе.
Члан 8.
- За сваку одлуку о коришћењу присилног или обавезног рада одговорност сноси највиша цивилна власт дотичне територије.
- Међутим, та власт може овластити највише месне власти да нареде обављање принудног или обавезног рада који нема за последицу удаљавање радника од њиховог уобичајеног боравишта. Та власт може такође овластити највише месне власти, за раздобља и под условима предвиђенима чланком 23. ове Конвенције, да нареде обављање принудног или обавезног рада који има за последицу удаљавање радника од њиховог уобичајеног боравишта, у сврху олакшавања кретања службеника у управи док обављају своју дужност, те за превоз државне имовине.
Члан 9.
Осим ако није другачије прописано чланком 10. ове Конвенције, свака власт надлежна за налагање присилног или обавезног рада мора, пре доношења одлуке о коришћењу таковог рада, утврдити-
да је рад којег је потребно обавити или услуга коју је потребно пружити од изузетно важног интереса за заједницу која је позвана да обави рад или пружи услугу;
да су рад или услуга тренутно и хитно потребни;
да, за понуђени износ наднице и уз услове рада који нису неповољнији од плате и услова рада који се у дотичном подручју нуде за сличан рад или услугу, није било могуће осигурати добровољну радну снагу за обављање рада или пружање услуге;
да рад или услуга не представљају претежак терет за дотично становништво, узимајући у обзир расположиву радну снагу и њену способност да обави тај рад.
Члан 10.
- Присилни или обавезни рад који се захтева с наслова пореза и присилни или обавезни рад који су за обављање јавних радова наредили поглавари с управним функцијама мора се постепено укинути.
- У међувремену, када се присилни или обавезни рад захтева с наслова пореза и ако поглавари с управним функцијама налажу присилни или обавезни рад у сврху обављања јавних радова, надлежна власт претходно мора утврдити -
- да је рад који је потребно обавити или услуга коју је потребно пружити од изузетно важног интереса за заједницу која је позвана да обави рад или пружи услугу;
- да су рад или услуга тренутно и хитно потребни;
- да, за понуђени износ наднице и уз услове рада који нису неповољнији од плате и услова рада који се у дотичном подручју нуде за сличан рад или услугу, није било могуће осигурати добровољну радну снагу за обављање рада или пружање услуге;
- да рад или услуга немају за последицу удаљавање радника од њиховог уобичајеног боравишта;
- да ће се обављање рада или пружање услуге равнати у складу с потребама вере, друштвеног живота и пољопривреде
Члан 11.
- Само физички способни мушкарци за које се може претпоставити да нису млађи од 18 година нити старији од 45 година могу бити позвани на присилан или обавезан рад. Осим за врсте рада предвиђене чланком 10. ове Конвенције, морају се примењивати следећа ограничења и услови:
- кад год је то могуће, претходна потврда лекара којег је овластила управа да дотичне особе не болују нити од једне инфективне или заразне болести те да су телесно способне за рад који треба обавити и да су способне радити у условима под којима ће се рад обављати;
- са изузетком наставника и ученика, као и службеника у управи;
- одржавање броја одраслих и физички способних мушкараца нужних за породични и друштвени живот у свакој заједници;
- поштовање брачних и породичних веза.
- У сврху подставка (ц) претходног ставка, прописима предвиђеним чланком 23. се мора утврдити удео физички способних мушкараца који се могу у свако доба одвести на присилни или обавезни рад, под условом да тај удео ни у којем случају не буде већи од 25 посто. При утврђивању тог удела надлежна власт мора водити рачуна о густини насељености, о друштвеном и физичком развоју становништва, о сезонама и о послу који дотичне особе морају у свом месту обавити у своју корист, а мора узети у обзир и господарске и друштвене потребе уобичајеног живота дотичне заједнице.
Члан 12.
- Најдуже раздобље у којем нека особа може бити одведена на присилни или обавезни рад било које врсте, унутар било којег раздобља од дванаест месеци, не сме бити дуже од 60 дана, укључујући и време потребно за одлазак на место рада и повратак с места рада.
- Свака особа која је подвргнута присилном или обавезном раду мора добити потврду у којој су назначена раздобља у којима је обавила такав рад.
Члан 13.
1.Редовно радно време сваке особе подвргнуте присилном или обавезном раду мора бити исто као и радно време које је уобичајено за добровољни рад, а сати рада изван редовног радног времена се морају наградити у износу уобичајеном за награђивање прековремених сати добровољног рада.
- Свим особама подвргнутим присилном или обавезном раду било које врсте мора се дати један дан недељног одмора, а тај дан, у складу с могућностима, мора се подударати с даном утврђеним традицијом или обичајима те територије или регије.
Члан 14.
- Са изузетком присилног или обавезног рада утврђеног чланком 10. ове Конвенције, присилни или обавезни рад било које врсте се мора новчано наградити у износу који не сме бити нижи од оног који је уобичајен за сличне врсте рада у округу у којем је радна снага запослена или у округу из којег је радна снага врбована, према томе који је виши.
- У случају рада којег наређују поглавари у обављању својих управних функција, плаћање надница у складу са одредбама претходног става мора се увести што је пре могуће.
- Надница се мора исплатити особно сваком раднику, а не његовом племенском поглавару или некој другој власти.
- У сврху исплате наднице дани проведени на путу према месту рада и из њега рачунају се као радни дани.
- Одредбе овог чланка не спречавају давање уобичајених дневних оброка хране као дела наднице, с тиме да ти оброци морају имати барем исту вредност као новчана исплата коју замењују, али од плате се не смеју одузимати одбици за плаћање пореза или за посебну храну, одећу или смештај који се осигуравају раднику како би га се одржао способним за свој даљи рад у посебним условима било којег запослења или за коришћење алата.
Члан 15.
- Сви закони или други прописи који уређују питања одштете за несрећу или болест као последицу запослења радника, као и сви закони или други прописи којима се осигурава плаћање одштете издржаваним члановима породице радника који је умро или постао инвалид који су или ће бити на снази на дотичној територији, морају се на једнак начин применити и на особе подвргнуте присилном или обавезном раду и на добровољне раднике.
- У сваком случају свака власт која запошљава било којег радника на присилном или обавезном раду обавезна је осигурати средства за издржавање сваком раднику који, због несреће или болести која је последица запослења, постане потпуно или делимично неспособан бринути се за себе, те предузети мере како би осигурала издржавање за сваку особу коју је тај радник издржавао у случају његове инвалидности или смрти која је наступила као последица запослења.
Члан 16
- Осим у случајевима изванредне потребе, особе подвргнуте присилном или обавезном раду не смеју бити премештене у подручја у којима се прехрана и клима толико знатно разликују од оних на које су они навикли и која би могла угрозити њихово здравље.
- Ни у ком случају премештај тих радника није допуштен ако се не могу строго применити све мере које се односе на хигијену или смјештај потребне за прилагођавање тих радника условима и све мере за осигуравање заштите њиховог здравља.
- Кад се такав премештај не може избећи, морају се, према мишљењу надлежног лекара, предузети мере поступног прилагођавања на нове услове прехране и климе.
- У случајевима када се од таквих радника тражи да обављају редовни рад на који нису навикнути, морају се предузети мере како би се осигурало њихово прилагођавање на такав рад, посебно у погледу поступног оспособљавања, радног времена и осигурања раздобља одмора, као и повећања количине или побољшања квалитета прехране која би могла бити потребна.
Члан 17.
Пре него допусти коришћење присилног или обавезног рада за послове изградње или одржавања који подразумевају боравак радника на местима рада дуже временско раздобље, надлежна власт мора утврдити
(1) да су предузете све потребне мере за заштиту здравља радника и за осигуравање потребне медицинске подршке, а посебно, (а) да се радници подвргавају лекарском прегледу пре почетка рада и у утврђеним временским размацима током службе, (б) да је присутан одређен број медицинског особља који имају на располагању апотеке, амбуланте, болнице и опрему потребну за задовољавање свих потреба, и (ц) да су на месту рада задовољавајући санитарни услови, снабдевање питком водом, храном, горивом и кухињским прибором, те, ако је потребно, да смештај и одећа задовољавају;
(2) да су предузете одговарајуће мере како би се осигурало издржавање породице радника, посебно омогућавањем доставе, новчаном пошиљком и на сигуран начин, дела наднице породици, на захтев или уз пристанак радника;
(3) да су путовања радника на место рада и са места рада организована на терет и под одговорношћу управе која таква путовања мора олакшати користећи у највећој могућој мери сва расположива превозна средства;
(4) да би, у случају болести или несреће које би проузроковале неспособност за рад на одређено време, радник био враћен кући на терет управе;
(5) да се сваком раднику који по завршетку раздобља присилног или обавезног рада жели остати као добровољни радник то допушта без да, у периоду од две године, губи право на бесплатну репатријацију.
Члан 18.
- Присилни или обавезни рад у сврху превоза људи и робе, као што је рад носача или веслача, мора се укинути у најкраћем могућем року. У међувремену надлежна власт мора донети прописе који ће утврђивати, између осталог, (а) да се такав рад може користити само у сврху олакшавања кретања службеника управе док обављају своје дужности, или за превоз државне имовине, или, у веома хитним случајевима, за превоз других особа које нису службеници, (б) да се, где је могуће, обавити лекарски преглед радницима који су тако запослени мора лекарском потврдом утврдити да су телесно способни, а гдје такав лекарски преглед није могуће обавити из практичних разлога, да ће особа која запошљава такве раднике бити одговорна осигурати да су они телесно способни и да не болују од инфективних или заразних болести, (ц) највећи терет који ти радници могу носити, (д) највећу удаљеност од њихових домова на коју могу бити одведени, (е) највећи број дана у месецу или неком другом раздобљу за време којих могу бити одведени, укључујући дане проведене у повратку кући, и (ф) особе овлашћене захтевати овакав облик присилног или обавезног рада и опсег у којем су оне овлашћене захтевати га.
- При утврђивању највећих вредности предвиђених тачкама (ц),(д) и (е) претходног става, надлежна власт мора узети у обзир све релевантне факторе, укључујући телесну способност становништва из којег се такви радници врбују, карактеристике краја кроз који они морају путовати и климатске услове.
- Надлежна власт мора такође осигурати да уобичајено дневно путовање таквих радника није дуже од удаљености која одговара просечном осмосатном радном дану, с тиме да се подразумева да се мора узети у обзир не само терет који се носи и удаљеност коју је потребно прећи, већ и стање пута, годишње доба и остали релевантни фактори, а када сати путовања премашују уобичајено дневно путовање, ти сати морају бити накнађени надницом већом од уобичајене.
Члан 19.
- Надлежна власт може одобрити присилно обрађивање земље само као меру опреза за спречавања глади или несташице залиха хране, и то увек под условом да храна или производи остану у власништву појединаца или заједнице која их производи.
- Ниједан став овог чланка се не сме тумачити као укидање обавезе чланова заједнице, у којој је производња организована на комуналној основи на темељу закона или обичаја и у којој производ или добит остварена његовом продајом остају у власништву заједнице, да обављају рад који од њих тражи заједница у складу с тим законима или обичајима.
Члан 20.
Закони о колективном кажњавању према којима нека заједница може бити кажњена за злочине почињене од стране било ког њеног члана не смеју садржавати одредбе о присилном или обавезном раду којем се подвргава заједница као начину кажњавања.
Члан 21.
Присилни или обавезни рад се не сме користити за подземне радове у рудницима.
Члан 22.
Годишњи извештаји, које чланице које ратификују ову Конвенцију пристају подносити у складу с чланком 22. Статута Међународне организације рада, о мерама предузетим у циљу сповођења одредбиове Конвенције, морају садржавати што је могуће исцрпније податке, у односу на сваку дотичну територију, о опсегу у којем се на тој територији прибегавало коришћењу присилног или обавезног рада, о томе у које сврхе се он користио, о стопама оболелости и смртности, радном времену, начинима исплате надница и висинама надница, те све остале релевантне податке.
Члан 23.
- У сврху спровођења одредби ове Конвенције надлежна власт мора донети целовите и прецизне прописе који уређује кориштћење присилног или обавезног рада.
- Ти прописи морају, између осталог, садржавати одредбе којима се свакој особи која се подвргава присилном или обавезном раду допушта да властима подноси притужбе које се односе на услове рада, те којима се осигурава да се такве притужбе испитају и размотре.
Члан 24.
У свим случајевима морају се предузети одговарајуће мере за осигуравање строге примене прописа који уређују питања присилног или обавезног рада, било на начин да се прошире надлежности постојеће инспекције рада која је устројена за провођење инспекције добровољног рада тако да обухвата и инспекцију присилног или обавезног рада, било на неки други одговарајући начин. Морају се такође предузети мере којима се осигурава да са тим прописима буду упознате особе које се подвргавају таквом раду.
Члан 25.
Незаконито подвргавање присилном или обавезном раду мора бити кажњиво као казнено дело, и свака чланица која ратификује ову Конвенцију је обвезна осигурати да су законом прописане казне заиста примерене и да се строго примењују.
Члан 26.
- Свака чланица Међународне организације рада која ратификује ову Конвенцију обавезује се примењивати је на територије стављене под њен суверенитет, јурисдикцију, заштиту, врховну власт, старатељство или управу, у оном опсегу у којем има право прихватати обавезе које се тичу питања унутрашње јурисдикције; под условом да, ако та чланица жели примену одредби чланка 35. Статута Међународне организације рада, она мора својој ратификацији приложити изјаву у којој наводи -
(1) територије на којима намерава примењивати одредбе ове Конвенције без измене;
(2) територије на којима намерава примењивати одредбе ове Конвенције са изменама и појединости о тим изменама;
(3) територије на којима задржава право доношења коначне одлуке.
- Изјава из претходног ставка се сматра саставним делом ратификације и има снагу ратификације. Свака чланица може, накнадном изјавом отказати у целости или делимично резерве стављене у изворној изјави у складу с одредбама подставки (2) и (3) овога чланка.
Члан 27.
Формалне ратификације ове Конвенције, под условима утврђеним Статутом Међународне организације рада, саопштавају се генералном директору Међународне канцеларије рада ради регистрације.
Члан 28.
- Ова Конвенција обавезује само оне чланице чије су ратификације регистроване у Међународној канцеларији рада.
- Она ступа на снагу дванаест месеци од датума када су код генералног директора регистроване ратификације две чланице Међународне организације рада.
- Након тога, ова Конвенција ступа на снагу у односу на сваку чланицу дванаест месеци након датума регистрације њене ратификацијеу Међународној канцеларији рада.
Члан 29.
Чим ратификације две чланице Међународне организације рада буду регистроване у Међународној канцеларији рада, генерални директор Међународне канцеларије рада ће то нотификовати свим чланицама Међународне организације рада. Он ће им такође нотификовати регистрацију свих ратификација које му накнадно саопште друге чланице Организације.
Члан 30.
- Чланица која је ратификовала ову Конвенцију може је отказати након истека рока од десет година од датума када је Конвенција ступила на снагу, изјавом коју доставља генералном директору Међународне канцеларије рада ради регистрације. Такав отказ почиње деловати годину дана након датума када је регистрован у Међународној канцеларији рада.
- Свака чланица која је ратификовала ову Конвенцију, и која у року од године дана након истека раздобља од десет година из претходног става не искористи право отказа утврђено у овом чланку, биће везана за још једно раздобље од пет година, а након тога може отказати Конвенцију по истеку сваког новог раздобља од пет година према условима утврђеним овим чланком.
Члан 31.
Када то буде сматрало потребним, Управно веће Међународне канцеларије рада поднеће Општој скупштини извештаје о примени ове Конвенције и размотриће потребу уврштавања питања њене целовите или делимичне ревизије на дневни ред Скупштине.
Члан 32.
- Ако Скупштина усвоји нову конвенцију која би ову Конвенцију ревидирала у целости или делимично, ратификација нове конвенције од стране чланице ипсо иуре значи отказивање ове Конвенције без обзира на одредбу чланка 30., ако и када нова ревидирана конвенција ступи на снагу.
- Од датума када нова ревидирана конвенција ступи на снагу ова Конвенција престаје бити отворена за ратификацију чланицама.
- Ова Конвенција и даље остаје на снази у садашњем облику и садржају за оне државе чланице које су је ратификовале али нису ратификовале нову ревидирану конвенцију.
Члан 33.
Енглески и француски текст ове Конвенције једнако су веродостојни.